10 година без Аце Радовића

[дрвосеча]

Прво што мислим да на Кафеу, тема о Аци Радовићу заслужује посебну тему, као вид поштовања према једном трагично преминулом младићу као што је наш јунак Александар Аца Радовић, из Опова.



Право да вам кажем и не знам како да почнем ову тужну причу...
а можда најбоље почети од тог кобног 31.10.1999. када се на стадиону ЈНА одигравао 113. дерби између вечитих ривала...
Десет година је прошло, а мени из главе и даље не избија слика младића кратке плаве косе, у црној јакни, сав од крви, како пада на под између столица Северне трибине стадиона ЈНА.. можда зато што сам био изнад њега 2м када га је смртоносна ракета погодила.. можда зато што је и мене иста та ракета могла да погоди, и да мене сахране који дан касније.. можда зато што сам видео шта значи смрт, када је пред очима. Страшна ствар, и тешко ју је описати речима.
Знам само да је партизан постигао гол, да је јужну трибину прекрио дим, да Север није стао са навијањем, да је кренуло да пуца на све стране, проломио се страшан звук, и туп ударац.. затим фрка и бежање око мене.. затим младић који пада сав у крви, како се удара по врату и глави, крв пршти на све стране.. прилаз му пар момака са шаловима и пукушава да га одржи у животу.. долазе плави керови, ударају његове другаре (!?), долази хитна, он је већ на пола пута.. Односе га у амбулантна кола на атлетској стази, и до краја утакмице ми нисмо знали шта се са њиме десило. После се чуло да је издахнуо.
Кући када сам дошао био сам под утиском. Нисам смео да кажем где сам био.. рекао сам да нисам нашао карту, јер је била гужва.. Наравно да ми нису поверовали, јер је моје понашање било другачије.

Дан касније у новинама читам од његових другара, вршњака из Опова шта су имали да кажу за Ацу Радовића.. Све најбоље, момак на кога се Србија могла поносити. Ни у свет одраслих поштено није загазио..
Живео је за фудбал, играч локалног фудбалског клуба, дошао је у Београд да бодри своју Звезду, и ту страдао на правди Бога.

2. новембра 1999. у Опову сахрањен је наш јунак, име које ће се и у нараднима деценијама спомињати управо оним слоганом који је освануо на првом следећем дербију на стадиону ЈНА:
"ЦЕО ЈЕ СЕВЕР ЦРВЕНО БЕО, И РАДОВИЋ АЦА ЊЕГА ЈЕ ДЕО!".

Добро памтим шта је после сахране наш тренер Славољуб Муслин рекао: "Ми ћемо 3 бода надокнадити.. али живот једног младића никада!".. и данас ми те речи звече у глави када неко спомене Ацу Радовића.

Највећу жалост и бес сам осетио на првом следећем кошаркашком дербију у Пиониру, месец и нешто дана након 113. фудбалског дербија када се са противничке трибине чуло: "та на на на на на кад ће 40 дана, кад ће 40 дана..."

Године пролазе... на нашу жалост Аца није једини у том крвавом вихору који носи младе животе настрадале кукавичким и ретардираним умовима "јунака".. године пролазе.. али сваки пут када се сетим 113. дербија, 31. октобра 1999.. када се сетим Аце Радовића.. сетим се оне ужасне слике са почетка ове приче.. Нећу да је понављам, јер изазива тежак осећај..

[Делија К.З.Ш.]

Александар је ишао у Прву београдску гимназију,био је примеран ученик и добар ђак. Од његове погибје па до данас сваке године се игра меморијални турнир у фудбалу између одељења те школе.

