Старе српске кафане

[UrbanBaby]

Kratak istorijat ove najstarije boemske institucije Beograda kaze da je kafana podignuta 1823. godine kao svojina kneza Milosa Obrenovica, koju je ovaj poklonio Naumu Icku, svom trgovackom konzulu. Gradili su je majstori iz Grecije u balkanskom stilu.

Prvi naziv kafane bio je SRPSKA KAFANA, a vremenom je menjala i nazive i vlasnike. Vec 1826. godine, kafanu preuzima Hecim-Toma Kostic, zet Nauma Icka i cuveni vidar iz Drugog srpskog ustanka koji je lecio i izlecio i kneza Milosa. Kafana menja naziv u TOMINA KAFANA. Taj naziv se zadrzao do 1878. kada ju je zakupac Bogoslav Marjanovic-Uzicanin 1892. godine nazvao KOD PASTIRA...

Kafana prelazi u vlasnistvo Ivana Pavlovica koji je nazva KOD SABORNE CRKVE, no zbog tuzbe prote Novice Lazarevica, isti preko noci skinu tablu sa imenom i postavi "?"- samo znak pitanja, kao privremeno resenje.Tako i ostade naziv kafane - "?".

Tokom 1830. i 1831. u kafanu je cesto navracao i Vuk Stefanovic Karadzic. U njoj je 1834.godine bio prvi bilijar u Beogradu, a od iste godine bila je prvo citaliste "Srpskih novina".

Jedan od gostiju koji je nekoliko proteklih godina proveo u inostranstvu, rekao je o ovom mestu: "Znak pitanja se nista nije promenio od kad sam poslednji put bio tu, pre nekih osam godina. Svet zamrznut u vremenu i prostoru. Prvi naziv, pre nekih 150 godina, bio je vezan za crkvu pa se ista bunila.U iscekivanju da smisle novo ime stavili su znak pitanja. I jos cekaju!"

I to nije sve. Taj gost je lepo opisao nase kafane: "Jedno je sigurno. Kafane su nasa najstabilnija industrijska grana koja je izdrzala sankcije, hiper-inflaciju, pretnje tomahavk demokratije i raspirivanje novog svetskog poretka. Sta god da se desi u zemlji i svetu, nas covek ce filozofski sedeti u prepunoj kafani uz flasu piva ili casu vina i diskutovati kako se strasne stvari desavaju danas."

Mesto gde je stalo vreme

Sam naziv kafane moze da privuce slucajnog prolaznika, a kad udje unutra kao da je odskrinuo vrata proslosti.Vreme je stalo i zaboravio je na obaveze. Niski, okrugli drveni stolovi prekriveni crvenim ili zelenim stolnjacima i drvene polukruzne solice bez naslona, odaju starost ove kafane.

Pitala sam konobara da li zna koliko dugo se odrzava ovakav izgled kafane, a on mi samo rece:
"Poslednjih 40 godina se nista nije promenilo. Za ranije ne znam."

Kada sam prvi put usla u "?", osetila sam da je ova kafana drugacija od drugih. Njena starost i potreba da bude sto slicnija onoj elegantnoj i modernoj kafani iz 19.veka, recimo, ne dozvoljava upotrebu kasetofona. To medjutim, ne sprecava konobara koji uzurbano nosi porudzbine, da pevusi nesto sebi u bradu.

Pored glavne prostorije sa sankom, u kafani postoji odvojena prostorija - restoran, za putnike namernike koji su ogladneli. Nekoliko stolova je i ispred kafane. (Kada je lepo vreme gosti mogu da uzivaju u pogledu na Sabornu crkvu i Ulicu kralja Petra). Prizor koji "malo" odskace od starinskog izgleda celog ovog zdanja, jeste nadstresnica Coca Cola iznad stolova napolju.

