Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

Оснивање концентрационог логора „Јасеновац“

Усташки логор под именом „Јасеновац“ основан је по узору на логоре у нацистичкој Немачкој 21. августа 1941. и представљао је место највеће тортуре и погубљења које је икада постојало у Југославији. Поред свих страхота, то је био највећи концентрациони логор и трећи по броју жртава у целој окупираној Европи током ратних година 1941– 1945. По садизму и патолошким злочинима, усташе су превазишле и своје нацистичке учитеље у Немачкој.

За разлику од немачких логора, где се спроводио серијски геноцид, као на индустријској покретној траци, у Јасеновцу се тај исти геноцид вршио на начин незабележен у историји људског рода. Све оно зло, патолошко и криминално, чиме се иначе одликовао усташки покрет у целини, досегло је свој врхунац у Јасеновцу.

Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу.

До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.


Јасеновац – систем логора

Концентрациони логор Јасеновац обухватао је систем логора дуж реке Саве, на плавној равници Лоњског поља.

Усташка штампа обзнанила је јавности 23. августа 1941. да су прве бараке за затворенике изграђене у близини села Брочице и Крапје и да ће логори бити коришћени у сврху исушивања Лоњског поља. У ствари, то је био зачетак логора Јасеновац, или тачније, логора ИИ званог Брочице — „Версајев“ и логор 11 под имено „Крапје“, у довођени први затвореници – Јевреји и Срби из усташких логора Слано и Јадовно. У почетку су затвореници заиста и радили на изградњи насипа, али под неописиво тешким условима и терором. Они који нису поумирали од исцрпљујућег рада и глади а одмах потом били закопавани у насипе, убијени су кад је логор ликвидиран. У новембру 1941, отворен је Логор III, звани „Циглана“ – такозвана „Тројка“ – који је убрзо постао место централне управе за све сабирне и концентрационе логоре у НДХ. Центар овог логора налазио се испод села Јасеновац, у области индустријског комплекса где је циглана стварно и била, па је тако окружена зидом високим 3–5 метара, у који је било уграђено седам бетонских бункера, и на коме се налазило неколико кула стражара. Испред зида била су три реда испреплетане бодљикаве жице, која је на неким местима била електрифицирана. Четврта страна логора гледала је на реку Саву. Као саставни део Логора III – блок Ц, ту се налазио специјални затвор усташке тајне службе за посебно одабране затворенике.

Логор IV „Кожара“ основан је у селу Јасеновац, а логораши који су радили у кожари били су тамо под најтежим могућим условима. Логор V – Стара Градишка организационо је припадао Јасеновачком комплексу логора. На целокупном подручју Јасеновца основана су још три специјална логора. У селу Уштица, код ушћа реке Уне у Саву, налазио се импровизовани „цигански“ логор где су углавном Роми довођени и убијани, а села Млака и Јабланац претворена су у сабирне логоре за жене и децу.


Стратишта у Јасеновцу

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, итд.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.
До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу
Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.
Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.
Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“