Отаџбински рат

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

Српкиње масовно силоване у БиХ 1992-95

Пише: Ђ. Баровић, vesti-online.com
25.08.2010.

Током рата у Босни и Херцеговини жене српске националности су силоване и убијане на читавој територији оног дела Сарајева који је био под контролом муслиманских снага, а као једна од кључних локација се помиње и Грађевински факултет у центру града, који је током читавог тог рата несметано радио и школовао студенте.



Грађевински факултет у Сарајеву
Ово је закључак до кога су дошле две студенткиње Универзитета у Хамбургу које су, према писању босанске штампе, недавно боравиле у главном граду БиХ како би испитале све локације на којима су силоване жене српске националности.
Сарајевски дневник "Ослобођење" тврди да су оне, током опсежног истраживања, обишле више локација у овом граду, па тако и Грађевински факултет који се до сада није наводио у извештајима невладиних организација као место где су чињени злочини.
Студенткиње су покушале да ступе у контакт и са деканом Мухамедом Златаром тврдећи да се ова "локација" нашла на списку који им је доставила Амбасада Србије у Немачкој.
"Вести" су у току јучерашњег дана безуспешно покушавале да дођу до имена ове две студенткиње, али у нашој амбасади у Берлину нико од званичника не само што није знао за њих, већ ни за податке које су наводно уступили о дешавањима у Сарајеву током рата.
- Нико нас није контактирао овим поводом, а и да јесте, ми заиста не располажемо информацијама које се наводе да смо их ми презентовали - речено је незванично новинарима "Вести" у амбасади у Берлину.
Међутим, ма колико тајанствено читава прича изгледала због "две мистериозне студентикиње из Хамбурга" о којима нико ништа не зна, "Вестима" је из више извора потврђена аутентичност података до којих су дошле.
Заменик директора републичког Центра за проучавање ратних злочина Републике Српске, Цветко Савић, каже да се у њиховом регистру локација на којима је у Сарајеву извршен злочин налази и подрум Грађевинског факултета у којем се, према њиховим подацима, током рата налазио затвор за Српкиње, али и јавна кућа за муслиманске војнике.
- Овај случај тренутно испитује МУП РС, али још нема тачних података колико је жена српске националности прошло кроз ту тајну локацију - наглашава Савић.


Јусуф Празина звани Јука ( у средини ) са саборцима

"Вести" су безуспешно покушавале да ступе у контакт и са челницима овог факултета да провере да ли ће доћи до састанка које су студенткиње тражиле. Декан је за босанску штампу оштро демантовао информацију о силовањима током рата. Ипак, према речима Савића, Центар из РС располаже тачним подацима о најмање 200 жена српске националности које су сексуално искоришћаване током рата, а да је већина била заточена у неком од укупно 136 званичних и приватних логора који су били под контролом муслиманских снага.
И директор Центра за истраживање ратних злочина над српским народом Миливоје Иванишевић не зна ништа о напорима студенткиња из Хамбурга да се напокон открије истина о догађајима у Сарајеву, али каже да је већи део података до којих су оне дошле потпуно тачан.
- Ниједна од њих нам се није обратила за помоћ, а ја управо завршавам посебну студију о дешавањима у Сарајеву током рата која ће бити коришћена у Хашком трибуналу у процесу против Радована Караџића. У тој студији која се бави српским стратиштима у овом граду дошао сам до податка да је током рата страдало најмање 7.000 српских цивила, а да је стотинак жена српске националности силовано и да су се муслиманске снаге над њима сексуално иживљавале - каже Иванишевић.

ЗЛАТАР: Нема шансе!
- Истина је да је војска све време рата била на Грађевинском факултету. Али, факултет је радио, и ја сам радио у то време. Наставу су изводили професори свих националности - каже декан Златар, наглашавајући за босанске медије да "нема шансе да су у рату на Грађевинском факултету силоване жене".


Списак локација
Према наводном списку који је стигао из српске амбасаде, највише силовања Српкиња дешавало се на неколико локација и то: у хотел "Загреб" (силовано 40-50 жена), Студентском дому Бјелаве (30 жена), Спортском центру "Зетра" (30 жена), кафеу "Борсалино" (10 жена), фирми "Ђорђевић на Цигланама" (30 жена).


Тужилаштво БиХ ништа не зна
У Тужилаштву БиХ кажу да немају предмете који се односе на поменуте локације где су силоване Српкиње, али наши саговорници кажу да се добро знају имена извршиоца.
У Сарајеву је било доста муслиманских паравојних једница, а најистакнутији челници муслиманских војних формација и група у Сарајеву били су: Јусуф Празина звани Јука, Исмет Бајрамовић звани Ћело, Мушан Топаловић Цацо, Самир Кахфеџић Крушко, Исмет Хаџић, Рамиз Делалић, познатији и као Ћело 2.


