Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

Питања и одговоре о НДХ, злочинима, усташама, Јасеновцу, одговорности у ТВ емисији говори проф. др. Србољуб Живановић, академик.

др. Србољуб Живановић, академик, професор анатомије и антропологије. Један од првих истраживача злочина који су Хрвати извели у Јасеновцу. Гост је говорио о свом учешћу у истраживању злочина у Јасеновцу, о суровој политици заташкавања истине, сарадњи партизанског покрета са усташама и томе колико смо ми криви за то што злочини у Јасеновцу нису истражени. Заиста интересантно гостовање, издвојићу неколико цитата. "Била је велика и страшна цена, коју су неки платили главом, још 1943. када су у партизанској штампи неки покушали да објаве шта се дешава у Јасеновцу, они су изведени пред војни суд и стрељани." "Јел' вама познато да је Моша Пијаде потписао уговор са Милетом Будаком, једним од вођа усташког покрета, у Сремској Митровици, о сарадњи коминтерне и усташког покрета на рушењу Краљевине Југославије, рушењу Срба и православне цркве."

[дрвосеча]

Ево још једна емисија "Питања и одговори", која говори о НДХ, генези злочина, усташама, логорима... Гост емисије је др. проф. Василије Кресић академик, који је написао књигу "Досије о генези геноцида над Србима у НДХ".

Књигу је написао 1986. године, и објавио. Имао је проблема због тога.

др. проф. Василије Кресић, историчар и академик, тема гостовања је био његово изучавање хрватског геноцида над Србима. Заиста сјајна емисија током које је гост повезао историју и генезу хрватских геноцида над Србима и СФРЈ политику заташкавања усташких злочина са догађајима током последњих ратова, тренутном медијском ситуацијом у Србији, односом према геноциду садашње српске политичке елите, регионализациојом Србије и покушајима селектовања историјских чињеница у новим школским учбеницима. "Идеја о геноциду је сазрела у Хрватској док је она била у оквидима Хазбуршке Монархије, до 1914. Дакле, да није тачна теза која је владала у дотадашњој историјографији да је геноцид настао као нека освета због велико српске хегемонистичке политике, диктатуре Краља Александра, угњетености Хрватке, експлоатације итд. Него да је та идеја заиста била добро уобличена до 1918 у окворима Аустро-угарске, и да је читава та идеологија, која је базирана на геноциду и која сматра да се геноцидом може решити српско питање у Хрватској, настала на темељу хрватског државног па и повјесног права. Циљ је био да се на темељу тог права створи велика и етнички чиста Хрватска".

Остали делови емисије се не баве тематиком НДХ, већ Ђаковом Буном и Кнезом Милошем Обреновићем. Па их нећемо качити.

[дрвосеча]

Јасеновац -  најсуровији логор смрти свих времена

Видео снимак није препоручљив малолетним и осетљивим особама!!!

Jasenovac - The cruelest death camp of all times
Most horrifying religious massacre in 20th century: The Vatican's holocaust in Nazi Croatia that they concealed from you for decades, playing the vital role in the recent developments in the region...

[дрвосеча]

Интернет презентација Јерусалима има врло добру презентацију истине о Јасеновцу, НДХ, злочинима, холокаусту над Србима.




Концентрациони и логор смрти Јасеновац

Превод са енглеског. Део компилације краћих текстова, љубазношћу Јасеновац Research Institute-a.



ЈАСЕНОВАЦ

Чланак (извод) из „Енциклопедије Холокауста“, приредио Yisrael Gutman, том I, 1995. године, стр. 739–740.

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске (трећи у Европи). Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 62 миље (100 км) јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Логор Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Око 600.000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20.000 и 25.000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине, прим. прев.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу. Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.


Три кољача и командант Јасеновца: Стипе Прпић, фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, и Јерко Маричић

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

У априлу 1945., партизанска војска дошла је надомак логора. У покушају да избришу трагове злочина, усташе су дигле у ваздух све бараке и побили већину логораша. Покушај бекства затвореника није успео и тек их је неколико преживело.


БИБЛИОГРАФИЈА
Romano, J. Jews of Yugoslavia, 1941-1945: Victims of Genocide and Freedom Fighters. Belgrade, 1982. Sindik, D., ed. Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Belgrade, 1972.

Карта јасеновачких логора


Цртеж логора


Нацрт логора (тумач)



Стварање Независне Државе Хрватске – 1941

После краткотрајног рата, у априлу 1941, Краљевина Југославија била је подељена међу земљама агресорима: нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Хортијеве Мађарске и Бугарске Бориса ИИИ. У међувремену, док се још увек водио рат, оснивање усташке Независне Државе Хрватске објављено је 10. априла 1941; поред територија које су традиционално биле насељене Хрватима прикључене су у ову државу и Босна и Херцеговина и делови Србије.

