Наша Република Српска

[KizaLion]

http://www.magacin.org/2013/05/poturcava...a-u-bosni/

На овом линку је лепо објашњено како је дошло до потурчавања у 16.веку, скроз коректан текст. Испод се налази и коментар посетиоца:

"Poturčivanje srba u Bosni. Sve je ovo uglavnom tačno i to za tačno uzima jedna strana, dok druga poturčena strana to ignoriše. Ne postoji metod u pozitivnoj nauci s kojim bi se moglo staviti do zunanja poturčenima da su oni nekad bili Srbi i da su se poturčili. Islam poseduje metode za ispiranje mozgova koji deluju efikasno i trajno. Njima je u svesti da su oni krvno i verski vezani za Meku i Medinu, sanjaju o anadoliji, Istambulu, Arapima, Malezijcima, Marokancima, Turcima, Azerbejdžancima i drugima. Oni su za njih braća, dok nas mrze iz dubine duše, jer im se to usadjuje u mejtefima i džamijama. "

[bQxi]

Навешћу ти неке делове из родослова моје породице које се односе на потурчивање православаца.

Нису били лојални турској власти због чега су често морали мењати место пребивалишта, што је и основни разлог у промену презимена. Због те нелојалности дошло је до великог броја протераних и убијених чланова племена С......, јер су Турци били одлучни у својој намери да што већи део становништва преведу у ислам

Марко је био присиљен да се потурчи, а Раде није желео, те се одметнуо у хајдуке. Хајдуковање је било једно од начина избегавања покрштавања и један од видова борбе против турске најезде

Марко, примивши ислам добија име Јонуз и наставља лозу која је сада друге вероисповести. Верски фанатизам код Турака је био толико јак да се марко потпуно уживео у нову улогу која му је додељена. На глави је носио турбан и имао потпуно нову одећу. Касније је учествовао у нападима турске војске на православни живаљ, народ и веру којој он стварно припада.

Верска превирања поделила су С...... на православце и католике, а касније и утицај Отоманског царства довео до тога да има и С...... исламске вероисповести.

[bQxi]

Херцеговина

Требиње



Требиње, Арсланагића мост

Пребачен са првобитне локације на којој се налазио, због изградње бране и акумулационог језера.



Старо слано - насељено место у општини Требиње



Требишњица

Река понорница, дугачка 96,5 километара. На њој се налази неколико хидроелектрана, а пре њихових изградњи важила је за најдужу реку понорницу на свету. Слика је са места са којег је пребачен горе поменути Арсланагића мост.



Долап на Требишњици

Дрвена кола (долапи) су служили за наводњавање ораница. Сматра се да су се на овим просторима појавили почетком 18. века. На Требишњици их има око 60.



Гацко



Гатачко поље

Крашко поље у северној Херцеговини. Простире се на површини од око 60 километара квадратних. Налази се између планина Бјелашница и Лебршник.



Фоча, околина рудника Миљевина

Земљане пирамиде су несвакидашњи природни феномен. Налазе се у околини рудника Миљевина, у селу Даничићи. Изграђене су од песковите глине, а чвршћи делови од блокова стена.





Љубиње



Зубци

[Kapetan Kuka]

Ево и ја да дам удела у теми а везано за Херцеговину.

Ђе најљепша рујна зора свиће
и ђе мајке гаје Обилиће
и ђе свијећа гори због Косова
то је света земља Херцегова !!!

[bQxi]

Херцеговачка Грачаница

Херцеговачка Грачаница је српски манастир чија манастирска црква представља верну копију цркве манастира Грачанице са Косова, задужбине краља Милутина (1282—1321). Саграђена је 2000. на брду Црквина изнад Требиња, са жељом да изврши тестамент требињског песника Јована Дучића. Његови посмртни остаци пренети су из Сједињених Америчких Држава и сахрањени у крипти манастирске цркве. Мотиви који украшавају њен под, преузети су из тзв. Призренског патоса који је красио под задужбине Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), Светих Архангела код Призрена. Храм се може видети са сваке тачке у Требињу. Са брда Црквина пружа се поглед на цели град.

