Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!!!

ДНЕВНИЦИ ЗЛОЧИНЦА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА

Овај дневник усташког кардинала уредио је Бранимир Станојевић, за Глас јавности, марта 2008. године.

Путоказ иде овако:
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/dn...epinca.pdf


Сусрет Павелића и Степинца у Загребу 1941.

Осим пет књига Дневника надбискупа Алојзија Степинца за које се у јавности зна постоји и шеста и налази се у Београду.

Све ће покрити трава и заборав, сав праисконски ужас у очима људи који се одводе у неумтну смрт, и крик мајке и врисак детета, само треба упорно понављати једном усаглашену лаж и инсистирати на њој. Треба сејати ту траву лажи и заборава, непрестано, и опет, док не избледе слике стотина хиљада уморених људи, који би морали да пронађу свој спокој у нашем људском, чистом сећању. Треба што више мистифицирати, тумачити, проналазити „нове доказе“ који ће ствар покоља, истребљења и мржње, објаснити на што прихватљивији начин који говори, не о чињеницама већ о острашћености противника који је ваљда измислио логоре смрти, огромну и најтужнију галерију слика убијене деце, људи, немоћних стараца, слике бестијалног иживљавања над свакоме ко није истоверан, истокрван...
Отуд непрестани покушају да се одреде неки нови бројеви убијених, много мањи, да се зверски начин ликвидације одмени хладним речником равнодушности, да се лицитира над гробовима и над живима, да се лицитира до потпуне обесмишљености.

Књиге и бесконачни фељтони у продукцији оних који би, да је части, морали да умукну заувек, шире се брзином огавних трачева и брзином куге. А циљ? Да се из темеља нове државе ископају громаде на којима пише: Јасеновац, Слано, Стара Градишка, покољ у Глини, Јадовно... Да се из предворја лажнога слободарства и сјаја сећања, уклоне на стотине хиљада плочица, а на свакој по један лик, по један тужни осмех, па и на десетине хиљада козарачке деце. То су скоро сва она деца одведена у логоре, одвојена од мајки, уморена ужасном смрћу, одведена под ногу Маје Буђон, под лопату сестре Пулхерије која је волела да треби ту српску, јеврејску и ромску гамад. Ту су слике све деце, па и оних које је спасла Дијана Будисављевић са својим пријатељима и која је сведочила о чињеници да се блажени Степинац никада није хтео окренути на ужас и њена преклињања да јој у спасавању те деце помогне.

Данашње тумачење некадашњих збивања у НДХ једноставна су. Не говоре у прилог истини са којом се многи не могу суочити већ више од пола века. Католичка црква пре свега, као и носиоци усташке
идеологије крви и тла која је увек могла да рачуна на њену заштиту и подршку. То се односи на број уморених људи у многобројним логорима у Хрватској, као и на улогу, смисао и значај усташке
идеологије и њеног деловања у дугом периоду од времена појаве фашизма у Европи до данашњих дана. Саставни део тог става је упорно негирање улоге и значаја појединих личности као што је
надбискуп загребачки, Алојзије Степинац, у срамним, а ужасним догађајима у Независној Држави Хрватској у време Другог светског рата. Огромна продукција фалсификата, ‘’нових сведочења’’ и
сазнања просто је невероватна. Наравно, није реч само о Степинцу, већ и о перјаницама тог покрета: Павелићу, Кватернику, Будаку, па и ужасним убицама какви су били Лубурић, Францетић, фра Филиповић,
Мајсторовић...

За дивно чудо сачувана су сведочења претеклих жртава, читаве библиотеке, комплетни архиви, али и сећања људи који су познавали и најчуваније тајне које нас данас занимају. У овом случају то су између осталих, Јаков Блажевић, Владимир Бакарић, па истраживач Драгоје Лукић, али и генерал Јефто Шашић на кога су сви заборавили као на могућег сведока, па и генерал Јово Поповић такође.
Ћути се о њима и поред чињенице да су доступна златним и
ограниченим перима новинара Гласа Концила, који се непрестано, годинама, кроз безброј текстова и фељтона труде да саткају мрежу од лажи за лаковерне, за оне који знају мало или нимало.
Оригинални дневник Алојзија Степинаца, од када је пронађен у Загребачкој надбискупији, заједно са делом документације Независне Државе Хрватске, комплетом грамофонских плоча са снимљеним
говорима Павелића, са делом злата из трезора усташке државе у коме је било углавном златних зуба и вештачких вилица побијених несретника у многобројним логорима смрти, налазио се у архиву Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске у Загребу, уредно одложен и чуван под бројем 001050‐31.
Дневник има пет томова и прва два носе наслов, др Алојзије Степинац надбискуп коађутор, док је на остала три он надбискуп загребачки.
Уз текст дневника исписан руком Степинца, а понекад и његових секретара, Ивана Шалића, Стјепана Лацковића и Фрања Коктана, који би по сугестијама свог надбискупа бележили појединости које су
сматране важним, мноштво је излепљених фотографија и позивница са разних свечаности на којима је Степинац учествовао.
Сакрио их је у Надбискупији каноник Ивандија тако што их је узидао у део једне од подрумских просторија. Но како ОЗНА све дозна тако је и ова тајна убрзо разоткривена, помало касно за суђење Степинцу, који је већ био осуђен и затворен у Лепоглави.
Дневници су преписани убрзо по откривању, о чему сведочи академик Љубо Бобан, и не само он, јер се у свом раду служио преписом, а да оригиналне дневнике никада није видео.
Мистификације дневника почеле су рано, већ пошто су откривени и трају до данашњих дана. Некада зато што су били недоступни, а данас зато што су ван свих очекивања доступни, и стога што је њихов садржај веома тешко прилагодити изграђеној слици о блаженом Степинцу. Сада више нема препрека које ће потврдити истинитост тезе да су Степинац и Мачек устоличили Павелића и отворили врата надолазећем злочину који ће се артикулисати и учврстити кроз законе и праксу Независне Државе Хрватске.

