Дани Витештва

[Коди ЦЗ]

Ево један веома занимљив и поучан текст:

http://web.archive.org/web/2005102412425...tezovi.htm

Српски витешки ред

Обновљено витештво

Који је далекосежни циљ и која су златна правила обновљеног српског витештва

Под притиском планера Новог поретка убрзано се руше природне вредности, мењају моралне норме и уништавају саме основе живота. Људима се потура и намеће начин живота који угрожава биолошки опстанак. Будући да је у супротности са Божјим заповестима он води и у погибељ духовног пада.

За разлику од тог потирања врлинског понашања и замирању витештва, међу Србима, али и шире, одвија се један супротан пут.


Дана 14. маја 1998. године, обновљен је
Српски витешки ред

Заснован је на хришћанском наслеђу светих ратника чији је узоран изданак и деспот Стефан Лазаревић.
Ред је обновљен у Београду, у улици Браће Југовића 19. Утемељила су га 23 родољуба из српских земаља и расејања.

Време ће показати да ли је овај „романтични” чин превазиђен, како тврде присталице Новог поретка, или је насушна потреба која већ даје спасоносне плодове.

Витез – име народа

Далекосежни циљ Реда је да путем масовног личног преображаја, поново постанемо народ високих појединачних својстава и колективног историјског подвига – да се, пренути из ништавила, узнесемо на ниво витешке заједнице и обновом оправдамо име витешког народа.

У повести је познато да се Витезови, као име народа, односило на српско прибалтичко племе, Видензи (Епископ Николај: Молитва на језеру, Словесник, Шабац, 1988.)

Тај пут ка витешком правоживљу остварује се личним преображајем, почев од телесне самоконтроле и умерености, преко чисте савести, до душевног мира. Циљ пута је да се прегалаштвом досегне трајан, блажени осећај да Исус васкрсава кроз само наше биће и да сами васкрсавамо у јединству са Христом.

Основни земаљски задаци чланова Реда су да доприносе добробити своје породице и свога народа и у свакодневним пословима: у материјалној прозводњи, науци, војним делатностима, уметности, спорту... Не изван света, него се у свету показују својства витештва. Одликује их смерност, али и труд да ненаметљиво буду што честитији, бољи, успешнији... При том је сврха давање, а не празно такмичење. У том врлинском полету витеза води начело: уздам се у Божју помоћ, па у себе, а ближњима помажем колико могу.

Живи путоказ

Подлегла диктату телесних прохтева Европа је потиснула духовне вредности. Предност је дата практичном уму. На уштрб финијег разбијен је складан однос између душе и тела. Дон Кихот је постао символ омаловажених и исмејаних начела која су била путоказ и водиља витештву.

У изопаченој Европи подвала, подметања, неморала, лицемерја, лажи, бездушности, неправде... Срби и даље певају химну која почиње молбом „Боже Правде...” Од Бога се не моли моћ, победа, власт над другима, богатство... него – Правда ! Ово највише морално начело Ред је прихватио као живи путоказ свог деловања које се, као део у целину, уклапа у европско и светско човекољубље.

У складу са савременим условима основни циљ Реда је да се мудро и стрпљиво бори за оживотворење највишег моралног начела – спровођење Божјих заповести.

Уз то дужност чланова Реда је да чувају и развијају врлинско наслеђе и јединство српског народа, утемељено на Светосавској духовности као трајном путоказу. Да прикупљају и с љубављу стрпљиво шире знање о повести, обичајима српског рода и да тако продубљују свест и самосвест о исконској припадности једном вишем јединству чији је значај изнад личног и племенског. По својој племенитости и човекољубљу, тај осећај припадности Србству, треба људе да припрема за још више, словенско јединство и шире савезе са духовно сродним народима, али и са онима за које нас вежу заједнички интереси. Да отворени према окружењу, укључујући и противничко, учимо од других, с мером усвајамо и надграђујемо њихове вредности у сопствене врлине.

Сваки члан Реда треба да је драгоцено Средиште које привлачи будуће следбенике. Својим зрачењем он подстиче остале да и сами постану нова језгра врлинског понашања и окупљања. На тај начин се непрекидно развија и шири светска мрежа српског витештва. У њу се равноправно укључују и припадници других народа и нација који као свој прихвате „Српски витешки кодекс”.

Чланови Реда поучавају браћу у Отачеству, а посебно у расејању, и сопственим примером показују које су то светске вредности због којих Серби треба да остану – Срби! И то не само сећањем на порекло, него и да даље негују и развијају српску културу, обичаје, дух и самосвест широм света: Немачкој, Америци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду... а посебно у Хрватској где су угрожени кратковидом антисловенском политиком власти.

Око четири милиона Серба, и њихових потомака, живи широм света. Урођеним човекољубљем, древном културом, осећајем за природу и изворне вредности, они могу значајно да допринесу позитивном кретању ка добробити човечанства – да буду живи мостови који спајају отаџбинску са новоприхваћеном културом.

Приступ Реду

Пре званичног пријема приступно посвећење може да обави и свако ко запази знаке да својим бићем припада српском витештву. На тај начин, и пре него што нас Промисао физички споји са осталим члановима Реда, постајемо део шире духовне заједнице и добијамо њену подршку.

Лично посвећење се обавља после причешћа, на следећи начин:

У тишини, смерно клекнемо пред иконе Исуса Христа (у средини), Св. Арханђела Михаила (са десне стране Исусове иконе) и Св. Ђорђа (са леве стране Исусове иконе), које су постављене на источној страни. Три пута се прекрстимо и три пута смирено поновимо Оче наш, а онда изговоримо речи завета: „Вођен љубављу према Богу и своме народу, с дубоким осећањем и непоколебљивом вером, постајем члан Српског витешког реда”.

На овај начин и пре физичког приступања Реду, постајемо део духовне мреже која се простире широм света. Очекујмо да на основу свога дела и заслуга добијемо позив да и физички приступимо, упознамо правила и припаднике Реда. До тада је пожељно дружење и зближавање са личностима сродних опредељења, посебно са онима који су и сами обавили приступно посвећење. Окупљајмо се, поучавајмо и друге о српском витештву и као нова средишта ширимо мрежу.

Обавеза чланова Реда је да макар једном у животу, а по могућности више пута, посете престони град свих Срба, Београд и присуствују Литургији у храму Светога Саве.



Влајић Спасоје: Први светски антихришћански рат, стр. 235-238, ИПА Мирослав, Београд, 1999.