Посмртни остаци Јована Дучића, великог српског књижевника и песника, почивају у овом манастиру. Када је почео Други светски рат, Јован се затекао у Мадриду, па је са жељом да се склони са простора Европе, отишао код свог рођака у САД. Тамо га је након неколико месеци боравка изненадила смрт. Преминуо је 4. априла 1943. године. Његово привремено коначиште је било у порти храма Свети Сава у Либертвилу. Шездесетих година прошлог века, желећу да испуне његову жељу сачињену у тестаменту, група интелектуалаца покушава да његове посмртне остатке пребаци у Требиње. Његове речи записане у тестаменту су гласиле : У случају да умрем ван Требиња, места мог рођења, желим да се моје тело пренесе у Требиње и сахрани ... Гробница да се озида и поплоча бетоном, а место сваког другог споменика желим да се на гробници постави један велики блок црног гранита и да на том граниту ништа друго не буде написано него име: Јован Дучић, песник Након 5 година, записао је још пар реченица око његове последње жеље : Треба ме сахранити у Требињу, одмах после смрти, у гробници коју ћу претходно сам направити, али нипошто на гробљу него наврх каквог мањег брда у околини са великим гранитом из Јабланице (дебели блок 60 цм висок, 1,20 широк, и 2,5 метара дуг) са једним натписом урезаним: Јован Дучић, песник ". Захваљујући добротвору Бранку Тупањцу из Чикага, саграђен је комплекс, црква, конак и звоник. Његови посмртни остаци пренесени су у родно Требиње 22. октобра 2000. године.









Јован Дучић на поштанској марки

[Луди џукац]

Нико нема оно што Србин имаде!

[bQxi]

Ракитница

Ракитница је река у Републици Српској. Дугачка је 25 km. Извире на висини од 800 m испод Ступног дола, источно од села Ракитнице и западно од села Шенковићи. Пресеца Рогатичку котлину и успут прима потоке Берег, Радаву и Грачаницу, у самом граду два потока Топлик и Сутјеску и даље поток Лукавицу. Кањон реке Ракитнице је један од најдубљих кланаца у Европи.

Део тока реке кроз Рогатицу је уређен и регулисан. У центру града, на Ракитници је и чувено купалиште Закула. У месту Саставци (480 m) улива се у реку Прачу.

Ракитница



Водопад на ушћу Берега у Рактиницу

[bQxi]

Балкана

Балкана је језеро које се налази на удаљености 4-5 километара од Мркоњић Града. Језерски део комплекса чине 2 вештачка језера, мало и велико, укупне побршине од 56 000 километара квадратних. Језера су изграђена 70-их година 20. века, а напајају се из планинских потока Цјепало и Скакавац. О постанку језера сачувано је неколико легенди у народу мркоњићког краја, а интересантна је етиологија његовог имена. Према предању ту су била два снажна и дубока извора-бунара, пуна рибе. Пошто се риба на турском каже балук, извори су названи Балукхана (станиште риба). Временом је име промијењено у Балукана, и најзад у Балкана (што нема никакве конотације са појмом Балкан).
У јулу и августу температура воде у Малом језеру достиже 20°С, па је тада погодна за купање. Са друге стране, током зиме се његова површина често заледи па је могуће упражњавање и зимских спортова. Велико језеро је богато разним врстама рибе: амур, лињак, пастрмка и др. На обронцима планине Лисине 1979. године је уређена скијашка стаза са ски-лифтом, а током лета се организују кампови. Сваке године се на Балкани одржава традиционална манифестација Дани косидбе-Меморијал Лазар Лакета. Централни догађај јесте такмичење домаћих и страних косаца, а поред тога одржавају се фолклорне смотре, такмичење у пливању, малом фудбалу и другим спортским дисциплинама.