Na zidovima kafane mogu se videti okaceni opancici, crkveni kalendar, grb dinastije Obrenovic, dve kamene ploce. Na jednoj je ukratko ispisana istorija kuce, a na drugoj je pesma ZNAK PITANJA- Dragana S. Vasica. Na zidu je okacena i jedna velika slika koju bih, slobodno mogla nazvati Pogled konobara za sankom. Mozete misliti cega se taj konobar sve nagledao. U cosku pored sanka, nalazi se prastari usluzni telefon, jos uvek u funkciji, a tu su odmah i cuvena vrata iznad kojih pise BASTA. Vode u dvoriste kroz koje se prolazi kad se ide u toalet.

Docarati ugodjaj ove drevne kafane je tesko. Treba doci i licno osetiti taj vremenski vakuum prisutan ovde. Nije to otrcana, prljava kafancina sa notornim alkoholicarima, niti je to savremeni kafic pun namontiranih ribica koje su dobar mamac za kakvog bogatog soma.Tu navracaju obicni ljudi. Neko udje samo da bio otisao u toalet, neko da popije casu kisele ili pivo, a neko tu navrati na dorucak, rucak ili veceru. Ili na partiju price. Ko jednom dodje, stalno se vraca.

Cesti gosti su i stranci, jer svaki turisticki vodic ce vam spomenuti "Question mark" kao cuvenu, prvu srpsku kafanu sa nacionalnim specijalitetima. Oni ce tu pojesti bar govedju corbu i cevapcice, popiti par piva ili coca colu i krenuce dalje u obilazenje naseg grada.

I da vas na kraju pitam nesto- kada ste poslednji put jeli dobru lepinju sa kajmakom? Ja bas nedavno, na ovom mestu. Svratila sam na dorucak, toplu lepinjicu sa kajmakom i opet srela starijeg gospodina u plavom odelu, koji je tu bio i prosli put. Doruckovao je cevapcice i pio lincuru. Cula sam domundjavanje konobara i sankerice: "To je cuveni frizer, cika Adam."


Dusa kafane.

Znak pitanja kafana mog grada,
Nekad obicna,a znamenita sada,
Atlantida koja jos uvek pluta,
Korisna da se u nju udje,kada se zaluta.

Pijana i luda od straosti svoje,
Ima svoje goste koji je boje,
Tonovima vina,smeha i pesme,
A moralista koji sve ume i sme,
NJen znak sadrzi i nas glas,
A kada nestanemo,

Ona ce pricati umesto nas.


http://www.ispodzemlje.com/7/znakpitanja.htm

[UrbanBaby]

Na prostoru na kojem se danas nalazi Skadarlija, sve do prve polovine XIX veka, bila je pustoš koja se prostirala između šančeva koji su opasavali grad i sela Palilule. Posle drugog srpskog ustanka, Beograd je počeo da se širi, srpske vlasti su počele planski da naseljavaju krajeve oko Save, dok se buduća Skadarska ulica razvijala stihijski, budući da nije bila u tim prvim urbanističkim planovima. Palisade na šančevima raznela je gradska sirotinja i koristila ih za ogrev, a na obodima šančeva naseljavali su se Cigani i gradili kolibe oblepljene blatom sa trščanim krovovima, zbog čega je kraj dobio ime Šićan-mala, odnosno Ciganska mahala.

Prvi put je ova ulica ucrtana u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi, a koje je bilo promenjeno samo jednom, za vreme austrijske okupacije, kada se iz nepoznatih razloga Skadarlija zvala Ružina ulica. Postepeno se ovde doseljavaju sitni činovnici, praktikanti, zanatlije, kalfe i kafedžije sa svojim porodicama, podižu solidnije kuće i ulica dobija gradski karakter. Najstarija sačuvana kuća iz tog perioda kada je ulica renovirana jeste Štihina kuća, koja se danas nalazi na adresi Skadarska broj 31. Zna se još da je tu postojala jedna fabrika šešira, nekoliko piljara, zanatskih radnji i reprezentativna pivara na samom dnu ulice.

