Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

Интернет презентација Јерусалима има врло добру презентацију истине о Јасеновцу, НДХ, злочинима, холокаусту над Србима.




Концентрациони и логор смрти Јасеновац

Превод са енглеског. Део компилације краћих текстова, љубазношћу Јасеновац Research Institute-a.



ЈАСЕНОВАЦ

Чланак (извод) из „Енциклопедије Холокауста“, приредио Yisrael Gutman, том I, 1995. године, стр. 739–740.

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске (трећи у Европи). Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 62 миље (100 км) јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Логор Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Око 600.000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20.000 и 25.000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине, прим. прев.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу. Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.


Три кољача и командант Јасеновца: Стипе Прпић, фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, и Јерко Маричић

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

У априлу 1945., партизанска војска дошла је надомак логора. У покушају да избришу трагове злочина, усташе су дигле у ваздух све бараке и побили већину логораша. Покушај бекства затвореника није успео и тек их је неколико преживело.


БИБЛИОГРАФИЈА
Romano, J. Jews of Yugoslavia, 1941-1945: Victims of Genocide and Freedom Fighters. Belgrade, 1982. Sindik, D., ed. Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Belgrade, 1972.

Карта јасеновачких логора


Цртеж логора


Нацрт логора (тумач)



Стварање Независне Државе Хрватске – 1941

После краткотрајног рата, у априлу 1941, Краљевина Југославија била је подељена међу земљама агресорима: нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Хортијеве Мађарске и Бугарске Бориса ИИИ. У међувремену, док се још увек водио рат, оснивање усташке Независне Државе Хрватске објављено је 10. априла 1941; поред територија које су традиционално биле насељене Хрватима прикључене су у ову државу и Босна и Херцеговина и делови Србије.

Више од два милиона Срба живело је у новоствореној марионетској држави, што је чинило више од једне трећине целе популације у НДХ. Такође, био је и значајан број Јевреја, Рома и припадника других националности. Чим је НДХ била проглашена, вођа те итало-немачке творевине, усташки поглавник Анте Павелић, почео је да износи усташки програм стварања „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“. Наиме, пошто су усташе били екстремни националисти, шовинисти и расисти, почели су да граде своју државу и институције налик онима у нацистичкој Немачкој. Према њиховим идеолозима, услов за стварање чисте хрватске државе било је протеривање Срба („грко-источњака“), Јевреја („Жидова“) и Рома („Цигана“). Тврдећи да су Срби и расно и религијски другачији од Хрвата, они су их убијали, депортовали их или присилно покрштавали. Јевреји и Роми требало је да буду у потпуности истребљени, пошто су били сматрани за нижу расу. Усташка влада и њено законодавство донели су серију закона, наредби и прописа, по којима су нацифашистички методи терора и етничког геноцида учињени легалним (решење о стављању ћириличног писма ван закона, пропис о расном окупљању, пропис о држављанству, пропис о преобраћењу из једне религије у другу итд). Ипак, највећи злочин против Срба, Јевреја и Рома извршен је изван оквира ових закона и правних аката. Усташе су поступале по својој расној, религијској и националној нетрпељивости без обзира на било какве законе или норме. Усташка влада била је подржана од већег дела католичког свештенства и исламске верске заједнице, а и (многи, прим. прев.) хрватски сељаци су јој се такође заветовали на верност.


Почеци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

Усташка организације била је типична фашистичка организација а њихова војна сила била је инструмент за спровођење усташке нацистичке идеологије.

Усташку војску је организовао Славко Кватерник, „доглавник“, а била је створена од усташких јединица (састављених од добровољаца) под командом централног усташког заповједништва, специјалних полицијских јединица („редарство“) и домобрана, а у августу 1941., основана је и усташка тајна служба („Надзорна служба“), са Еугеном Дидом Кватерником на челу. Уз помоћ ових организација, вршен је највећи геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Да би омогућили да у НДХ живе само Хрвати и Муслимани, спровођено је масовно истребљење, протеривање и присилно покрштавање Срба, упоредо са систематским истребљивањем Јевреја, и готово потпуним уништењем Рома. Масовно убијање Срба почело је већ крајем априла 1941, масакрима по селима око Бјеловара, у Банији у мају, у Лици у јуну, на Кордуну, у Босанској Крајини и у Херцеговини. Сматра се да је само у том периоду, од априла 1941. до средине августа 1942., преко 600,000 Срба побијено, на најбруталнији начин који је могуће замислити, а током читавог рата, у Србију је протерано преко 180,000.


Јеврејска деца су одвођена у Јасеновац

Терор владе НДХ посебно је био уперен ка Српској православној цркви. Три православна епископа и већина православних свештеника убијени су до краја 1941, на најсуровије начине. Током рата, уништено је 450 православних цркава. Тачан број Срба присилно покрштених у католичанство није никада утврђен.


Концентрациони логори у Независној држави Хрватској

Следећи пример својих заштитника, нацистичке Немачке и осталих фашистичких режима, НДХ је отпочела са оснивањем концентрационих логора у сврху „очишћења нације“ од непожељних. Усташе су их називале „сабирним“ или „радним“ логорима, а били су планирани за масовно заточење и систематско, потпуно уништење Срба, Јевреја, Рома и „непослушних“ Хрвата. Такозвана „Усташка тајна служба“, или тачније, њено „Одељење III“, познато и као „усташка гарда“, била је задужена за оснивање, организацију и управљање концентрационим логорима у НДХ. Иако су суштински били једно те исто, „Одељење III“ старало се о оснивању, организацији и управљању логорима, док је „усташкој гарди“ припао задатак формирања војних јединица које су обезбеђивале логоре и извршавале задатке транспортовања Срба и Јевреја са околних територија до логора, а они су такође били ти који су непосредно убијали затворенике.

Први логори у НДХ основани су на острву Паг, у месту Слано, на планини Велебит близу Госпића, у месту Јадовно, и у Босни у Крушици, код Травника. Осим Јасеновца, неки од већих логора били су „Даница“ у Копривници, Керестинец, Лоборград, Стара Градишка, Лепоглава, Јастребарско и Сисак. У почетку, није било никаквих законских регулатива у погледу слања људи у логоре или дужине трајања заточења. О таквим стварима одлучивали су Павелићеви повереници, општински управитељи, њихови заменици, заповедници логора и остали усташки команданти. Оваква пракса задржала се и касније, а када су закони коначно донети нико их није поштовао.

Први човек „Одељења III“ („усташке гарде“), а самим тим и логора, био је усташа Мијо Бабић, алијас „Ђовани“, а одмах до њега био је Вјекослав Лубурић, алијас „Макс“. По наређењима Павелића и Кватерника, Лубурић је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941, којом приликом је посетио неколико немачких концентрационих логора. По повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на оне у Немачкој и формирао једну јаку војну јединицу „Усташке гарде“ која је извршавала масовне злочине, под његовом директном командом.