Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

„Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Шизма (тј. Православље) највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема правде, нема поштења“.Одговорност Ватикана утолико је већа уколико је католичка црква у НДХ, на челу са надбискупом Степинцем, поздравила и усвојила „законске одредбе о пријелазу с једне вјере на другу“ истовремено када је почело усташко клање Срба, Јевреја и Рома у НДХ.
Католички лист је у Загребу 3. јуна 1941. године овако похвалио додатне законске одредбе о допуни Законске одредбе о пријелазу с једне вјере у другу, као и Упуте приликом пријелаза с једне вјере у другу које су донете на иницијативу руководства католичке цркве у НДХ, на заседању Бискупске конференције у Загребу:
„Надбискуп Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. па до 20. студеног 1941, која је била посвећена пријелазима грко‐источњака на католичку вјеру“.

Ако икада буду отворени архиви Ватикана, а у њима заиста сачувана сва релевантна документа, онда ће моћи да се утврди колико су оправдана сва подозрења о одговорности Ватикана у геноциду против Срба у Хрватској током Другог светског рата, његова одговорност за масовну конверзију српског православног становништва, као и помагању многим ратним злочинцима да избегну хапшења и суђења.
С обзиром на формалну неутралност Ватикана, као центра стварне моћи свеколике Католичке цркве, при коме су деловали представници, дипломатски пре свега, многих држава зараћеног света, па и зараћених страна, било је то згодно место за многобројне комбинације дипломатско‐шпијунског карактера.
Повезаност Католичке цркве и усташког покрета датира још од година пре Другог светског рата, а до пуног изражаја долази 1941. проглашењем НДХ. У усташкој и католичкој штампи објављивани су текстови који сведоче да та сарадња траје од дана оснивања усташког покрета. У једном од првих бројева листа „Усташа“, који је излазио у Загребу 1941, по успостављању клероусташке владавине, односно проглашења НДХ, објављен је текст о такозваном првом усташком роју.

Повезавши се са усташама у НДХ и иностранству, католички свештеници су уз благослов надбискупа Степинца, знајући за политичке циљеве и методе борбе Павелића, постали саучесници и извршиоци, врло често и иницијатори усташких злочина. Ово није било случајно, јер је до свог постанка усташки покрет имао активну подршку и верног савезника дела католичког клера, а активност католичког клера по проглашења НДХ имала је своје корене у политици католичког епископата, и ставу Ватикана према Југославији.

Диана Будисављевић, рођена Обексер, родила се и школовала у Инсбруку у Аустрији. Удавши се за Јулија Будисављевића. Он је био професор хирургије, долази у Загреб 1919. године, где је основао Завод за хирургију при Медицинском факултету. Почетком Другог светског рата госпођа Будисављевић је припадала вишим интелектуалним круговима. Кад је сазнала за страдање православних жена и дјеце у логору Лобор‐град, са групом сарадника, од којих су били најзначајнији др инж. Марко Видаковић и инж. Ђуро Вукосављевић, организовала је акцију за помоћ деци. Од почетних активности скупљања помоћи у храни, одећи и лековима за страдале жене и дјецу то убрзо прераста у организацију спашавања дјеце,
тачније огромног броја несретника одузетих од мајки међу којима је било и малих беба. Користећи се својим пореклом, али и угледом свог супруга, те добрим познанством са немачким официром Вон
Котзијаном и у сарадњи са Камилом Бресером успела је да ослободи велики број деце из логора Стара Градишка.
Ту се њена активност није зауставила, па се број спасене деце попео на 12.000. Одважна и честита, руководила је спасавањем козарачке деце, анимирајући све већи број честитих људи који су ту децу усвајали. Захваљујући чињеници да је ова дивна жена између осталог направила тајну, а изузетно прецизну картотеку, многе су мајке после рата пронашле своју децу, што јој је и била намера.

Дијана Будисављевић је оставила и сећање на Степинца по коме га је стотину пута молила за помоћ и услугу, „он би обећао али ништа не би урадио“. Када је једна група деце била смештена у Надбискупском стакленику Дијана је Степинца молила за барем мало млека из штале надбискупије где је било у то време осамдесет крава, али није добила ни литру. Толико о отужним пасторалним сликама Бенигарове биографије свеца.