Arhitektonski razvoj ulice zaustavlja se početkom Prvog svetskog rata, zbog čega je ovaj kraj ostao nerazvijen iako se nalazi u samom centru velegrada. Za vreme kišnih perioda, kanal koji je proticao sredinom ulice bio je premali da primi svu nadošlu vodu, a kamenje iz kaldrme izgledalo je kao rečno korito. U administrativnim kartama Beograda, taj kanal je označavao granicu između dva gradska kvarta, pa je leva strana, gledano sa vrha ulice, pripadala dorćolskom, a desna palilulskom kvartu. Pošto je svaki kvart imao različite zakone o noćnom muziciranju, ta granica je mnoge spasla policijskih batina. Naime, dovoljno je bilo prekoračiti kanal, iz dorćolskog preći u palilulski kvart, koji je imao liberalnije zakone za braću po nesanici, pa da se izbegne gnev žandarma zbog nepoštovanja javnog reda i mira.

Ova, inače skromna ulica sa prizemnim kućama, uokvirena krošnjama drveća, u kojoj se živelo palanački, postala je stecište naših najnaprednijih duhova sasvim slučajno. Početkom prošlog veka Beograd je na šezdeset hiljada stanovnika imao preko trista kafana, od kojih je desetak bilo u Skadarskoj ulici i okolini, a od kojih nijedna nije imala reputaciju i značaj čuvene kafane Dardaneli koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Zbog blizine Narodnog pozorišta, tu su se okupljali poznati glumci i književnici, a blizina brojnih redakcija tadašnjih časopisa učinila je da se mnogi tekstovi napišu za kafanskim stolovima. Bilo je to sastajalište umetničkog i intelektualnog Beograda sve do proleća 1901, kada je kafana srušena. Po nekom prećutnom dogovoru, njeni stalni gosti se posle nekog vremena spuštaju stotinak koraka niže, niz strme sokake iza pozorišta, i zauzimaju skadarlijske kafane, kada počinje brzi razvoj ove ulice i nastaje mnoštvo anegdota i mitova u vezi sa njenim posetiocima.

Po velikom hrvatskom piscu i esejisti Antunu Gustavu Matošu, inače čestom gostu Skadarlije, istorija naše boemije bila bi istorija naše književnosti, pa bi samim tim i ova ulica imala značajno mesto u njoj. Ovde su deo svog života proživele i takve veličine kakav je Borisav Stanković, a mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Ive Ćipika, Veljka Milićevića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih. U kafanama su tako nastala i neka dela naše književnosti, kao što je drama Stanoje Glavaš Đure Jakšića, ili njegova pesma Padajte braćo. Ispijajući rakiju, Stevan Sremac je u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog sveta, koje je kasnije koristio u svojim delima, a Branislav Nušić je dobru ideju plaćao hranom i pićem, sve dok se ne padne pod sto. Zanimljivo je da je Rade Drainac u kafani, sa saradnicima, spremao pokretanje novog časopisa Hipnos i pravca hipnizam, u inat zenitizmu Ljubomira Micića. Kako je društvo popilo ono malo para prikupljenih za izdavanje, Drainac je morao da prihvati hiljadu dinara od nekog mladog trgovca koji se zanosio književničkom karijerom, i na taj način uspeo da objavi prva dva broja Hipnosa.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi. Tu su se mogli sresti glumac i reditelj Narodnog pozorišta Aleksa Bačvanski, nastavnik muzike i osnivač Više muzičke škole Toša Andrejević Australijanac, upravnik Narodnog pozorišta Pera Dobrinović, velikani našeg glumišta, kao što su Toša Jovanović, Svetislav Dinulović, Milorad Gavrilović koga su svi zvali Stari gospodin, zatim prvakinja Narodnog pozorišta Vela Nigrinova, prvak Narodnog pozorišta Dobrica Milutinović i čuvena beogradske glumica Žanka Stokić. Gosti Skadarlije bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili zaraženi tim načinom života ili blizinom tako velikih ličnosti. I svi oni su imali ista prava pri izboru mesta u kafani.

