+- Delije (http://delije-caffe.net/mybb)
+-- Forum: Делије Кафе (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=3)
+--- Forum: Пивница (http://delije-caffe.net/mybb/forumdisplay.php?fid=7)
+--- Thread: Следимо дух својих предака! (/showthread.php?tid=1331)
Следимо дух својих предака! - Red Star Forever - 09-16-2008
Навршава се деведесет година од пробоја Солунског фронта и војничког тријумфа који је довео до завршетка Првог светског рата
Победа српске војске задивила свет
За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале незадрживо продирање наших војника. Како су сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су у домовину незадрживо јуришали - пешице
Тачно пре 90 година, на данашњи дан, у зору, француски генерал Франш Д’ Епере наредио је да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Ова невиђена офанзива и дан-данас се изучава на многим војним академијама широм света, као блистави пример једне велике победе.
У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије започеле су напад. Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале невероватно продирање српских војника. Како су савезници сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су - јуришали пешице!
Србија је после четири године невиђених мука и патњи - поново слободна!
Све је, заправо, почело три године раније.
Солунски фронт настао је као покушај савезника (после многих калкулација, тактизирања и одуговлачења) да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.
Али, експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а била је и отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у коме су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве предвођене Србијом у септембру 1918. године, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Аустроугарска је напала Србију у августу 1914. године, али није успела да савлада српски отпор. После уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске. Ова земља је заузимала стратешки положај на боку Србије, а њена интервенција, веровало се, на било којој од страна одлучујуће би пореметила равнотежу. Док су савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила била су много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. После пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915. године је започео мобилизацију за рат.
СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА
Маршал Франш Д’ Епереа у извештају француској влади при пробоју Солунског фронта написао је, између осталог, да се операције морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја - напред.
У новом извештају послатом својој влади крајем октобра 1918. године маршал Д ‘Епере констатује: То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...
РЕАКЦИЈЕ ПРОТИВНИКА
После велике победе српске војске, крајем септембра 1918. године, бугарски краљ Фердинад је рекао: Ово је крај свих нас... Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство почетком октобра исте године.
Неколико дана раније, немачки цар Виљем Други је у телеграму упућеном бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао: Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!
НАПРЕД У ОТАЏБИНУ
Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године била је кратка и јасна:
- Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!
Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ипак су је оставиле на цедилу и ништа нису урадиле све док није било прекасно.
Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у Солун. Делимични разлог за ово одлагање била су сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле Бугарска, Немачка и Аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна - њена главна војска на северу земље била би или окружена и приморана на предају или би морала да се повуче.
Војвода Радомир Путник наредио је повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Србија је готово опустела! Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. С војском и народом повлачио се и већ остарели краљ Петар Карађорђевић. По цичи зими, кроз снег и лед, наши војници и цивили повлачили су се кроз беспућа Албаније. Измучени, изгладнели, слабо одевени имали су против себе још једног подмуклог противника - становништво Албаније. Где год су могли, Арбанаси су мучки, с леђа, нападали и убијали наш народ. На овом страшном путу страдало је више хиљада Срба.
Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва, а већина је отишла на Крф, пре него што су послати за Солун. Војвода Путник је због болести морао бити ношен током целог повлачења и умро је у болници у Ници (Француска) 1917. године.
Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), после одмора и опоравка на Крфу, француским бродовима пребачена је на Солунски фронт. Тада су и савезничке снаге биле врло велике, а коначно су имале и грчку војску на својој страни. Међутим, и Бугарска је повећала бројност своје војске током 1917. године и у погледу укупног броја војника две стране су биле приближно једнаке. Али, ратна срећа сада је била на страни савезника. У погледу морала две стране су биле потпуно различите. Савезници, које је поносито предводила Србија, били су уверени у своју скору победу, док су бугарски војници увидели да је и овај рат за њих изгубљен - Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а некада моћна немачка војска је поражена на Западном фронту.
У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на широком и дугачком Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић није се сложио са тим и тражио је да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена - на место генерала Гијома, дошао је генерал Франш Д’ Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је генерал Д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра Карађорђевића и војвода Мишић.