Дакле, како се види из дела писма које цитирамо, није важна судбина оних стотине хиљада несретника, већ начин на који се та убилачка машинерија према њима односи. Што ће рећи да неправична смрт може да буде у многоме хуманија уколико су џелати ваљда љубазнији.
Павелић је неколико дана прије повлачења понудио Степинцу да преузме власт, па да би је он предао вођству партизанске војске. Два или три дана прије слома надбискуп се састао са др Мачеком, који је био још увијек под паском усташког генерала Мољкова. До тада нитко није смио к њему. Мољков је стигао на вечер око 8 аутом по надбискупа да га отпрати ка Мачеку. Надбискуп није споменуо
никоме камо иде, па ни свом тајнику. Др Мачек је остао запањен кад га је угледао. Разговор је трајао три сата, Мачек је био изјавио да остаје. Прве дане, да ће се негђе сакрити, а касније да ће већ ићи. О садржају тог разговора није се више ништа сазнало.

Мачек, међутим, ипак није остао у држави, већ је побегао главом без обзира. Зар није континуирана поплава текстова у Хрватској управо то. Сада када су створили своју државу треба својим новим нараштајима, а и свету (у скорашњим догађајима који су јој претходили, поново су извршили геноцид над српским народом) показати ‘’славну историју својих предака’’ ‐ покушавајући да у другачијем светлу прикажу Степинца, па Павелића, па Јасеновац, па се још дрзну да од Јевреја траже проглашавање Степинца за праведника... те да ужасне злочине које су усташе починиле тада под
Павелићем и Степинцем од 1941. до 1945, и под ХДЗ и Туђманом од 1991. до проглашења независности, прикажу као борбу за ослобођење хрватског народа и његову вековну тежњу за својом државом и избрисати клерофашистичке и нацистичке корене...

Прва соба на десно од главног улаза била је станица милиционара који су били одређени за службу у том одељењу. Друга је соба била додијељена надбискупу. За њега су од двију соба учинили једну, порушивши зид који их је дијелио. У соби је надбискуп имао војнички кревет, стол и столицу, двије полице за књиге и један стари ормар за одијело. У почетку је имао свој мали писаћи строј. Касније су му Колумбови витезови из Америке поклонили нови. Трећа му је соба служила као капелица, у њу је управа ставила лијеп из храстовине умјетнички изрезбарен олтар. Како криж на олтару није имао Спаситељева лика, један од утамничених свештеника је потајно џепним ножем изрезбарио красно мало распело, тј. криж са Спаситељевим ликом, дугачак 12,8 цм, а широк 8,2 цм. Надбискуп је то распело причврстио на олтарни криж. Према биљешци коју је сам написао на цедуљицу и послао у надбискупски двор у Загребу, храна је била добра и поступак уљудан. Поручио је да му због тога не шаљу храну из Загреба. Он је једини добивао посебну храну, грађанску, коју му је приправљала нека православка у оближњем жупном двору. Храну би доносили на главни улаз у казнионицу, а примао би је службујући часник, прегледао и предао одговорном заповједнику, да је отпреми надбискупу. Дневно је добио и вино, које му је било потребно ради
пробаве. Сваки мјесец је добио и боцу ракије, коју он није пио, већ ју је поклонио којему супатнику.“

Кардинал је након те ињекције управо оживио. Редовито је опет неђељом и благданима почео служити св. мису подневницу са проповиједу. Тек му се вратио. Осјећао се је свјеж за рад... У три је наврата био код њега и најуваженији хематолог у Европи професор Лудвиг Хеилмеyер, директор свеучилишне клинике за унутрашње болести у Фрајбургу у Бреисгау као конзилијарни лијечник.“
Ето, то је сва прича о мучеништву. То је стварна слика Степинца који се протеклих неколико дана опет појавио у новом фељтону Гласа концила као неко сасвим други, непрепознатљив до те мере да се човек упита има ли више Степинаца, јер нигде ни речи о рату, покрштавању, логорима смрти, клању, бестијалном иживљавању над немоћним, на најнемоћнијом децом, женама и старцима. Поштеђени од свега тога почиње се нови круг лажи, нови круг несрећа, ко зна када и за кога, али несрећа неизоставно.