Више од два милиона Срба живело је у новоствореној марионетској држави, што је чинило више од једне трећине целе популације у НДХ. Такође, био је и значајан број Јевреја, Рома и припадника других националности. Чим је НДХ била проглашена, вођа те итало-немачке творевине, усташки поглавник Анте Павелић, почео је да износи усташки програм стварања „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“. Наиме, пошто су усташе били екстремни националисти, шовинисти и расисти, почели су да граде своју државу и институције налик онима у нацистичкој Немачкој. Према њиховим идеолозима, услов за стварање чисте хрватске државе било је протеривање Срба („грко-источњака“), Јевреја („Жидова“) и Рома („Цигана“). Тврдећи да су Срби и расно и религијски другачији од Хрвата, они су их убијали, депортовали их или присилно покрштавали. Јевреји и Роми требало је да буду у потпуности истребљени, пошто су били сматрани за нижу расу. Усташка влада и њено законодавство донели су серију закона, наредби и прописа, по којима су нацифашистички методи терора и етничког геноцида учињени легалним (решење о стављању ћириличног писма ван закона, пропис о расном окупљању, пропис о држављанству, пропис о преобраћењу из једне религије у другу итд). Ипак, највећи злочин против Срба, Јевреја и Рома извршен је изван оквира ових закона и правних аката. Усташе су поступале по својој расној, религијској и националној нетрпељивости без обзира на било какве законе или норме. Усташка влада била је подржана од већег дела католичког свештенства и исламске верске заједнице, а и (многи, прим. прев.) хрватски сељаци су јој се такође заветовали на верност.


Почеци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

Усташка организације била је типична фашистичка организација а њихова војна сила била је инструмент за спровођење усташке нацистичке идеологије.

Усташку војску је организовао Славко Кватерник, „доглавник“, а била је створена од усташких јединица (састављених од добровољаца) под командом централног усташког заповједништва, специјалних полицијских јединица („редарство“) и домобрана, а у августу 1941., основана је и усташка тајна служба („Надзорна служба“), са Еугеном Дидом Кватерником на челу. Уз помоћ ових организација, вршен је највећи геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Да би омогућили да у НДХ живе само Хрвати и Муслимани, спровођено је масовно истребљење, протеривање и присилно покрштавање Срба, упоредо са систематским истребљивањем Јевреја, и готово потпуним уништењем Рома. Масовно убијање Срба почело је већ крајем априла 1941, масакрима по селима око Бјеловара, у Банији у мају, у Лици у јуну, на Кордуну, у Босанској Крајини и у Херцеговини. Сматра се да је само у том периоду, од априла 1941. до средине августа 1942., преко 600,000 Срба побијено, на најбруталнији начин који је могуће замислити, а током читавог рата, у Србију је протерано преко 180,000.


Јеврејска деца су одвођена у Јасеновац

Терор владе НДХ посебно је био уперен ка Српској православној цркви. Три православна епископа и већина православних свештеника убијени су до краја 1941, на најсуровије начине. Током рата, уништено је 450 православних цркава. Тачан број Срба присилно покрштених у католичанство није никада утврђен.


Концентрациони логори у Независној држави Хрватској

Следећи пример својих заштитника, нацистичке Немачке и осталих фашистичких режима, НДХ је отпочела са оснивањем концентрационих логора у сврху „очишћења нације“ од непожељних. Усташе су их називале „сабирним“ или „радним“ логорима, а били су планирани за масовно заточење и систематско, потпуно уништење Срба, Јевреја, Рома и „непослушних“ Хрвата. Такозвана „Усташка тајна служба“, или тачније, њено „Одељење III“, познато и као „усташка гарда“, била је задужена за оснивање, организацију и управљање концентрационим логорима у НДХ. Иако су суштински били једно те исто, „Одељење III“ старало се о оснивању, организацији и управљању логорима, док је „усташкој гарди“ припао задатак формирања војних јединица које су обезбеђивале логоре и извршавале задатке транспортовања Срба и Јевреја са околних територија до логора, а они су такође били ти који су непосредно убијали затворенике.

Први логори у НДХ основани су на острву Паг, у месту Слано, на планини Велебит близу Госпића, у месту Јадовно, и у Босни у Крушици, код Травника. Осим Јасеновца, неки од већих логора били су „Даница“ у Копривници, Керестинец, Лоборград, Стара Градишка, Лепоглава, Јастребарско и Сисак. У почетку, није било никаквих законских регулатива у погледу слања људи у логоре или дужине трајања заточења. О таквим стварима одлучивали су Павелићеви повереници, општински управитељи, њихови заменици, заповедници логора и остали усташки команданти. Оваква пракса задржала се и касније, а када су закони коначно донети нико их није поштовао.

Први човек „Одељења III“ („усташке гарде“), а самим тим и логора, био је усташа Мијо Бабић, алијас „Ђовани“, а одмах до њега био је Вјекослав Лубурић, алијас „Макс“. По наређењима Павелића и Кватерника, Лубурић је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941, којом приликом је посетио неколико немачких концентрационих логора. По повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на оне у Немачкој и формирао једну јаку војну јединицу „Усташке гарде“ која је извршавала масовне злочине, под његовом директном командом.

[дрвосеча]

Оснивање концентрационог логора „Јасеновац“

Усташки логор под именом „Јасеновац“ основан је по узору на логоре у нацистичкој Немачкој 21. августа 1941. и представљао је место највеће тортуре и погубљења које је икада постојало у Југославији. Поред свих страхота, то је био највећи концентрациони логор и трећи по броју жртава у целој окупираној Европи током ратних година 1941– 1945. По садизму и патолошким злочинима, усташе су превазишле и своје нацистичке учитеље у Немачкој.

За разлику од немачких логора, где се спроводио серијски геноцид, као на индустријској покретној траци, у Јасеновцу се тај исти геноцид вршио на начин незабележен у историји људског рода. Све оно зло, патолошко и криминално, чиме се иначе одликовао усташки покрет у целини, досегло је свој врхунац у Јасеновцу.

Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу.

До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.


Јасеновац – систем логора

Концентрациони логор Јасеновац обухватао је систем логора дуж реке Саве, на плавној равници Лоњског поља.

Усташка штампа обзнанила је јавности 23. августа 1941. да су прве бараке за затворенике изграђене у близини села Брочице и Крапје и да ће логори бити коришћени у сврху исушивања Лоњског поља. У ствари, то је био зачетак логора Јасеновац, или тачније, логора ИИ званог Брочице — „Версајев“ и логор 11 под имено „Крапје“, у довођени први затвореници – Јевреји и Срби из усташких логора Слано и Јадовно. У почетку су затвореници заиста и радили на изградњи насипа, али под неописиво тешким условима и терором. Они који нису поумирали од исцрпљујућег рада и глади а одмах потом били закопавани у насипе, убијени су кад је логор ликвидиран. У новембру 1941, отворен је Логор III, звани „Циглана“ – такозвана „Тројка“ – који је убрзо постао место централне управе за све сабирне и концентрационе логоре у НДХ. Центар овог логора налазио се испод села Јасеновац, у области индустријског комплекса где је циглана стварно и била, па је тако окружена зидом високим 3–5 метара, у који је било уграђено седам бетонских бункера, и на коме се налазило неколико кула стражара. Испред зида била су три реда испреплетане бодљикаве жице, која је на неким местима била електрифицирана. Четврта страна логора гледала је на реку Саву. Као саставни део Логора III – блок Ц, ту се налазио специјални затвор усташке тајне службе за посебно одабране затворенике.

Логор IV „Кожара“ основан је у селу Јасеновац, а логораши који су радили у кожари били су тамо под најтежим могућим условима. Логор V – Стара Градишка организационо је припадао Јасеновачком комплексу логора. На целокупном подручју Јасеновца основана су још три специјална логора. У селу Уштица, код ушћа реке Уне у Саву, налазио се импровизовани „цигански“ логор где су углавном Роми довођени и убијани, а села Млака и Јабланац претворена су у сабирне логоре за жене и децу.


Стратишта у Јасеновцу

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, итд.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.
До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу
Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.
Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.
Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

[дрвосеча]

Жене и деца у логору Јасеновац


Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

Представљање логора Јасеновац у јавности

За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања.

Шире подручје логора било је строго чувано. Само „потврђене“ усташе са специјалним задацима су пуштани унутра. Чак ни Немцима као „савезницима“ и пријатељима, није било допуштано да слободно улазе у логор. Међутим, под притиском из иностранства, нарочито од стране Немаца, 6. фебруара 1942., „Међународни комитет“ посетио је Логор да би видео начин живота и рада у њему. У тој делегацији, био је и Папин изасланик, монсињор Масучи.

Три дана пре тога, Љубо Милош, командант јасеновачких логора, скупио је све затворенике и наредио им да очисте логор, оперу трпезарију, кухињу и болницу. Затвореници су подељена храна какву никад пре нити после нису добили. После ове посете, фотографије „радника за својим машинама“, у добро опремљеним радионицама, логорске клинике, са особљем у беспрекорним, белим униформама, послате су свету из Јасеновца. Логор је представљен на такав начин, да је изгледало да је Јасеновац пожељно место, у ратним, несигурним временима, временима смрти и сиромаштва, без икакве примисли о томе шта се заправо крије иза ових фотографија.


Пробој затвореника и ослобођење логора

Почетком априла 1945, усташе су припремали уништење логора Јасеновац, да би уклонили трагове својих злочина пре бекства. Потпуно уништење логора почело је 20. априла, када је велика група жена и деце била погубљена. 22. априла 1945, под вођством Анта Вукотића, око 600 људи наоружаних циглама, моткама, чекићима и другим стварима, разбило је врата, полупало прозоре и побегло из зграде. Око 470 људи било је болесно и неспособно да се бори голим рукама против наоружаних усташа, тако да они нису узели учешће у побуни. Пут до источне капије логора, дуг 150 метара, био је покривен унакрсном ватром усташких митраљеза, и многи затвореници су онде убијени. Велики број њих је убијен на жичаним оградама. Стотину заробљеника успело је да се пробије кроз сломљену логорску капију. Само 80 затвореника је преживело док су њих 520 умрли при првом нападу. Преосталих 470 унутар логора, побијени су касније од стране усташа.

Заробљеници, њих 167, из такозване „Кожаре“ – дела јасеновачког логора, су око 20ч, 22. априла такође отпочели борбу на живот и смрт, под вођством Станка Гаћеше и Захида Букуревића. Њих 150 успело је да се пробије, али су били опкољени и изложени таквој ватри да је само 11 затвореника преживело.

Јасеновачки логор није био затворен до последњих битака које су биле вођене. Снаге југословенске армије ушле су у логор Стара Градишка 23. априла, а у Јасеновац 2. маја 1945. Пре напуштања кампа, усташе су побили преостале заробљенике, разорили и уништили зграде, стражарнице, собе за мучење, „Пићилијеве“ пећнице и остале грађевине. По уласку у логор, ослободиоци су нашли само рушевине, пепео, дим и мртва тела.


Истрага усташких злочина у Јасеновцу, 1945.