После дужих припрема, на данашњи дан пре 90 година, српска војска, уз помоћ савезника почела је пробој Солунског фронта у Првом светском рату, који је завршен ослобођењем Београда 1. новембра 1918. године
Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Одг: Следимо дух својих предака! - OrtoDelija - 09-16-2008
Слава српским јунацима!
Одг: Следимо дух својих предака! - Кале - 09-16-2008
(09-16-2008, 02:45 PM)ОртоДелија link Wrote: Слава српским јунацима!
Одг: Следимо дух својих предака! - фрактура - 06-01-2010
Можда не би било лоше активирати ову тему, да се присетимо хероја кроз нашу историју који су чинили велика дела, а за које се није толико чуло...Ево једног сјајног текста.
Из плејаде неустрашивих бранилаца Београда који стадоше на његове одбрамбене бедеме уз бојни поклич: "Само преко нас мртвих непријатељ може ући у нашу престоницу" и којима Антоније Ђурић посвети књигу "За част отаџбине" - одабрали смо сторију која носи назив Митраљез 'Црног анђела', говори о ратним подвизима голобрадог јуначине Миодрага Рајковића, брзоногог митраљесца
![[Image: 72.jpg]](http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/10/images/72.jpg)
МИТРАЉЕЗ "ЦРНОГ АНЂЕЛА"
Многи су га помињали, али ниједан од ових већ одавно седих бранилаца Београда ни-је могао да наведе његово име. Описивали су га као још голобрадог дечака, али необично снажног и брзоногог. Појављивао се у одсудним тренуцима кад су Швабе, гоњене својим официрима и потпомогнуте снажном артиљеријском ватром, освајале метар по метар српске престонице. Најпре са кровова кућа, а потом, кад су оне нестајале у пламену, штићен комадом крхког зида - дочекивао их је овај храбри младић и косио митраљезом као снопове.Ко је, шта је, одакле је - нико није знао да каже. По опреми - био је кадровац. Један од оних неустрашивих из јединице мајора Гавриловића.Само је Светислав Крстић рекао да му се чини да је тај младић био из Крушевца и да је на Дунавски кеј дошао са обуке. Неки су га звали "Црни анђео". Био је гарав по лицу, ваљда од дима и пламена митраљеских рафала којима је засипао нападаче. Носећи сам тешки митраљез промицао је у трку, прескачући преко лешева и срушених зидова кућа, застајао на најугроженијим местима, испаљивао смртоносне рафале и трчао даље. Браниоцима се чинило да је звук његовог митраљеза друкчије од осталих: препознавали су га. А кад би подуже ћутао, помишљали су да је јунак пао на бојишту. Но, његов митраљез се поново оглашавао, па су тешки рањеници шапутали како ће их осветити "Црни анђео".Тајна, дуга готово седам деценија, свакако би остала, а тиме би и ова књига била сиромашнија за једну причу да се ових дана "Црни анђео" није јавио. Написао је писмо Петру Паљићу, председнику Савеза ратника ослободилачких ратова Србије. Уз само један податак да је био митраљезац и адреса: Миодраг Рајковић, Крушевац, Таковска 8.
"Ово вам је за потпоручника Перића!"
"Београд је био захваћен пожаром. И земља и небо били су у пламену. Куће су претворене у прах и пепео, а улице у масовне гробнице жена и деце. Макензенова артиљерија изливала је на српску престоницу дотад невиђени бес, а његова пешадија, непрекидно довлачена понтонским чамцима с леве стране Дунава, бесомучно је наваљивала на проређене браниоце.
Тај призор, ту страхоту, нисам никада успео да потиснем из сећања. На моје очи, десетак метара од мене, погибе мој командир, потпоручник Милан Ерић: граната га дохвати, подиже увис и растави на комаде... И данас ми у ушима забруји његова заповест: "Пази, момче, осматрај, буди на опрезу, али не гађај без моје команде. Пустићемо их да се приближе. Онда плотун, а ти распали..."