Pošto su mnogi naši umetnici gostovali na inostranim scenama i tamo sticali poznanstva i prijateljstva sa velikanima evropske scene, ovi su, kad bi gostovali u Beogradu ili uzvraćali posete svojim srpskim kolegama, takođe bili gosti skadarlijskih kafana. Švedski književnik i slavista Alfred Jensen, sekretar Nobelovog instituta i univerzitetski profesor, tvorac studije o Gunduliću, prevodilac Njegoša i Mažuranića, provodio je večeri u kafani Tri šešira u društvu Stevana Sremca i Čiča Ilije Stanojevića oduševljavajući se pevanjem uz gusle Janka Veselinovića. U svom delu Sloveni i svetski rat napisao je: „Dva grada ostala su zauvek u mom životu, to su Dubrovnik i Beograd. U prvom su me privukli more i okolina, a u drugom su me oduševili ljudi“. Nemački političar, istoričar i filozof Herman Vendel, osnivač nemačko-jugoslovenskog društva za kulturne veze i autor knjige Bizmark i Srbija, počasni član Matice srpske, dolazio je više puta u Beograd i, po hroničarima tog vremena, proveo je noći u Skadarliji učestvujući u maratonskim takmičenjima u ispijanju piva sa Čičom Ilijom Stanojevićem, koja su se najčešće završavala nerešeno.

Pored njih, oduševljeni ljubitelji Skadarske ulice bili su i književnici Ivan Bunjin i Aleksandar Ivanović Kuprin, koji je izbegavao svečane prijeme zarad razgovora sa Tinom Ujevićem u nekoj od skadarlijskih kafana, zatim veliki umetnici Salvini, Noveli, Matkovski, Submatov… I mnogi intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije su na isti način doživljavali slobodan duh koji je vladao u ovoj, stotinak koraka dugoj, strmoj i kaldrmisanoj ulici. Njome su bili fascinirani i neretko joj posvećivali svoj talenat velikani hrvatske književnosti Ksaver Šandor Đalski, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec… Česti gosti bili su i pisci Ivo Vojinović, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, a kad je naša čuvena slikarka Nadežda Petrović, povodom stogodišnjice prvog srpskog ustanka 1904. godine, organizovala Prvu jugoslovensku izložbu, vodila je svake večeri svoje goste u neku od kafana Skadarlije.

Skadarlija je izlazila na glas kao umetnička kolonija i duhovna oaza u gradu koji je posle prvog svetskog rata počeo naglo da se razvija i ubrzano motorizuje, i već tada se po novinama pojavljuju članci kako ovaj kraj, kao deo naše kulturne baštine, treba sačuvati od urbanizacije. Uredba o zaštiti beogradskih starina iz 1935. godine predviđala je da se u Skadarliji sačuva njena tadašnja regulacija, a da se kuće u kojima su živeli Đura Jakšić, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dimitrije Ginić obeleže natpisima, pločama i reljefnim portretima ovih umetnika. Mada je malo od toga realizovano, u javnosti se učvrstila svest o kulturnoj vrednosti Skadarlije.

Posle Drugog svetskog rata, u oduševljenoj obnovi pobedioca nad fašizmom, Skadarliji, koja je ostala netaknuta bombama kojima je Beograd bio izložen, preti modernizacija. Međutim, posle eseja beogradskog arhitekte Uglješe Bogunovića objavljenog u Politici 1957. godine, javlja se interesovanje da se ova ulica pretvori u neku vrstu muzeja pod otvorenim nebom. Isti arhitekta uradio je i urbanistički projekat za ovaj deo grada, koji je prihvaćen od gradskih vlasti, prema kojem se zadržava arhitektonski inventar nasleđen iz predratnog perioda, a ulica postaje pešačka zona. Skadarlija tako i danas nosi istorijsku vrednost, zbog specifičnog šarma orijentalne ulice od pre dva veka, kao i kulturnu, koju su joj udahnuli svi oni umetnici koji su u njoj proveli svoje najlepše noći.