ИВАНИШЕВИЋ: Злостављане, па убијане
- Током рата у Сарајеву било је на стотине званичних и незваничних логора. Заправо, свака и најмање муслиманска јединица и њихов командант су имали права да направе свој затвор и да у њега трпају све "непријатеље".
Отуда је на релативно малом простору било доста затвора у подрумима званичних институција, али и у приватним кућама. Већина силованих жена које смо успели током рата да разменимо, па су дошле до Београда дале су своје опширне исказе тадашњим савезним органима о свему што су преживеле и та документа и даље постоје - истиче Иванишевић.
Према његовим речима, проблем утврђивања правог броја силованих жена јесте у томе што је већина њих после сексуалног иживљавања на крају и убијена.

[дрвосеча]

Свједочио о звјерствима над Србима

Преузето са: Глас Српске
29.08.2010.



ГОСПИЋ - Прошло је равно десет година од убиства Милана Левара у Госпићу, објавили су хрватски медији.

У поподневним часовима, 28. августа 2000. године, у Леваровом дворишту експлодирала је подметнута бомба која га је на мјесту убила. Кад је ликвидиран, имао је 46 година, супругу Весну и једанаестогодишњег сина.

Тај официр Хрватске војске у другој половини 1990-их година јавно је свједочио о ратним звјерствима Хрватске војске у Лици: о масовном убијању недужних српских цивила у Госпићу у јесен 1991, те о злочинима над Србима у акцији "Медачки џеп" у септембру 1993. године.

Јавно је казивао и доказивао да су главни организатори, наредбодавци и извршиоци у личкој мануфактури смрти били Тихомир Орешковић и Мирко Норац.

Годину и по након што је Левар убијен, Орешковић је осуђен на 15, а Норац на 12 година затвора због госпићких ликвидација. Норац је накнадно осуђен и на седам година робије због масакра у "Медачком џепу", то јест у селима Читлук, Дивосело и Почитељ.

Док је говорио о злочинима и злочинцима, цијело вријеме је живио у Госпићу, граду који је био - а добрим је дијелом и даље - заробљеник злочина. Нису га поколебале године уличних пријетњи и пљувања.

Прошло је десет година од убиства Милана Левара, а они који су наручили да се убије и они који су атентат извели још нису пронађени, нити се за њима трага. Читав Госпић, наравно, зна ко су они.

Ликвидацију су наручили људи који су, послије промјене власти 2000. године, схватили да би их Леварова свједочења могла спремити на дугогодишње робије.

Што се тиче извршилаца, истражиоци су у почетку били на правом трагу. Убице и организатори убиства детектовани су у редовима високопозиционираних полицијских специјалаца и војних обавјештајаца у Госпићу. Aли, онда је из полицијског врха у Загребу стигао налог да се тај траг напусти, јер је погрешан, те да се истрага усмјери у сасвим другом правцу.



-----------------------------------------------------------------------------------

Покушавају убиствима и застрашивањима сведока да сакрију истину...  >

[дрвосеча]

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!

Миладин Петровић: Напад на колону у Добровољачкој улици злочин из слијепе мржње

ТАЈНА ДОБРОВОЉАЧКЕ УЛИЦЕ

Пише: Жељка Добрић, Глас Српске.
11.09.2010.

Ми који смо доживели "Добровољачку улицу" и својим очима гледали како, на правди Бога, убијају припаднике ЈНA, сада после осамнаест година јасно видимо да се истина о страдању Срба у последњем рату на све могуће начине замагљује.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" главни и одговорни уредник часописа српских војних пензионера "Војни ветерани" Миладин Петровић, који је почетком рата био новинар "Народне армије" и свједок дешавања у Добровољачкој улици 3. маја 1992.
- Напад на припаднике ЈНA у Добровољачкој улици је злочин који је произвела једна слепа мржња према противничкој страни. Ту мржњу изазвала је диригована пропаганда оних који су планирали рушење и прекрајање бивше Југославије. Видео сам и на сопственој кожи осетио ту слепу мржњу - истакао је Петровић. Додаје да ће се истина о Добровољачкој кад-тад сазнати, али да би било добро да то буде што прије.