Тешко је утврдити број жртава убијених у концентрационом логору Јасеновац, пошто су многи документи уништени. Документи затвореника били су уништавани два пута (почетком 1943. и у априлу 1945.) али и да су сачувани, били би од мале помоћи у откривању истине, зато што су усташе често убијале новопридошле затворенике одмах, без завођења њихових имена у датотеке. Ово поготово вреди за оне који су стигли из Славоније, Срема и са Козаре, јер је било записано само то да је стигло 155 вагона. На пример, врло мали број Рома је забележен, само пар стотина, иако се зна да је целих 25.000 до 35.000 из НДХ побијено у Јасеновцу. Јеврејска заједница у Југославији је утврдила број од око 20,000 Јевреја, побијених у Јасеновцу. Број побијених Срба заиста варира. Инострани извори помињу бројеве од 300.000 до 700.000. Било како било, највећи број побијених људи у Јасеновцу били су Срби. Тачан број убијених је још непознат, али се сигурно креће око неколико стотина хиљада.

Хрватски национални комитет за истраживање злочина окупационих снага и њихових сарадника тврди у свом извештају од 15. новембра 1945. да је од 500.000 до 600.000 људи убијено у Јасеновцу.


Јасеновачко меморијално подручје

По завршетку рата, почело је сахрањивање жртава и чишћење логорског подручја. Становници Јасеновца и оближњи сељани користили су цигле и друге грађевинске материјале у обнови и изградњи својих кућа. Тако су готово сви материјални докази нестали са места највећег злочина у бившој Југославији, као да на том месту никада није постојао никакав логор. Изгледа да су власти тог времена, поготову одређене особе у Загребу, желеле да тако буде у Јасеновцу. Под слоганом „братства и јединства“, у циљу стварања толеранције између народа, злочин је морао да се заборави што пре.

Само 20 година касније, 1965., под притиском породица жртава и рођака, почела је изградња споменика – каменог цвета, о којем је његов аутор, инжењер Богдан Богдановић рекао да „сугерише идеју превладавања патњи и лудила“. Неколико година касније, изграђен је отворени Меморијални музеј, гробља су сређена, и основана је радна организација Меморијални парк Јасеновац, која је радила до почетка следећег рата, 1991.

Без обзира колико се снажно аутори меморијалног Парка трудили, често изјављујући да меморијални комплекс не личи на „градски парк“ или на „вештачку структуру“, управо се то са њим догодило.

Гледано споља, Меморијални парк Јасеновац, са својом модерном зградом Музеја и својим стилизованим цветом заиста личи пре на леп парк него на бивши концентрациони логор најгоре врсте. Да нема очигледних музејских материјала и филмова, посетиоци би тешко разумели шта се ту заправо догодило, или наслутили све страхоте. Аутентичне зграде нису сачуване ни обновљене. Споменици и меморијални платои су само неприметна обележја места највећих масовних смакнућа у Јасеновцу и другим логорима који су сачињавали јасеновачки комплекс концентрационих логора, док нека од њих, као Брочице и Јабланац нису ни обележена. Упркос томе, место злочина у Јасеновцу посетили су после рата небројени рођаци и пријатељи, а откако је меморијална област отворена, стотине хиљада посетилаца дошле су да одају почаст недужним жртвама.

Скрнављење меморијалне области (1991)


(...) Крајем септембра 1991. (почетак распада Титове СФР Југославије, прим. ур.), хрватска војска силом је ушла у јасеновачки меморијални парк. Према Хашкој конвенцији о заштити историјских и културних споменика, хрватска војска је грубо прекршила споразум уласком у заштићено подручје. Иако је међународна јавност била обавештена о скрнављењу меморијалног парка, није било никаквог одговора.


Српске снаге су ослободиле Меморијално подручје Јасеновац 8. октобра 1991. Током повлачења, хрватска војска је минирала мост на Сави који је повезивао две стране Меморијалног парка; такође су дигли у ваздух гробове, уништили музејске експонате и украли музејску опрему. Захваљујући храбрости и ентузијазму појединаца који су радили у Меморијалном парку, нека историјска грађа и предмети били су сачувани. (После Дејтонског споразума 1995. подручје Јасеновац је припало Републици Хрватској, прим. ур.)

[дрвосеча]

Требам да окачим документарне филмове о усташком сратишту за Србе, Јадовно, јама на Велебиту... Али прво да кажемо шта је то Јадовно.
Тешко је о овоме и писати, читати, гледати, желудац вам се окреће од ових монструозних слика, прича, изјава... где је убијено више од 40.000 православних Срба у првим годинама Другог светског рата, у Лици за време Анте Павелића, усташког поглавника, НДХ.



Ево шта каже википедиа.

Јадовно је био усташки логор у који су 1941. године усташе одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250м, ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 км.
Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.
Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић — Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.


У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У „Енциклопедији Југославије“ и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 1941. године постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници логора Јадовно, од првих дана НДХ.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или неким другим предметом, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

Године 1991. порушене су зидине логора и спомен плоче.

[дрвосеча]

На Велебиту пронађено мјесто логора Јадовно!

Пише: Душан Басташић, jadovno.com
04.06.2010.

