06-01-2010, 02:21 PM
наставак текста...
Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе, које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку - сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све до ноћи трајала је борба.
"Не знам колико је наших преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни окрзнуо..."
Из ропства на дослужење војног рока
После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи, идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути. Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме - четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао за мој митраљез и осуо ватру...
Кад сам се освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору. Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у ропство.
А кад сам из ропства дошао, била је већ проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам био војник само девет месеци.
Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."
Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе, које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку - сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све до ноћи трајала је борба.
"Не знам колико је наших преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни окрзнуо..."
Из ропства на дослужење војног рока
После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи, идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути. Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме - четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао за мој митраљез и осуо ватру...
Кад сам се освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору. Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у ропство.
А кад сам из ропства дошао, била је већ проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам био војник само девет месеци.
Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."