Kao i njeni svetski pandani, Skadarlija nije odolela poskupljenjima. Kao što je Monmartr u Parizu bio dom za siromašne pesnike, slikare i boeme svih vrsta, sa jeftinim cenama smeštaja i hrane, a danas je jedan od elitnih delova francuske prestonice, tako u svom „Latinskom kvartu“ Beograd ima turističku atrakciju. Umesto iscepanih stolnjaka ispolivanih uljem i vinom, za kojima se često mogla dobiti večera i piće na kredit, Skadarlija je danas jezgro elitnih restorana i kafića gde su cene uvek više nego van ove sanjive ulice.

Posestrima Monmartra

Na inicijativu grada Pariza 22. oktobra 1977. godine, došlo je i do bratimljenja beogradske Skadarlije i pariskog Monmartra. Tom prilikom, iz Francuske je stigao karavan u kojem su bili jedan pesnik, dva slikara, predstavnici uprave Slobodne komune Monmartr, petnaest muzičara iz paradnog orkestra i nekoliko članova Udruženja pivopija, viteza drugog reda hmelja. U čast tog događaja, velika povorka Beograđana, zajedno sa gostima, prodefilovala je od Spomenika zahvalnosti Francuskoj, preko Trga republike, do Skadarske ulice, gde je podignuta spomen-ploča. Šest meseci kasnije, Skadarlija je uzvratila posetu bratskoj komuni, a skadarlijski umetnici izveli su svoje programe na najznačajnijim punktovima Monmartra...

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg12282.html

[UltrasLondon]

2. kafana po starosti, ako nije i starija od "?" bila je, dok je nisu srusili, kafana "Boka" u Svetogorskoj. Srusena je pre 10ak godina i sad je na njenom mestu banka. Bila je od onih jednostavnih kafana. Jedna pravougaona prostorija, tako da su svi gosti videli jedni druge. Imala je noviji sank u izlog fazonu. Suber (prozor izmedju soba) iz koga je kuhinja izbacivala klopu. "Svaka namerno razbijena casa se placa" natpis. Uzasno zadimljena, sto je sasvim normalno. Trosne stolice i stolove. Fenomenalan rostilj.

U produzetku Svetogorske, u Makedonskoj, nalzaile su se dve slavne kafane. "Sumatovac" i "Lipa". Pod lipom je bila picerija, (ko moze da se pohvali da je jeo picu s skembicima?), a gore je bila kafana. "Sumatovac" je bilo kultno mesto, ovekoveceno u filmu "Nacionalna klasa". Od "trougla" "Sumatovac"- "Lipa" - "Grmec", ostala je u zivotu samo ova poslednja, i verujem da ce ziveti dok je tu taksi stanica.

"Tri lista duvana" je takodje kafana vredna pomena, s mozda najlepsim imenom, nalazila se u Kneza Milosa, na uglu s Bulevarom. Bila je garaza, a sad valjda grade hotel - jos 91 su je srusili da bi digli Hilton.

Sto se "Skadarlije" tice sedimo tako u basti i dolazi onaj stari sto prodaje kikiriki, kaze: "Nisam morao ovo da radim, da idenm od kafane do kafane, vec sam s kolicima stajao."; ja mu kazem da je stajao kod cesme kod "Zlatnog bokala", a s njim je stajao i onaj sto je prodavao usecereno voce. Kaze on - "Jeste. Ali on je umro. Ostao sam ja i Zika (Obretkovic), a i njemu ne daju vise pare"

I zato kad vidite Ziku dajte mu koji dinar, kao i ovom gospodinu koji prodaje kikriki, i ako u fiseku koji podseca na dzoint jedva da ima nesto kikirikija, obavezno kupite, ipak ne prosi, radi.

[UrbanBaby]

[UrbanBaby]

[UrbanBaby]

[UrbanBaby]

[UrbanBaby]

[silvester]

[UrbanBaby]