Други светски рат, НДХ, логори смрти, злочини комуниста

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

ДОКУМЕНТ ФРАТРИ И УСТАШЕ КОЉУ
- ЗЛОЧИНИ И СВЕДОЦИ -

ПОКОЉ СРБА У СЕЛИМА КОД БАЊЕ ЛУКЕ ДРАКУЛИЋУ, ШАРГОВЦУ И МОТИКАМА 7. ФЕБРУАРА И ПИСКАВИЦИ И ИВАЊСКОЈ 5. И 12. ФЕБРУАРА 1942. ГОДИНЕ

Написао: Лазар Лукајић
Издавач: Фонд за истраживање геноцида, Београд
Рецезенти: Др Никола Поповић, и Др Милан Булајић

Честитог Хрвата држим за брата,
а за фратра што коље и друге наводи на клање ја немам воље
да тражим оправдање. А помиловање?

Оваква безочна извртања истине уверавају нас да је Дучић био у праву када је 1942, преко Радоја Кнежевића, покушао да упозори српске министре у Избегличкој влади у Лондону да ћемо, као народ, изгубити поштовање ме ђународне јавности уколико будемо скривали злочине Независне Државе Хрватске над нашим сународницима. Дучић је имао право тврдећи да ћемо чувајући образ другима, изгубити свој, јер западна јавност данас, на почетку трећег миленијума, мимо свих научних и моралних принципа, збивања на тлу екс-Југославије деведесетих година XX века посматра одвојено од оних из прве половине четрдесетих, иако су их у знатној мери детерминисали.

„Омиљено оружје и специјалитет усташа био је нож. Убиство из пушке и револвера сматрали су кукавичким убиством издалека, а убиство ножем јуначким начином... Уморство дјетета ножем била је највећа храброст... Усташе су се највише служиле ножем. Кад би им ножеви од пустог клања направили жуљеве на рукама, тек би тада мењали средства…

Усташки кољачи су радо употребљавали брадву, највише при масовном клању мирних људи, особито жена и дјеце. При клању људи брадвом неминовно су требали пањ као ослонац за врат…“.
Клање је за усташе било најслађи начин убијања. Зато се и у називу ове књиге налази глагол клати. А пошто су католички свештеници били идејни инспиратори геноцида над Србима, који су генерације Хрвата васпитавали у том духу, и личним примером практично показивали усташама како се коље, – назив књиге почиње речју фратри. Између фратара и клања су усташе.

Боље би било да о клању фратара и усташа пише Хрват, него Србин. Тада би то био протест против зла, благотворан као антитело у организму које убија заразну клицу која загађује и разара тај организам. Када Србин пише о злочинима Хрвата над Србима, и обрнуто, ма колико то тачно и поштено било, то друга страна узима
као израз мржње, па и сама мржњом узвраћа. То је зло. Сваки народ у име своје среће треба да кажњава своје злочинце. Злочини никада не смеју бити заборављени, да их будуће генерације не би поновиле и тако пред светом и пред историјом поново срамотиле свој народ. Међутим, објављивање докумената и сведочења о покољу фратри и Католичка црква не трпе и не праштају.

Иначе, ово се може доказивати хиљадама и дестинама хиљада докумената и примера најгрозоморнијих злочина католичких фратара и њихове духовне деце усташа у Павелићевој Независној Држави Хрватској.
Веома много таквих примера има у делима три врсна хрватска интелектуалца и научника др Виктора Новака, др Богдана Кризмана и др Николе Николића. Њих тројица стоје као три стуба хрватске части, знања и интелектуалног поштења у односу на НДХ и злочине фратара и усташа над Србима. Они ме подсећају на споменик који је Владимир Назор, велики хрватски књижевник

„Српска народна одбрана“ из САД и Канаде објавила је у Чикагу 1974. године књигу Лазе М. Костића „Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника“.  „Књижарница Обрадовић“ у Београду објавила је 1990. године њено фототипско издање. Ова књига је најобимнији и најдокументованији досад објављени зборник података о злочинима фратара и уста-
ша над српским народом у Другом светском рату према писцима и изворима углавном из фашистичких земаља Немачке, Италије и Мађарске, које су биле савезнице Независне Државе Хрватске

Књига „Велики злочин“ исцрпно и документовано боље од било ког другог научног дела објашњава улогу Ватикана и католичког клера у покрштавању Срба и геноциду над њима. Ово дело објављено је у Загребу ускоро после завршетка Другог светског рата, 1948. године, док још документа нису била уништена и док је још
било живих сведока. Католичка црква је све примерке првог издања „Великог злочина“ до којих је могла доћи откупљивала и на друге начине скупљала и уништавала их, да би прикрила своје злочине и бар делимично забацила њихове трагове. Репринт издање „Magnum crimena“ појавило се 1989. године у Београду (издавач „Нова књига“). То је, по мом сазнању, по обиму највеће научно дело које је објављено у Југославији у протеклих 60 година. Има 1.120 страница ситно куцаног
набијеног текста.
Из овог дела јасно се види да се геноцид над Србима у НДХ 1941-45. године одвијао по плану Католичке цркве и Ватикана. Алојзије Степинац био је само ситни извршитељ ватиканских наређења, а Анте Павелић и усташе били су само оруђе у рукама Католичке цркве,
Ватикана и Алојзија Степинца у погледу покоља Срба.

---------------------------------------------------------------------

Ја ћу се трудити ипак да не качим све слике из доба НДХ, јер су толико страшне и потресне да једноставно и мени је мука када видим, а знам да овде ипак долази млађа популација.