Са мном је био Чеда Јовановић. Земљак, како се то каже, из Текије, код Крушевца. Од почетка смо заједно. Тек шест месеци смо војници. Кадровци. Он ми је био по-моћник. Пунилац. А Радивоје Башић, и он земљак, из Жупе, додавач муниције. Обука у Раковици, кратко потраја. Овако се поставља митраљез, овако нишани, овако гађа, цев се замењује овако. А сад, пази - гађај у мете. Тако су нас учили. А после, на Дунавском кеју, биле су живе мете: Немци, Аустријанци и Мађари. Кад погибе потпоручник Ерић, није прошло ни пет минута, навалила сила, граби уз пругу и насип. Мисле: сатрвени смо, побила нас артиљерија, па царској сили ослободила пролаз. Ћутимо и чекамо. Тек кад су били на тридесетак метара, онда плотуни. Пустим дуг рафал, гледам како падају, чујем јауке, па шапућем: "Ово је за потпоручника Ерића..." Стижу им појачања, талас за таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим се, кожа... Чекам да се мало охлади.
Рањен је мајор Гавриловић, рањен је потпоручник Рош, рањен је капетан Ресимић. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!
Присећам се савета неког Десимира, старог војника, од кога сам примио митраљез кад је он прекомандован.
"Пази" - говорио ми је - "митраљез је чудо божије. Он није само твој заштитник. Војници у теби гледају - Бога! Охрабриће их сваки твој рафал. Зато га чувај. Овај митраљез је био на Куманову, на Дрини, Мачковом камену, Церу... Пази: артиљерија прво гледа да уништи митраљез. Нађи добар заклон, не откривај се..."
Е, мој Десимире, мислим, није ово планина, нема брда, нема ни заклона, Београд је ово, а Шваба кидише, хоће у престоницу... И како ја сада могу да мислим на заклон.
Наиђе, изненада, мајор Гавриловић: рука му у крвавим завојима...
"Не показуј се превише!" - заповеда војницима. "Не истрчавај! Чекај да приђе. Нишани, па гађај! Не пуцај у ваздух, ниси на свадби! Гађај у месо!..."
Једног, који је главу изложио мецима, повуче за ногу. После одјури даље, да храбри изнемогле војнике.
Мало после шапатом стиже вест да је мајор Гавриловић рањен. По други пут...
Остали смо без официра, сад свако сам себи заповеда
Не знам како је усред тог љутог боја, усред те вреве, борбене хуке, допрла вест да је тешко рањен и потпоручник Ђорђе Рош, кога сам случајно упознао пред рат. Рањен је и капетан Ресимић. И њега сам познавао. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!
Испалио сам три смртоносна рафала и погледао последнји сандук с муницијом. Још који рафал и - крај. Нестаће муниције. Јењава и пушчана ватра. Војници изгинули. Живи немају муниције. Поред мене су још само Јовановић и Башић. Доносиоци муниције изгинули. А Швабе наваљују, има их као плеве, крећу се слободније. Имам још само три реденика.
Чеда предложи да се пробије кроз ватру до првих кућа у Јеврејској мали. Тамо ће, вели, сигурно наћи који сандук. Пристајем на то тешка срца. Бојим се погинуће... Носићу га на души... Он отрча, а Башић заузе његово место. Гледамо како Швабе куљају, као да из Дунава извиру, а погледам и митраљез. Растојање је све краће: нека их, мислим, нека приђу још који метар. И - рафал... Мајко моја, разлеже се јаук. Попадаше као снопље... С леве стране, од Небојша куле, праште меци, зује поред мене. Не бојим се. Мислим: ако је суђено... Није ми жао да погинем на прагу своје престонице: ни моја глава није боља од оних што већ падоше... У то стиже Чеда - вуче два повећа сандука муниције. И прича:
"Доле је - ужас. Отворио се пакао и гута... Душанова улица је пуна лешева. Још има наших. Туку се. Бране прилазе Теразијама. Ако останемо овде - заробиће нас... Муниције - колико хоћеш. И пушака. Остало од изгинулих. Има и непревијених рањеника. У дворишту једне куће нађох ову муницију. Умало се од бола нисам онесвестио. Видео сам једну жену како копа раку у дворишту. Крај ње искомадан мртвац. Брат или муж... Немци у масама надиру Банатском улицом..."
Сјурисмо се у Душанову. Иза првог угла приметисмо неколико жандарма - извиривали су за тренутак, испаљивали покоји метак и опет бежали у заклон. Продужили смо да трчимо све до пијаце. Ту истрча један наредник и заустави нас.