* ГЛAС: Да ли Вас је икада ико позвао да свједочите о дешавањима у Добровољачкој улици?
ПЕТРОВИЋ: До сада ме још нико није звао да сведочим о догађајима у Добровољачкој улици. Не мислим да би моје сведочење било посебно важно или важније од других, али сматрам да би било корисно за осветљавање истине о том масакру и злочину над припадницима ЈНA. Мислим да је одмах после злочина у Добровољачкој у Сарајеву, требало прикупити изјаве свих сведока и то није био тежак посао, али ни сада није касно. Без обзира на то што ме досад нико није звао да сведочим, сматрам да ће моја књига "Тајна Добровољачке улице" бити довољно сведочење са моје стране.

* ГЛAС: Када бисте свједочили, шта бисте све испричали и како бисте окарактерисали напад на младиће у "Добровољачкој улици"?
ПЕТРОВИЋ: Испричао бих све што сам као новинар "Народне армије" доживео у Команди 2. војне области у Сарајеву и у затвору у ФИС-у (ДТВ Партизан) од 22. априла до 4. маја 1992. године. О томе сам написао целу књигу и немогуће је укратко све то препричати. На основу онога што сам тамо доживео, могу да кажем да су припадници ЈНA страдали потпуно невини и да то страдање није било случајно. Довољно је погледати Директиву Aрмије БиХ из које се види да су напади на касарне и јединице ЈНA планирани, да није реч о некаквој стихији и случајности. Први такав напад доживео сам 22. априла 1992. године, заједно са групом београдских новинара, док нас је генерал Кукањац упознавао са ситуацијом у војној области. Замислите ситуацију: на једну такву малену зграду команде, опкољену са свих страна, пуца се непрестано, падају разни пројектили, одјекују експлозије... Генерал Кукањац, пред нама новинарима, зове Ганића и захтева да се обуставе напади, а Ганић тврди да не зна ко напада. Каснији догађаји, а нарочито они који су се одиграли 2. и 3. маја били су само једна од фаза у спровођењу поменуте директиве. Ту јединице ЈНA нису никога нападале. Нема говора о томе, како неки тврде, да је ЈНA нападала Председништво. То, у једном интервјуу недељнику НИН, потврђује и Јован Дивјак. Генерал Кукањац је једино слао помоћ угроженима у Дому ЈНA и то са симболичним снагама. Противничка страна, стоструко надмоћнија, тог 2. маја 1992. године, на најсвирепији начин масакрирала је припаднике ЈНA који су послати да помогну угроженима. Мржња је била толика да су њихова тела спаљена струјом и неколико дана су била на улици. То су били страшни злочиначки напади који су се сутрадан наставили у Добровољачкој улици. Та два догађаја су повезана и не могу се раздвајати. Могао бих да вам нашироко причам о томе шта се све тог дана, ту ноћ и сутрадан до напада на колону дешавало, али суштина је у томе да смо ми били опкољени и у животној опасности. Желели смо само да на миру изађемо из Сарајева. У таквој ситуацији, кад се неко тако сурово поиграва са судбином око 300 људи у Команди, кад на више места у граду гину припадници ЈНA, РТВ Сарајево, рецимо, обавештава јавност да припадници ЈНA из Команде "руше" Сарајево. Када би ти новинари могли да знају какву су нам тада неправду чинили и колико лажи могу да заболе онога ко не може ни да се брани ни да говори. Новинарска етика је тада потонула у мору успаване људске савести. Ваше питање је било и како бих окарактерисао напад на припаднике ЈНA у Добровољачкој улици. Никако другачије него као злочин који је произвела једна слепа мржња према противничкој страни. Ту мржњу изазвала је диригована пропаганда оних који су планирали рушење и прекрајање Југославије, а код домаћих политичара није било мудрости и свести да их неко намерно гура у рат. Видео сам и на сопственој кожи осетио ту слепу мржњу при самом нападу на колону, а нарочито у затвору у ФИС-у. Истина је да се у Добровољачкој догодио страшан злочин који је, сасвим је извесно, био један од догађаја који су значајно утицали на ток рата у БиХ. Прошло је 18 година од злочина у Добровољачкој, али правда, нажалост, још није испуњена. Зашто је Хаг одустао да трагања за истином о Добровољачкој, зашто Тужилаштво БиХ толико дуго чека, зашто се од "случаја Ганић" правила представа и зашто политика заузима место права и правде, све су то питања у чијим одговорима се крије и тајна Добровољачке улице, односно истина о томе ко су били наредбодавци и извршиоци злочина који је, те 1992. године, угасио и последње наде да ће се у БиХ одржати мир.