Вама који сте само чули, као и онима који знају нешто више о логору Јадовно из 1941. овај наслов дјелује збуњујуће. Онима који нису чули за логор Јадовно, ово је само још једна вијест о неком логору, а постоје разноразни логори (извиђачки, радни...) , на неком познатом или непознатом локалитету. Многима је Велебит познат као географски појам. Некима је познат и као парк природе, дестинација која се промовише као погодна за екстремне спортове, планинарење, параглајдинг, спелеологију и бициклизам.



На љетовање стазом смрти

Многи су преко Велебита, на путу за љетовање, не знајући за Јадовно, прошли оштрим серпентинама, на врху планине застали да протегну ноге, поједу сендвич и направе фотку са мјеста одакле пуца видик према Јадрану, Велебитском каналу и отоку Пагу. Многи су се ту загрљени уз обавезан смјешак и сликали. Да остане слика за успомену са љетовања. Ту је и љети хладно, увијек дува, па се путници не задржавају дуго. Готово нико не примјети да ту птице не пјевају.

Већина оних који знају нешто о Јадовну, поистовјећују га са јамом Јадовно, како је названа Шаранова јама, пред којом се никада нису нашли. Није им замјерити, пошто путоказа до тамо нема а ако и питате, мало ко ће бити спреман да вас упути. Готово да нико не зна да од уласка у град Госпић, путујући према и преко Велебита, доласком у Карлобаг и преко Велебитског канала до отока Пага, пролази подручјем комплекса усташких логора Јадовно из 1941.
Нећу замарати са описом читавог комплекса, али ако желите сазнати више, посјетите страницу: http://www.jadovno.com

У овој ексклузивној вијести, ширем опису није мјесто.


Јадовно је био комплекс усташких логора

Пролазећи кроз Госпић, са лијеве стране ће вам остати зграда бивше казнионице (Герихт) у коју је довођен дио похапшених. Недалеко одатле налази се жељезничка станица на коју су љета 1941. стизале композиције марвених вагона, пуне гладних и измучених људи, жена и дјеце. Многи су на том путу помрли и били избачени из вагона. Ту на станици налазило се и жицом ограђено сабиралиште за довежене а недалеко одатле и Максимовића штале (Овчара) гдје су усташе заточенике (углавном жене и дјецу) задржавали по неколико дана. Са наведених локација, пјешке или камионима спровођени су и одвожени мученици према унапријед помно одабраним мјестима за ликвидацију. Неки од оних који су упућени према логору Јадовно, који се налазио у шумама Велебита сјеверозападно од Госпића знали су питати мјештане: "Колико још има до тог града Јадовно?" Многи од њих нису стигли на одредиште, побијени су или живи бачени успут, у Шаранову јаму или нешто даље у јаму под Гргиним бријегом. Они који су живи стигли до логора, нису ту дуго боравили. То није ни било предвиђено, није било мјеста јер су нове колоне свакодневно стизале. Побијени су у многобројним крашким безданим јамама којима обилује Велебит, парк природе. Данас, ту између јама уцртана је на карти бициклистичка стаза Јадовно, како кажу "атрактивна". У самом логору Јадовно, планинској ливади опасаној бодљикавом жицом, није било барака ни кревета. Заточеници су сами импровизовали надстрешнице и лежајеве од папрати. Да би могли пити и јести, у комадима дрвета су дубили мала корита... Евиденција заточеника, водила се само у почетку. Многи од оних који су упућени према Карлобагу и острву Пагу успут су побијени или живи бачени у крашке јаме. Дио заточеника је са цесте према Карлобагу упућен према мјесту Ступачиново и јами Бадањ. Капацитет јама је још прије рата пажљиво израчунат.

Боже мој, па куда нас то водите?

Када би камиони са женама и дјецом, возећи путем према мору, дошли до мјеста одакле пуца поглед на острво Паг, многе су унезвјерене мајке питале: Боже мој, па куда нас то водите? Истовар у Карлобагу и укрцавање на бродице био је бруталан и праћен псовкама усташа и мјештана. Многи нису стигли на Паг. Са каменом око врата и распорених стомака (да лешеви не испливају) бацани су у море. Преживјеле жене и дјеца одвођени су у село Метајна а мушкарци у увалу Слана. У Метајни је логор за жене и дјецу организован у вилама др Триплата и др Хвале. Одатле су на ликвидацију вођене ван мјестa.

Источно од Метајне формирани су логори Слана. Један за Србе и други за Јевреје и комунисте. У том паклу у каменој пустињи, како га је у свом фељтону назвао проф. Михаел Соболевски

На љетњој жези и ужареном камену, искључиво ради исцрпљивања, заточеници су у камену, од камена градили цесту која води ниоткуда никамо. Ликвидирани су источно од логора, на оближњем мјесту Фурнажа, гдје има довољно земље да се лешеви плитко затрпају.


Поручник Стаззи Др. Санто уредно евидентира

Оне, побијене непосредно пред затварање логора, ексхумирали су, спалили, а пепео прекрили камењем Талијански војници. Том приликом, Поручник Стаззи Др. Санто је имеђу осталог уредно евидентирао:"Од ових лешева било је: 407 мушкараца, 293 жене, 91 дијете у доби од 5 до 14 година. Међу овима било је и једно дијете у повоју, од, предвидиво, 5 мјесеци. На једном другом мјесту и то јужно од жичане ограде која је затварала концентрациони логор Срба, нађено је једно друго, малено гробље гдје је бушењем утврђено да су ондје лешеви затворени у дрвене сандуке и то доста дубоко. Ради тога ово нисмо ископали. Врло је вјероватно да се овдје ради о заточеницима који су умрли природном смрћу, те су их њихови другови покопали сами. Од особе која ми је служила као разборит водич код проналажења разних зона које је ваљало уредити, сазнао сам да је највећи број депортираних у Слану био бачен у море, везан уз велико камење, а многи су себи сами одузели живот, утопивши се."