[Храбро срце]

Дрвосеча,требало је скупити снагу да ово поделиш овде са нама,својом браћом,са Делијама,који ће Ацу Радовића увек памтити и носити у срцу !!!И хвала ти за то !Искрено ме је дотакла ова прича и није ме срамота да кажем да су ми сузе кренуле ! '99 нисам имао појма о утакмицама ,чак се скоро и не сећам тога свега,међутим од моје прве утакмице на Маракани ја сам знао за Ацу Радовића!!!Мене боли то што починиоци овог дела нису одговарали за његову смрт и што се на жалост ништа није променило од тад !Све то ме боли колико и његова смрт !Ништа тада није учињено да се стане на крај дивљању и тако је и данас !Ништа се није променило на боље !И даље је сваки одлазак на утакмицу ризик!Само приче о неким Енглеским законима,свака влада води неку своју борбу против навијача,а ни једна не води никуда!Време пролази,они се богате и смењују,а ми патимо !Шта је тек са гробарима!?Убили су Ацу,убили су Лонца,убили су Татона !Ко је следећи!?Молим се Богу да то не буде нико,али ако овако наставе џаба и молитве!Хоће ли им више неко стати на крај???Шта год раде пролазе готово некажењено!Ко их штити и стоји иза њих!!???Не желим да растежем причу,ипак тема је посвећена Аци Радовићу,ДЕЛИЈИ који ће заувек бити у нашим срцима,којег ћемо се увек сећати,а црвено бела застава са именом АЦА РАДОВИЋ ће бити на СЕВЕРУ док год буде ДЕЛИЈА !!!!ЗАУВЕК !!!!      
АЦО НЕК ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА !!!!

[Звездаш Делијa]

Нек ти је лака земља.Почивај у миру Ацо!

[nikola xXx 92]

Дрвосечи свака част за текст,криво ми је сто починиоци овог ужасног догађаја нису пронађени али сам сигуран да тај који је испалио ту ракету неспава мирно ноћу кад зна да је одузео један људски живот.НЕК ТИ ЈЕ ЛАКА ЗЕМЉА И ЗНАЈ ДА ТВОЈЕ ДЕЛИЈЕ МИСЛЕ НА ТЕБЕ.

[Red Star Forever]

Ацо, нека Ти је лака црна земља... Почивај у миру... Никада Те нећемо заборавити!!!

[дрвосеча]

Мислим да грешите око починиоца, и кажњавања.
Пронађени су, приведени.. само су осуђени под погрешном оптужбом, па су стога и казне мале.. С тиме да се мора узети у обзир и време када се све то дешава.. Милошевићев режим је био јак, односно председник фк партизан је био премијер - перјаница црвено-црног режима Мирко Маријановић.

Ево шта су на У92 писали својевремено..

Томислав Радовић, неутешни отац  сведочи шта су држава и фудбалски клуб Партизан предузели да утврде истину и одговорност за смрт његовог детета:
- Људи из Партизана (у то врене председник ФК Партизан је био Мирко Маријановић), полиције, правосуђа и здравства учинили су све да се смрт мог сина заташка. Полицајци и лекари су тврдили да је Аца умро на улици, иако су сведоци рекли да је страдао на стадиону ЈНА. Био је мртав кад су га кола Хитне помоћи преузела на атлетској стази.

У стану Радовића у Опову још су жива сећања на Александра, одличног ученика ИИИ разреда Прве београдске гимназије и голгетера локалног клуба. На зидовима у Ациној соби, како је и данас зову отац Томислав и сестра Весна, две велике фотографије са стадиона Звезде, чији је ватрени навијач био.
- Са пет година је навијао за црвено-беле, а са седам почео да тренира фудбал у Омладинцу из Опова. Узори су му били Савићевић и Станковић. Заједно смо гледали утакмице, али тог кобног дана отишао је на дерби без мене, јер су нам молери били у кући - сећа се Томислав.

Био је то 113. „вечити дерби". Александар није слутио да је то последњи меч који посматра и да ће бити прва жртва хулигана на нашим стадионима.
- У двадесетом минуту, када су црно-бели постигли гол, с југа су полетеле бродске сигналне ракете према Звездиним навијачима на северу. Био је то директан и намеран напад „гробара" на „делије". Једна од ракета забола се Александру у врат и пресекла му аорту. Врх ракете, мален као чеп, почео је да варничи, да му буквално кида гркљан и пали гардеробу. Ракета га је погодила у леву страну, а вештаци су касније написали да је „рањен у десну" - и данас са чуђењем говори сестра Весна.