Мркоњић Град



Балкана







Меморијал Лазар Лакета

[bQxi]

Бијељина

Град и општина у Републици Српској. Сам град има око 100 000 становника и други је у РС по броју становника, одмах иза Бањалуке. Статус града Бијељина је добила прошле године у августу. Бијељина је смештена у Семберији, равничарском делу РС и представља раскрсницу путева за Србију, Хрватску и унутрашњост РС и БиХ. Смештена је у плодној равници у близини река Дрине и Саве, испод планине Мајевице. Због свог географског положаја и рељефа, овај крај је познат по пољопривредној производњи и један је од најразвијенијих центара у РС. Поред пољопривреде заступљено је воћарство, повртарство и сточарство, али у мањој мери него пољопривреда. На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог пре Другог светског рата. Током Другог светског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а и комунистичка власт по завршетку рата је одбила да га врати. Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992., реплика споменика је постављена на место на коме се налазио и оригинални споменик. У овој општини веома је заступљен и туризам, ту се налазе манастири Тавна и манастир Свете Петке, Бања Дворови и Етно село Станишићи.
Познате историјске личности из овог краја су слепи гуслар Филип Вишњић и кнез бијељинске нахије Иво од Семберије, чији се лик и налази на грбу Бијељине.

Бијељина





Грб града и на њему Филип Вишњић и Иво од Семберије



Споменик краљу Петру



Манастир Тавна

Смештен у јужном делу општине Бијељина. Првобитни манастир је задужбина синова Стефана Драгутина, Владислава и Урошица. Данашњи манастир је смештен где и првобитни, и старији је од већине манастира у својој околини. У првим годинама турске владавине, манастир Тавна је био оштећен, али је уз помоћ православне заједнице током времена поправљен. Између 1941. и 1945. године, усташе су бомбардовале овај манастир. После рата Тавна је личила на згариште, и калуђери су је напустили. Нова власт је одузела манстирска имања и било је веома тешко обновити манастир. Тек 1954. године, када је из Жиче овде дошла игуманија Јустина Керкезовић са неколико монахиња манастир је обновљен. Братство сада има шеснаест калуђерица и две искушенице, које обрађују велико манастирско имање и пољопривредно газдинство.





Манастир Свете Петке

Новији манастир на овим просторима, грађен у руском стилу. У манастирском комплексу налази се старачки дом и споменик погинулим војницима ВРС у одбрамбено-отаџбинском рату.



Етно село Станишићи

Етно село које се налази на пар километара од самог града. Цео комплекс је изграђен 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића . Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима, који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења са краја 19. и почетка 20. века. Резултат је аутентично планинско село у сред семберске равнице. У почетку се састојао од једног вештачког језерцета, ресторана и поточића, али се временом ширио па данас садржи две функционалне воденице, једну „дринску“ (из 1917) и једну „поточну“ (из 1937), мљекарник (из 1948), камени бунар, амбар, још једно језерце и ресторане са домаћим специјалитетима припреманим на традиционалном огњишту где се служе и пецива од брашна самлевеног у двема воденицама. Данас има око двадесетак аутентичних дрвених кућица, које су пренете из села у општини Вареш и села са планина Звијезде и Романије. Духовна целина нас враћа још дубље у прошлост и сачињена је од реплика објеката са разних места обележених православљем. Са световним делом села повезано је великим каменим мостом који је реплика Козје ћуприје из Сарајева. Преко њега се долази до Крстионице која је рађена по узору на малу цркву која постоји на Аљасци. У срцу ове целине је манастир Светог оца Николе, реплика манастира Куманице, задужбине Немањића и у њему су положене честице моштију Цара Уроша и Светог оца Николаја. Такође се налази ћивот са честицама моштију Светог оца Николе. Поред манастира се налази манастирска кућа (конак) која представља изузетан примјерак средњевековне градње. У близини монашке куће, на језеру, налази се камени амфитеатар са 380 места, предвиђен за културне манифестације под ведрим небом. У организацији етно-села могуће су вожње фијакером и ловачким саоницама по семберским селима и по обали Дрине., као и јела савремене кухиње.

[Луди џукац]

Нема ништа лепше од овога!