На крају овог кратког описа навешћу и трагичне бројке. На подручју комплекса усташких логора Јадовно, претече Јасеновца, 1941. године у само 132 дана његовог постојања, на најсвирепији начин је побијено па живо или полуживо стрмоглављено у крајишке јаме, закопано у пашки камењар и бачено у море велебитског канала 40 123 жртве. На непотпуном именичном попису жртава, који је сачинио проф.др. Ђуро Затезало налазе се имена 10.502 жртве.

Ако сте на подручју комплекса логора Јадовно путовали, сликали се, јели, купали се, ронили, возили бицикло, смијали се, водили љубав... не може вам нико замјерити. Нисте знали јер је тешко било сазнати. Истина о Јадовну је била прикривена дугогодишњом наметнутом ћутњом која је готово резултирала нашом колективном амнезијом.  Наши очеви нам о Јадовну нису говорили јер је то било контрапродуктивно братству и јединству. За оне који нису прихватили наметнуту ћутњу слиједиле су казне. Заради "виших циљева", помирили су се да мошти наших предака леже на дну велебитских јама, у каменој пустиње острва Пага и на дну Велебитског канала. Сложићете се да та мјеста никако не можемо назвати гробницама!


2010. у потрази за мјестом логора Јадовно

Сигурно је да постоји неколицина људи којима је позната локација логора Јадовно на Велебиту. Питао сам шумаре, жупанијске и градске челнике у Госпићу. Рекоше да не знају. Посјетио сам проф. Ђуру Затезала, човјека који је значајан дио свог радног вијека посветио истраживању Јадовна и о томе тек 2007. објавио капитално двотомно дјело. Мада се ради о човјеку у позној животној доби, озбиљно нарушена здравља, пристао је да кренемо на Велебит. Позвали смо наше пратиоце из Госпића да пођу са нама. Одбили су, рекавши да је вожња тим путем несигурна и да ћемо тешко наћи локацију логора. Једна од присутних на одласку ме упитала: Није вас страх? Никако, рекох, па тамо су ми оба дједа и стриц! Чика Ђуро је посљедњи пут био на подручју логора 1991. Рекао је да се одвеземо узбрдо 6,5 километара од Шаранове јаме. Од тога мјеста води стаза према логору. Дошавши до мјеста одакле је требало наставити пјешке, чика Ђуро се обесхрабрио. Природа је у протеклих 20 година учинила своје а и локална шумарија крчећи шуму придонијела је промјени некадашњег изгледа мјеста на које смо стигли. Након готово сат времена лутања по тешко проходној шуми, у којој још увијек има снијега у шкрапама до кољена, чика Ђуро, до малоприје песимиста, вукао нас је све дубље у шуму. Одвојио се и сам нашао мјесто логора. Нашли смо га како сједи на срушеном споменику и плаче. Удолина у којој се налазио логор била је окупана сунцем. Још су увијек добро видљиве хумке масовних стратишта логораша побијених непосредно пред затварање логора. Да би био прикривен, минирани споменик је прекривен трулим стаблима и грањем. Цијела површина бившег логора прекривена је плавим шафранима. Нису се чуле птице. ГПС уређајем сам снимио координате: 44 35.267`Н, 015 11.366`Е. Од сада, ко год буде желио доћи, моћи ће. Вратимо се наслову ове приче

Можете ли замислити ексклузивну вијест да је 2010. пронађено мјесто логора Јасеновац или логора Аушвиц-Биркенау, Берген-Белсен, Бухенвалд, Дахау, Треблинка...?! Режираном и контролисаном дугогодишњем ћутању и затирању истине, добро је дошла и потиснута свијест потомака жртава, за коју психолози кажу да је прилично уобичајена појава у послијератном раздобљу. Та наметнута ћутња, готово цензура, имала је, гледано из садашње перспективе, тешко схватљиве посљедице и на наш властити однос према стратиштима нашег народа, према мјестима убиства чланова наших породица. Неко се добро побринуо да се Јадовно ријетко помиње, да се споменик изгради чак и ван шумске саобраћајнице, на мјесту гдје га је намјернику готово немогуће наћи, да се мјесто самог логора не може наћи. Ово очито прикривање самог догађаја усташког злочина, његовог локалитета и карактера има свој јасан континуитет. Током последњег рата, жртве су поново убијене, јер су све Спомен плоче поразбијане а споменици минирани.

Испред нацистичког логора Дахау записано је: „Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове".

[дрвосеча]

Документарни филм потресне садржине о страдању Срба у Другом светском рату


Јадовно - усташки злочин 1941.