"Стој, војско!" - виче, а види само нас двојицу.
Пита нас где смо досад били, а ја кажем да смо се тукли близу Небојша куле, да је готово сва послуга изгинула, да у том делу града више нема живих, па кренусмо да неког свог потражимо. Дотрчаше још неки војници, али и њих заустави наредник. Већ нас је било двадесетак. Наредник рече да од овог часа морамо да слушамо његову команду. Он је, рече, послао двојицу војника према Банатској улици да виде иду ли Швабе. Чека да се сваког тренутка врате.
Како их није било ми сви пођосмо у том правцу. Нисмо прешли ни стотинак метара, угледасмо Швабе. Нису могли да се развију у стрелце, већ су ишли у - гомили. Наредник нестрпљив: хоће да их брзо потаманимо док су у гомили. Наређује ми да застанем и оспем рафал. Учиним то брзо - рафал и јауци испунише простор...
И остали припуцаше из пушака. Све се у тој улици распршта. Ако је и било живих, нису се мицали. Хвали ме наредник. Каже:
"Браво војниче, браво анђеле наш..." Неко добаци: "Црни анђео заштитник..."
Одатле смо се вратили према синагоги. Ту нови распоред и нови сукоб.
Цетињском до Теразија, где је пружен последнји отпор
Није прошло ни пет минута - ето Немаца. Иду опрезно - развили се у стрелце. Наредник нареди да отворимо ватру, а сам истрча пет-шест метара напред и завитла бомбу... Немци се приљубише уз зидове кућа, али отворише снажну ватру и један метак погоди наредника у стомак... Он само процеди кроз зубе: "Удри, анђеле, не дај..."
Испалио сам неколико рафала и тако омогућио двојици војника да притрче, зграбе наредника и извуку га из овог пакла. Немци пођоше, још неколико метара напред, али осетише ватру иза леђа и - збунише се, не знајући на коју страну да крену. Неки наш добровољац засуо их је бомбама с крова куће поред које су пролазили...
Одг: Следимо дух својих предака! - фрактура - 06-01-2010
наставак текста...
Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе, које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку - сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све до ноћи трајала је борба.
"Не знам колико је наших преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни окрзнуо..."
Из ропства на дослужење војног рока
После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи, идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути. Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме - четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао за мој митраљез и осуо ватру...
Кад сам се освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору. Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у ропство.
А кад сам из ропства дошао, била је већ проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам био војник само девет месеци.
Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."
RE: Следимо дух својих предака! - yanknburn - 05-23-2025
масо181.9размBasiНекрГоспведоDigiLeigПроиXVIIсклаGood8970учитPlinГромложнфантГлущтермProfGold
AnnaпласElseВелисертEyecEsseReveJeweCartRazaDifeLIVEAquoСтраPatrTimoVousAlanSkinJuliCotoFriz
SonyГранRobeсборSTARвремJeweDiabВинопласWindБалаTurbDaviЛевкRobeсложPaliDunhNikiMariPezzYell
BlueLoveАзарРогасертErwiNatiLuhrMaybImprоконGhiaJacoзакаFuxiZoneZoneсценFuxiменяdiamSubhSwar
членJohnсереInteRexaLinkGentSwaiIsaaXVIIсокоChriThomElviThomКальКучмЭрмиКитаXVIIXVIIAlleMaur
ArthженщполимесяГохбПроиDavoСодеСверDaviMarkPostСтихProlWoodбатаNY-2КитаИванARAGСараназвBlue
АртиNDFEинстЧацкAliaкомпwwwmWindWindPhilязыкRedmPhilColiMonAКитабгхуЛитРSatuЛитРМоцаGaiuResp
ИстоЛитРтеатПортШевчБолдSideВардКрюкКадоШурибумаSterВиктинтеВасиБарыСтарKissEugeIntrTickобуч
Щегл307-ножкБедеБайкЖуриMillвозрвузоМалыLegeOtheMartRobeMarkСупеRichАтмоКазаТопоБаламесямеся
месяШиропункDianПинсМалоNadiThisСарнавтодетяТопоBecktuchkasавтоЛабу