Надбискуп Степинац је први пут притворен 17. маја 1945, а пуштен 3. јуна, да би се већ сутрадан појавио у разговору са Титом. Нису то били обећавајући разговори и само су утврдили мишљење нових власти да се Степинац мора извести пред суд. Додуше, велика је срећа пратила Степинца, што нико није знао, јер првих дана пошто су партизанске јединице ушле у Загреб, Тито је послао Јефту Шашића са
неколико задатака, од којих су два занимљива за ову причу. Да нареди Кочи Поповићу да повуче српске бригаде како му се не би пребацивало да су ти борци уништили град

Из дневника се такође види да је Степинац Павелићу био духовни отац и политички ментор као и да је одржавао везе са бројним усташким првацима у Загребу, још пре инвазије Хитлера и Мусолинија на Југославију 1941. године. Ту је реч, пре свега, о Павелићевим представницима које је персонификовао Милe Будак, творац најстрашнијих крилатица попут „Србе на врбе“, као и других који су уочи рата живели у Загребу било илегално или полулегално, али никада без пажње и подршке Католичке цркве.
Значајно је да је у тим разговорима са усташким првацима надбискуп Степинац увек задржавао себи право коначног арбитра о свим најбитнијим политичким одлукама, дајући при томе својој менторској
улози верску форму, на основу чињенице да је био највиша црквена личност у Хрватској. Из дневника се види да је већ 30. августа 1940. године надбискуп Степинац примио у посету др Миле Будака, који је по
доласку Павелића на власт постао министар у његовој влади и који је први, јавно, образлагао нужност геноцида над Српским народом у Хрватској, као и над Јеврејима и Ромима.

У четвртом тому Степинчевог дневника на странама 205, 206, и 207. под датумом од 27. април 1941. говори се шта се збило током те посете. Једна од кључних тврдњи је да се Павелић обавезао Степинцу да ће истребити старокатолике као и српску православну цркву. „Првих дана након повратка поглавника имао је надбискуп први састанак с њиме у некадањим Банским дворима“...

Наредна посета Павелићу била је тако значајна за Степинца да нам је оставио запис у коме се каже: „Ако тај човек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповедао, Хрватска ће бити рај“.

Контакт Степинца и Павелића се није прекидао ни у једном тренутку. Честе посете, допуњаване су учесталим писменим обраћањем. Неколико од тих писама је свакако неопходно сагледати веома темељито и покушати барем пронаћи одговор на њихов садржај. Наиме, живети у тако суровом времену, знати шта се око вас дешава и држати се форме у предлозима и обраћању, то се може подвести
само под смишљену реакцију која умирује вашу савест, у мери у којој је имате.

Под притиском свакодневних извештаја и интервенција представника Италије и Немачке у Загребу, Павелић је коначно престао да негира погроме, али уз констатацију да је у питању „национална револуција“, у којој је дошло до прекорачења дозвољених граница, пребацујући при том сву одговорност на „дивље“ усташе, не прецизирајући шта се под тим појмом подразумева. И поред уверавања која је Павелић дао
немачком и италијанском посланику у Загребу, да ће прогони Срба бити обустављени, ситуација је остала непромењена. Из породице Саве Кеће заклано је и убијено 12 лица, међу којима седморо деце. Дана 2. јула у селу Осредци усташе су запалиле запаљивим бомбама неколико кућа и магазина, убили Раду Грбића, Јована Грбића, Ивана и Стевана, затим Николу и Ђорђа Дамјановића, Бокан Данила, Зорић
Јована, Пејић Смиљану и Новаковић Илију. Истог дана, у селу Крушковачи код Срба, заклана је породица Давида Деснице од 4 члана, затим жена и кућна помоћница Андрије Перића, као и Милка Рађеновић, Сока и Јованка Рађеновић и син Никола Рађеновић. Напокон, усташе су опљачкале све трговине у општини Срб, приватне станове избеглих породица и одвели сву стоку“, завршава свој извештај Командант територијалне легије карабињера, упућен префектури у Задру и Краљевском гувернеру за Далмацију.