02-21-2008, 09:14 PM
"Neverica se obično javlja u stanjima šoka.
Budući van uhodanosti svakodnevice, stanje izuzetne situacije neophodno izaziva odbrambenu reakciju - nevericu.
U slučaju opasnosti, nevolja sa nevericom je u tome što se sa njom, ustvari, ublažava/relativizuje reagovanje na novonastalu situaciju, umesto da se postiže odbrana.
U logičnom i pozitivnom redosledu dogadjaja, nevericu bi trebala brzo da smeni akcija, kao svrsishodan potez kojim se vrši ponovno uspostavljanje ravnoteže poremećene upadom nečistih sila.
U raspadu Istočne Evrope, pre svega Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, direktno se vide pogubne posledice (preduge) neverice. Njihove su armije suviše dugo bile u neverici. Doduše, vojska manje od tih dveju zemalja, radije njeni časni pojedinci, nešto su i činili u pokušaju da sačuvaju saveznu državu, ali ne konsistentno beskompromisno i punom snagom, dok se vojska one veće zemlje potpuno sakrila iza svoje neverice. Posledica je da su se dotične zemlje raspale.
Nedostatak akcije, predugo stanje neverice, urodili su, kao što se vidi, katastrofom. Jer, te su se zemlje zbog toga raspale.
Neverica je, prema tome, najmanje dopustiva u vojnoj organizaciji jedne zemlje. Što je duže u neverici i oklevanju to je neka vojna organizacija, po definiciji, manje vojno a više ad-hoc udruženje, poput, na primer, udruženja pčelara ili vulkanizera.
Ako jedna armija ne preduzme energičnu i beskompromisnu akciju da sačuva svoju zemlju, zbog čega uopšte treba da postoji? U takvom slučaju je bolje da takva ustanova sile ne postoji i da se novac namenjen njoj troši u druge, društveno korisne svrhe, pa kad takvoj zemlji dodje da se raspadne neka to i učini. Pčelari i zanatlije postoje zbog mira; vojska sa svojim oružjem, kojim se bilo koja zemlja jedino može sačuvati, postoji zbog rata. Tako da, kada dodje do rata, predvoditi vojsku i biti predugo u neverici ništa ne valja.
Drugo je pitanje da li neka zemlja uopšte treba da se sačuva ili ne, i da li bilo koji rat ima smisla ili ne. Ali to nije pitanje za vojsku. Njena je dužnost i uloga da zemlju sačuva po svaku cenu, na osnovu simbiotičkog dvojstva zemlje i vojske, jer se, upravo tom dvojstvu zahvaljujući, kroz sve one godine mira i održavala, a ako je ne sačuva doživela je poraz i izgubila svrhu jer za nesačuvanu zemlju ni vojska nije potrebna.
Što se tiče neverice pojedinca, ona pada u vodu pred nevericom jedne zemlje i njene armije.
Ali i ova neverica (kolektivna neverica države i njene vojske) pada u vodu pred nevericom zbog patnji i bola što su ih doživeli ili im podlegli svi oni koje je rat uzeo pod svoje, a armija ih nije, usled svoje neverice, toga poštedela muškom i energičnom akcijom od početka do kraja. "
Budući van uhodanosti svakodnevice, stanje izuzetne situacije neophodno izaziva odbrambenu reakciju - nevericu.
U slučaju opasnosti, nevolja sa nevericom je u tome što se sa njom, ustvari, ublažava/relativizuje reagovanje na novonastalu situaciju, umesto da se postiže odbrana.
U logičnom i pozitivnom redosledu dogadjaja, nevericu bi trebala brzo da smeni akcija, kao svrsishodan potez kojim se vrši ponovno uspostavljanje ravnoteže poremećene upadom nečistih sila.
U raspadu Istočne Evrope, pre svega Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, direktno se vide pogubne posledice (preduge) neverice. Njihove su armije suviše dugo bile u neverici. Doduše, vojska manje od tih dveju zemalja, radije njeni časni pojedinci, nešto su i činili u pokušaju da sačuvaju saveznu državu, ali ne konsistentno beskompromisno i punom snagom, dok se vojska one veće zemlje potpuno sakrila iza svoje neverice. Posledica je da su se dotične zemlje raspale.
Nedostatak akcije, predugo stanje neverice, urodili su, kao što se vidi, katastrofom. Jer, te su se zemlje zbog toga raspale.
Neverica je, prema tome, najmanje dopustiva u vojnoj organizaciji jedne zemlje. Što je duže u neverici i oklevanju to je neka vojna organizacija, po definiciji, manje vojno a više ad-hoc udruženje, poput, na primer, udruženja pčelara ili vulkanizera.
Ako jedna armija ne preduzme energičnu i beskompromisnu akciju da sačuva svoju zemlju, zbog čega uopšte treba da postoji? U takvom slučaju je bolje da takva ustanova sile ne postoji i da se novac namenjen njoj troši u druge, društveno korisne svrhe, pa kad takvoj zemlji dodje da se raspadne neka to i učini. Pčelari i zanatlije postoje zbog mira; vojska sa svojim oružjem, kojim se bilo koja zemlja jedino može sačuvati, postoji zbog rata. Tako da, kada dodje do rata, predvoditi vojsku i biti predugo u neverici ništa ne valja.
Drugo je pitanje da li neka zemlja uopšte treba da se sačuva ili ne, i da li bilo koji rat ima smisla ili ne. Ali to nije pitanje za vojsku. Njena je dužnost i uloga da zemlju sačuva po svaku cenu, na osnovu simbiotičkog dvojstva zemlje i vojske, jer se, upravo tom dvojstvu zahvaljujući, kroz sve one godine mira i održavala, a ako je ne sačuva doživela je poraz i izgubila svrhu jer za nesačuvanu zemlju ni vojska nije potrebna.
Što se tiče neverice pojedinca, ona pada u vodu pred nevericom jedne zemlje i njene armije.
Ali i ova neverica (kolektivna neverica države i njene vojske) pada u vodu pred nevericom zbog patnji i bola što su ih doživeli ili im podlegli svi oni koje je rat uzeo pod svoje, a armija ih nije, usled svoje neverice, toga poštedela muškom i energičnom akcijom od početka do kraja. "