[дрвосеча]

ШУШЊАР 1941.

Ово је зборник саопштења, свједочења и докумената о страдању Срба у Другом свјетском рату.
Оштра Лука, 2008.

У Оштрој Луци је 1. августа 2008, тачно шездесет седам година након стравичног Илинданског усташког покоља у коме је између 7.000 и 10.000 Срба и Јевјера тадашњег среза Сански Мост (тачан број још није утврђен, али се треба надати да ће то бити учињено у догледно вријеме) звјерски убијено само зато што су припадали другој вјери и другој нацији, одржан округли сто „Шушњар 1941."

Организатори округлог стола били су општина Оштра Лука и Удружење расељених Сањана „Санска огњишта" са сједиштем у Б. Луци, а организациони одбор сачињавали су: Дрена Куриџа (предсједник), Чедо Мајкић (замјеник предсједника), проф. др Владимир Лукић, мр Драган Давидовић, Милорад Јањетовић, Радован Крејић, Дујо Миланко, Михајло Орловић, Ђуро Ћопић и Гојко Чичић. У раду округлог стола, на коме је поднесено више од тридесет саопштења и свједочења, учествовало је око четрдесет историчара, друштвенополитичких радника, свједока страдања, књижевника, публициста, новинара и представника удружења и институција које теже да се спозна истина о страдањима недужног становништва у Другом свјетском и другим ослободилачким ратовима и брину о очувању успомена на њих.

Овај зборник објављује се на српском и енглеском језику, јер су организатори округлог стола „Шушњар 1941." увјерени да је то један од начина да истина о страдању српског народа продре и у свјетску јавност.

ШАНСОНА О ПЕТ ХИЉАДА
МРТВИХ СРБА НА ШУШЊАРУ

1.
ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ
СВИЈЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ
ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ
МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ!

Сунце се рађа иду они
Сански Срби у колони
Везани неми цестом санском
У страшном дану Илинданском.

Шушњарском страном кад су се пели
Као у небо анђели бели
Ишли су тихо ишли лагано
Као вали твоји лети Сано.

Замисли слику најмилија
На Шушњар у смрт пешице
Маршира свети Илија
И пет хиљада светаца

ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ
СВИЈЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ
ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ
МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ!


2.
Ко сански Срби на Илиндан
Тако страдају богови
Нож у души и у грлу
У срцу колац глогови.

У месу тупа ћускија
Цев у чело пикира
Маљ у руци крвника
У грудима секира

ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ
СВИЈЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ
ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ
МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ!


Боро Капетановић
Написано 1992. године.

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!



ДОКУМЕНТ: РАДИО САМ СВОЈ СЕЉАЧКИ И КОВАЧКИ ПОСАО

У издању СКД “Просвјета”, а уз помоћ Савјета за националне мањине, недавно је из штампе изашла књига познатог карловачког историчара др. Ђуре Затезала под насловом “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”. Ради се о књизи аутентичних свједочења људи који су преживјели геноцид на подручју Независне Државе Хрватске, односно на територију Баније, Лике, Кордуна, Горског котара и Покупља, у времену од 1941. до 1945. године, као и о свједочењима осуђених починилаца тих злочина.

Када данас читамо ова свједочанства преживјелих и недокланих, не осјећамо вријеме далеког, већ вријеме блиског и свјже крвавог постојања Независне Државе Хрватске. Зато ће и сви они који било када буду читали ове трагичне исповијести ускрслих из мртвих, који у себи до краја исцрпљенима смогоше још снаге и побјегоше са
стратишта или се извукоше израњавани, искасапљени и крвави из вјечне таме бездануша, имати пред очима сталну димензију неуништивости људског рода.
Садржај ове књиге не представља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице о томе како и под којим околностима се геноцид од 1941. до 1945. године у Независној Држави Хрватској проводио.


Ђуро Затезало

[дрвосеча]

Овај темат Двери открива државни систем у НДХ посвећен геноциду над Србима и Јеврејима.

НДХ држава геноцида Садржај темата "НДХ - Држава геноцида" открива тематски распон који је присутан у обради теме: од идеолошких извора усташтва, преко расистичких закона донесених ради оправдвања геноцида, до сведочења преживелих логораша о страхотама Јасеновца, Јадовна, Пага и сл...