Погледајте и не заборавите да је сво ово зло чињено нама, ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА, уз одобравање римокатоличких јеретика. Ко има право да нас гура њима у загрљај. Са екуменистима, јеретицима, католицима и сличним демонским сектама, у светском савезу "ДЕМОНСКИХ цркава", ПРАВОСЛАВНИ СРБИ немају ништа заједничко и немају тамо шта да траже! БОГ је у ПРАВОСЛАВЉУ!
Реномирани српски аутор, Милорад Бајић, у овом потресном документарном филму открива ко, како и зашто!
Филм сам добио од њега лично у Београдској Патријаршији, са молбом да га делим Србскоме народу, јер њему у Србији НИЈЕ дозвољено да га прикаже?! Погледајте и не заборавите!
ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, ЗА ХРИСТА БОГА, ЗА ПРАВОСЛАВНУ И СВЕТОСАВСКУ СРБИЈУ!!!

PravoslavniVozdovac

Филм има 6 делова. Није препоручљив малолетим и осетљивим особама!

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!!!

ДНЕВНИЦИ ЗЛОЧИНЦА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА

Овај дневник усташког кардинала уредио је Бранимир Станојевић, за Глас јавности, марта 2008. године.

Путоказ иде овако:
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/dn...epinca.pdf


Сусрет Павелића и Степинца у Загребу 1941.

Осим пет књига Дневника надбискупа Алојзија Степинца за које се у јавности зна постоји и шеста и налази се у Београду.

Све ће покрити трава и заборав, сав праисконски ужас у очима људи који се одводе у неумтну смрт, и крик мајке и врисак детета, само треба упорно понављати једном усаглашену лаж и инсистирати на њој. Треба сејати ту траву лажи и заборава, непрестано, и опет, док не избледе слике стотина хиљада уморених људи, који би морали да пронађу свој спокој у нашем људском, чистом сећању. Треба што више мистифицирати, тумачити, проналазити „нове доказе“ који ће ствар покоља, истребљења и мржње, објаснити на што прихватљивији начин који говори, не о чињеницама већ о острашћености противника који је ваљда измислио логоре смрти, огромну и најтужнију галерију слика убијене деце, људи, немоћних стараца, слике бестијалног иживљавања над свакоме ко није истоверан, истокрван...
Отуд непрестани покушају да се одреде неки нови бројеви убијених, много мањи, да се зверски начин ликвидације одмени хладним речником равнодушности, да се лицитира над гробовима и над живима, да се лицитира до потпуне обесмишљености.

Књиге и бесконачни фељтони у продукцији оних који би, да је части, морали да умукну заувек, шире се брзином огавних трачева и брзином куге. А циљ? Да се из темеља нове државе ископају громаде на којима пише: Јасеновац, Слано, Стара Градишка, покољ у Глини, Јадовно... Да се из предворја лажнога слободарства и сјаја сећања, уклоне на стотине хиљада плочица, а на свакој по један лик, по један тужни осмех, па и на десетине хиљада козарачке деце. То су скоро сва она деца одведена у логоре, одвојена од мајки, уморена ужасном смрћу, одведена под ногу Маје Буђон, под лопату сестре Пулхерије која је волела да треби ту српску, јеврејску и ромску гамад. Ту су слике све деце, па и оних које је спасла Дијана Будисављевић са својим пријатељима и која је сведочила о чињеници да се блажени Степинац никада није хтео окренути на ужас и њена преклињања да јој у спасавању те деце помогне.

Данашње тумачење некадашњих збивања у НДХ једноставна су. Не говоре у прилог истини са којом се многи не могу суочити већ више од пола века. Католичка црква пре свега, као и носиоци усташке
идеологије крви и тла која је увек могла да рачуна на њену заштиту и подршку. То се односи на број уморених људи у многобројним логорима у Хрватској, као и на улогу, смисао и значај усташке
идеологије и њеног деловања у дугом периоду од времена појаве фашизма у Европи до данашњих дана. Саставни део тог става је упорно негирање улоге и значаја појединих личности као што је
надбискуп загребачки, Алојзије Степинац, у срамним, а ужасним догађајима у Независној Држави Хрватској у време Другог светског рата. Огромна продукција фалсификата, ‘’нових сведочења’’ и
сазнања просто је невероватна. Наравно, није реч само о Степинцу, већ и о перјаницама тог покрета: Павелићу, Кватернику, Будаку, па и ужасним убицама какви су били Лубурић, Францетић, фра Филиповић,
Мајсторовић...

