Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

Жене и деца у логору Јасеновац


Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

Представљање логора Јасеновац у јавности

За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања.

Шире подручје логора било је строго чувано. Само „потврђене“ усташе са специјалним задацима су пуштани унутра. Чак ни Немцима као „савезницима“ и пријатељима, није било допуштано да слободно улазе у логор. Међутим, под притиском из иностранства, нарочито од стране Немаца, 6. фебруара 1942., „Међународни комитет“ посетио је Логор да би видео начин живота и рада у њему. У тој делегацији, био је и Папин изасланик, монсињор Масучи.

Три дана пре тога, Љубо Милош, командант јасеновачких логора, скупио је све затворенике и наредио им да очисте логор, оперу трпезарију, кухињу и болницу. Затвореници су подељена храна какву никад пре нити после нису добили. После ове посете, фотографије „радника за својим машинама“, у добро опремљеним радионицама, логорске клинике, са особљем у беспрекорним, белим униформама, послате су свету из Јасеновца. Логор је представљен на такав начин, да је изгледало да је Јасеновац пожељно место, у ратним, несигурним временима, временима смрти и сиромаштва, без икакве примисли о томе шта се заправо крије иза ових фотографија.


Пробој затвореника и ослобођење логора

Почетком априла 1945, усташе су припремали уништење логора Јасеновац, да би уклонили трагове својих злочина пре бекства. Потпуно уништење логора почело је 20. априла, када је велика група жена и деце била погубљена. 22. априла 1945, под вођством Анта Вукотића, око 600 људи наоружаних циглама, моткама, чекићима и другим стварима, разбило је врата, полупало прозоре и побегло из зграде. Око 470 људи било је болесно и неспособно да се бори голим рукама против наоружаних усташа, тако да они нису узели учешће у побуни. Пут до источне капије логора, дуг 150 метара, био је покривен унакрсном ватром усташких митраљеза, и многи затвореници су онде убијени. Велики број њих је убијен на жичаним оградама. Стотину заробљеника успело је да се пробије кроз сломљену логорску капију. Само 80 затвореника је преживело док су њих 520 умрли при првом нападу. Преосталих 470 унутар логора, побијени су касније од стране усташа.

Заробљеници, њих 167, из такозване „Кожаре“ – дела јасеновачког логора, су око 20ч, 22. априла такође отпочели борбу на живот и смрт, под вођством Станка Гаћеше и Захида Букуревића. Њих 150 успело је да се пробије, али су били опкољени и изложени таквој ватри да је само 11 затвореника преживело.

Јасеновачки логор није био затворен до последњих битака које су биле вођене. Снаге југословенске армије ушле су у логор Стара Градишка 23. априла, а у Јасеновац 2. маја 1945. Пре напуштања кампа, усташе су побили преостале заробљенике, разорили и уништили зграде, стражарнице, собе за мучење, „Пићилијеве“ пећнице и остале грађевине. По уласку у логор, ослободиоци су нашли само рушевине, пепео, дим и мртва тела.


Истрага усташких злочина у Јасеновцу, 1945.

Тешко је утврдити број жртава убијених у концентрационом логору Јасеновац, пошто су многи документи уништени. Документи затвореника били су уништавани два пута (почетком 1943. и у априлу 1945.) али и да су сачувани, били би од мале помоћи у откривању истине, зато што су усташе често убијале новопридошле затворенике одмах, без завођења њихових имена у датотеке. Ово поготово вреди за оне који су стигли из Славоније, Срема и са Козаре, јер је било записано само то да је стигло 155 вагона. На пример, врло мали број Рома је забележен, само пар стотина, иако се зна да је целих 25.000 до 35.000 из НДХ побијено у Јасеновцу. Јеврејска заједница у Југославији је утврдила број од око 20,000 Јевреја, побијених у Јасеновцу. Број побијених Срба заиста варира. Инострани извори помињу бројеве од 300.000 до 700.000. Било како било, највећи број побијених људи у Јасеновцу били су Срби. Тачан број убијених је још непознат, али се сигурно креће око неколико стотина хиљада.

Хрватски национални комитет за истраживање злочина окупационих снага и њихових сарадника тврди у свом извештају од 15. новембра 1945. да је од 500.000 до 600.000 људи убијено у Јасеновцу.


Јасеновачко меморијално подручје

По завршетку рата, почело је сахрањивање жртава и чишћење логорског подручја. Становници Јасеновца и оближњи сељани користили су цигле и друге грађевинске материјале у обнови и изградњи својих кућа. Тако су готово сви материјални докази нестали са места највећег злочина у бившој Југославији, као да на том месту никада није постојао никакав логор. Изгледа да су власти тог времена, поготову одређене особе у Загребу, желеле да тако буде у Јасеновцу. Под слоганом „братства и јединства“, у циљу стварања толеранције између народа, злочин је морао да се заборави што пре.

Само 20 година касније, 1965., под притиском породица жртава и рођака, почела је изградња споменика – каменог цвета, о којем је његов аутор, инжењер Богдан Богдановић рекао да „сугерише идеју превладавања патњи и лудила“. Неколико година касније, изграђен је отворени Меморијални музеј, гробља су сређена, и основана је радна организација Меморијални парк Јасеновац, која је радила до почетка следећег рата, 1991.

Без обзира колико се снажно аутори меморијалног Парка трудили, често изјављујући да меморијални комплекс не личи на „градски парк“ или на „вештачку структуру“, управо се то са њим догодило.

Гледано споља, Меморијални парк Јасеновац, са својом модерном зградом Музеја и својим стилизованим цветом заиста личи пре на леп парк него на бивши концентрациони логор најгоре врсте. Да нема очигледних музејских материјала и филмова, посетиоци би тешко разумели шта се ту заправо догодило, или наслутили све страхоте. Аутентичне зграде нису сачуване ни обновљене. Споменици и меморијални платои су само неприметна обележја места највећих масовних смакнућа у Јасеновцу и другим логорима који су сачињавали јасеновачки комплекс концентрационих логора, док нека од њих, као Брочице и Јабланац нису ни обележена. Упркос томе, место злочина у Јасеновцу посетили су после рата небројени рођаци и пријатељи, а откако је меморијална област отворена, стотине хиљада посетилаца дошле су да одају почаст недужним жртвама.

Скрнављење меморијалне области (1991)


(...) Крајем септембра 1991. (почетак распада Титове СФР Југославије, прим. ур.), хрватска војска силом је ушла у јасеновачки меморијални парк. Према Хашкој конвенцији о заштити историјских и културних споменика, хрватска војска је грубо прекршила споразум уласком у заштићено подручје. Иако је међународна јавност била обавештена о скрнављењу меморијалног парка, није било никаквог одговора.


Српске снаге су ослободиле Меморијално подручје Јасеновац 8. октобра 1991. Током повлачења, хрватска војска је минирала мост на Сави који је повезивао две стране Меморијалног парка; такође су дигли у ваздух гробове, уништили музејске експонате и украли музејску опрему. Захваљујући храбрости и ентузијазму појединаца који су радили у Меморијалном парку, нека историјска грађа и предмети били су сачувани. (После Дејтонског споразума 1995. подручје Јасеновац је припало Републици Хрватској, прим. ур.)