Комшија Милан Терзић из Опова био је поред Александра кад га је погодила ракета. Умирао му је на рукама док га је носио са трибина на атлетску стазу. Полицајци су потом однели Александра до болничких кола.
- Моје дете погодила је бродска ракета с бојевим пуњењем, која се користи за сигнализацију на мору. Питао сам полицајце зашто нису испразнили део трибина одакле је долетела, ухапсили нападаче и прекинули утакмицу. Само су ми одговорили су „добро обавили свој посао". Када сам од полиције и суда тражио снимак напада, нисам га добио. Траку нису дали ни Драгану Џајићу. Неко је већ после сахране спречавао да се открије ко је и како на стадиону убио мог сина - тврди отац Томислав.

После трагичног догађаја на стадиону Партизана, приведене су 154 особе. Још у истрази је утврђено да су бродске ракете купљене у Грчкој, прокријумчарене у Србију и преко свлачионице фудбалера црно-белих, уз помоћ економа, доспеле у руке „гробара". Према полицијским извештајима, у рукама их је имало 12 људи, а испалили су их Мајк Х. (1975) из Крњаче, Ненад К. (1976) из Малог Мокрог Луга, Александар А. (1975) из Крњаче и Зоран Ј. (1974) из Београда.
- Они су на суду рекли да нису знали да су то ракете, већ да су мислили да су петарде. И сву одговорност сваљивали на економа клуба. Кад смо ми тражили одговорност за економа, речено нам је да је добио отказ. Суђење је било право мучење за родитеље и мене. Нико од окривљених нам није изјавио саучешће, а присутни навијачи су чак ликовали због благе пресуде. Осуђени су на 8 до 23 месеца затвора, али нисам сигурна да су уопште били на издржавању казни - каже Весна, која је ишла на сва рочишта.

Суђење у Другом општинском суду трајало две године. Четворо судија се променило, као и много вештака и адвоката. Уместо за убиство, осумњичени су се теретили само за ремећење јавног реда и мира, као да су учествовали у тучи.
Мајка настрадалог младића, професорка хемије Славка Радовић, како тврди њен супруг, због туге и стреса током суђења добила је најпре висок притисак, па дијабетес, а онда и мождани удар.
Ацин погреб је био таргичан. Иза белог ковчега који су понели Ацини другови формирала се непрегледна колона другова, рођака и познаника. Док је тужна поворка пролазила Оповом, овом војвођанском варошицом одјекивали су само јецаји и звуци посмртне музике. На последњем испраћају ватреног "делије", обучени у тренерке, од осталих су се издвајали само првотимци Црвене звезде и другови из локалног клуба Омладинац, у коме је Аца играо на месту центарфора. Поред фудбалера Црвене звезде, сахрани је присуствовао и комплетан стручни штаб овог клуба, на челу са Драганом Џајићем и Владимиром Цветковићем.

[фкцз]

Мајка му је умрла након годину дана од туге и бола који ју је погодио, а Ацина рођена сестра је након тачно 8 година од његове смрти родила ћерку, тако да је она, у петак, на десетогодишњицу смрти напунила две године..

Ацо, нећемо те заборавити!

[Darko]

Почивај у миру Ацо Делијо

[100%anti crnobeli]

Не знам колико људи ово зна или се сећа, али на првом следећем дербију који се играо 2.4.2000. године, у 42. минуту је кренуло скандирање Аци Радовићу и гле чуда баш тад Пјановић даје водећи гол за Звезду. Судбина, случајност или Божија воља? Иначе тај дерби смо добили 2:1, изједначили се са гробљем на табели, убрзо их престигли, а затим освојили титулу после 5 година.

Ацо, нека ти је вечна слава и нека те анђели чувају!!!