За дивно чудо сачувана су сведочења претеклих жртава, читаве библиотеке, комплетни архиви, али и сећања људи који су познавали и најчуваније тајне које нас данас занимају. У овом случају то су између осталих, Јаков Блажевић, Владимир Бакарић, па истраживач Драгоје Лукић, али и генерал Јефто Шашић на кога су сви заборавили као на могућег сведока, па и генерал Јово Поповић такође.
Ћути се о њима и поред чињенице да су доступна златним и
ограниченим перима новинара Гласа Концила, који се непрестано, годинама, кроз безброј текстова и фељтона труде да саткају мрежу од лажи за лаковерне, за оне који знају мало или нимало.
Оригинални дневник Алојзија Степинаца, од када је пронађен у Загребачкој надбискупији, заједно са делом документације Независне Државе Хрватске, комплетом грамофонских плоча са снимљеним
говорима Павелића, са делом злата из трезора усташке државе у коме је било углавном златних зуба и вештачких вилица побијених несретника у многобројним логорима смрти, налазио се у архиву Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске у Загребу, уредно одложен и чуван под бројем 001050‐31.
Дневник има пет томова и прва два носе наслов, др Алојзије Степинац надбискуп коађутор, док је на остала три он надбискуп загребачки.
Уз текст дневника исписан руком Степинца, а понекад и његових секретара, Ивана Шалића, Стјепана Лацковића и Фрања Коктана, који би по сугестијама свог надбискупа бележили појединости које су
сматране важним, мноштво је излепљених фотографија и позивница са разних свечаности на којима је Степинац учествовао.
Сакрио их је у Надбискупији каноник Ивандија тако што их је узидао у део једне од подрумских просторија. Но како ОЗНА све дозна тако је и ова тајна убрзо разоткривена, помало касно за суђење Степинцу, који је већ био осуђен и затворен у Лепоглави.
Дневници су преписани убрзо по откривању, о чему сведочи академик Љубо Бобан, и не само он, јер се у свом раду служио преписом, а да оригиналне дневнике никада није видео.
Мистификације дневника почеле су рано, већ пошто су откривени и трају до данашњих дана. Некада зато што су били недоступни, а данас зато што су ван свих очекивања доступни, и стога што је њихов садржај веома тешко прилагодити изграђеној слици о блаженом Степинцу. Сада више нема препрека које ће потврдити истинитост тезе да су Степинац и Мачек устоличили Павелића и отворили врата надолазећем злочину који ће се артикулисати и учврстити кроз законе и праксу Независне Државе Хрватске.

Надбискуп Степинац је први пут притворен 17. маја 1945, а пуштен 3. јуна, да би се већ сутрадан појавио у разговору са Титом. Нису то били обећавајући разговори и само су утврдили мишљење нових власти да се Степинац мора извести пред суд. Додуше, велика је срећа пратила Степинца, што нико није знао, јер првих дана пошто су партизанске јединице ушле у Загреб, Тито је послао Јефту Шашића са
неколико задатака, од којих су два занимљива за ову причу. Да нареди Кочи Поповићу да повуче српске бригаде како му се не би пребацивало да су ти борци уништили град

Из дневника се такође види да је Степинац Павелићу био духовни отац и политички ментор као и да је одржавао везе са бројним усташким првацима у Загребу, још пре инвазије Хитлера и Мусолинија на Југославију 1941. године. Ту је реч, пре свега, о Павелићевим представницима које је персонификовао Милe Будак, творац најстрашнијих крилатица попут „Србе на врбе“, као и других који су уочи рата живели у Загребу било илегално или полулегално, али никада без пажње и подршке Католичке цркве.
Значајно је да је у тим разговорима са усташким првацима надбискуп Степинац увек задржавао себи право коначног арбитра о свим најбитнијим политичким одлукама, дајући при томе својој менторској
улози верску форму, на основу чињенице да је био највиша црквена личност у Хрватској. Из дневника се види да је већ 30. августа 1940. године надбискуп Степинац примио у посету др Миле Будака, који је по
доласку Павелића на власт постао министар у његовој влади и који је први, јавно, образлагао нужност геноцида над Српским народом у Хрватској, као и над Јеврејима и Ромима.

У четвртом тому Степинчевог дневника на странама 205, 206, и 207. под датумом од 27. април 1941. говори се шта се збило током те посете. Једна од кључних тврдњи је да се Павелић обавезао Степинцу да ће истребити старокатолике као и српску православну цркву. „Првих дана након повратка поглавника имао је надбискуп први састанак с њиме у некадањим Банским дворима“...

Наредна посета Павелићу била је тако значајна за Степинца да нам је оставио запис у коме се каже: „Ако тај човек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповедао, Хрватска ће бити рај“.

Контакт Степинца и Павелића се није прекидао ни у једном тренутку. Честе посете, допуњаване су учесталим писменим обраћањем. Неколико од тих писама је свакако неопходно сагледати веома темељито и покушати барем пронаћи одговор на њихов садржај. Наиме, живети у тако суровом времену, знати шта се око вас дешава и држати се форме у предлозима и обраћању, то се може подвести
само под смишљену реакцију која умирује вашу савест, у мери у којој је имате.

Под притиском свакодневних извештаја и интервенција представника Италије и Немачке у Загребу, Павелић је коначно престао да негира погроме, али уз констатацију да је у питању „национална револуција“, у којој је дошло до прекорачења дозвољених граница, пребацујући при том сву одговорност на „дивље“ усташе, не прецизирајући шта се под тим појмом подразумева. И поред уверавања која је Павелић дао
немачком и италијанском посланику у Загребу, да ће прогони Срба бити обустављени, ситуација је остала непромењена. Из породице Саве Кеће заклано је и убијено 12 лица, међу којима седморо деце. Дана 2. јула у селу Осредци усташе су запалиле запаљивим бомбама неколико кућа и магазина, убили Раду Грбића, Јована Грбића, Ивана и Стевана, затим Николу и Ђорђа Дамјановића, Бокан Данила, Зорић
Јована, Пејић Смиљану и Новаковић Илију. Истог дана, у селу Крушковачи код Срба, заклана је породица Давида Деснице од 4 члана, затим жена и кућна помоћница Андрије Перића, као и Милка Рађеновић, Сока и Јованка Рађеновић и син Никола Рађеновић. Напокон, усташе су опљачкале све трговине у општини Срб, приватне станове избеглих породица и одвели сву стоку“, завршава свој извештај Командант територијалне легије карабињера, упућен префектури у Задру и Краљевском гувернеру за Далмацију.