* ГЛAС: Зашто се и поред толико доказа, изјава, свједочења и аудио и видео-снимака не процесуирају одговорни за "Добровољачку улицу?
ПЕТРОВИЋ: Ми који смо доживели Добровољачку улицу и својим очима гледали како, на правди Бога, убијају припаднике ЈНA, сада после осамнаест година јасно видимо да се истина о страдању Срба у последњем рату на све могуће начине замагљује. Не чуди ме то јер сам свестан да живимо у свету где аргументи силе замењују аргументе истине, али жао ми је што је све мање представника српског народа који су спремни да се доследно и храбро залажу за то да истина о страдању Срба у последњем рату изађе на видело.

* ГЛAС: Како бисте оцијенили одуговлачење процесуирања одговорних за злочине у Добровољачкој улици и "Тузланској колони" и чињеницу да су ови предмети још у фази истраге те да нема оптужница?
ПЕТРОВИЋ: Не знам да ли је српска страна прибавила све релевантне доказе о тим злочинима и да ли је те доказе доставила надлежнима. Aко јесте, онда је јасно да је одуговлачење процесуирања намерно и да се иза тога крију политички мотиви.

* ГЛAС: Да ли ће политика дозволити да се сазна истина о догађајима у Добровољачкој улици и "Тузланској колони" и исправи увријежени став да су само Бошњаци страдали, а Срби чинили злочине?
ПЕТРОВИЋ: Истина о Добровољачкој ће се кад-тад сазнати. Aли било би добро да се сазна што пре. Јер, садашњи парадокси босанско-херцеговачке стварности не воде до целовите истине о рату у БиХ. Све дотле док постоје парцијалне истине о рату у БиХ, док један исти догађај једна страна слави а друга оплакује, дотле нема помирења, поверења, заједништва и напретка. Свима би требало да буде јасно да се та каубојска прича о добрим и лошим момцима тешко може применити за рат у БиХ.

* ГЛAС: У Републици Српској се сматра да ће међународни фактор одиграти значајну улогу свједочећи о догађајима у ова два случаја. Који је Ваш став?
ПЕТРОВИЋ: Не верујем да ће одиграти позитивну улогу. Тај међународни фактор одиграо би најзначајнију улогу ако се не би мешао у унутрашње ствари БиХ и ако би представницима три народа допустио да се сами договоре о најважнијим питањима. Све док се тај фактор буде мешао ту неће бити среће.

* ГЛAС: Колико су страни тужиоци у Тужилаштву БиХ допринијели одуговлачењу процесуирања одговорних и која је. по Вашем мишљењу, била њихова улога у БиХ?
ПЕТРОВИЋ: Не знам колико је ко одуговлачио процесуирање. Поготово не знам колико су томе допринели страни тужиоци, али знам да "случај Добровољачка" најбоље говори о томе колико је међународној заједници стало да се сазна истина о страдању Срба. Кад се заташкава један такав злочин над припадницима ЈНA који су били под заштитом УН, који се дешавао пред очима целог света, како можемо говорити о правди, правичности, непристрасности, једнаким аршинима...

Казне

* ГЛAС: Како бисте оцијенили евидентан дебаланс и много већи број година затвора за ратне злочине које су досуђене Србима и Хрватима у односу на Бошњаке?
ПЕТРОВИЋ: Нажалост, велики моћници нас и туже и суде и одатле углавном долази и тај дебаланс. Докле ће тако да буде, то нико не зна. Зна се само да Бог није у сили него у правди. A скоро је један наш познати академик рекао да је осветљавање истине о рату у БиХ судбоносно питање за Србе и да од тога зависи и опстанак Републике Српске. Истина је златна, али не парцијална, него целовита истина.



Књига
Петровић каже да је захвалан Влади РС, а посебно Центру за истраживање ратних злочина РС и Министарству рада и борачко-инвалидске заштите који су помогли издавање његове књиге "Тајна Добровољачке улице".
- У књизи "Тајна Добровољачке улице" детаљно сам описао шта је све претходило нападу на колону, 3. маја 1992. Ту су и сведочења људи који су били неупоредиво важнији од мене и сви се слажу у томе да су припадници ЈНA тога дана убијени потпуно невини, иако је постојао договор између две стране - да колона мирно изађе из Сарајева, који је гарантовао и представник УН генерал Дејвид Мекензи - каже Петровић.



Наручивање књиге можете путем
мејла: logosmil@yahoo.com или телефона +381 64 4002096

[дрвосеча]

кад на више места у граду гину припадници ЈНA, РТВ Сарајево, рецимо, обавештава јавност да припадници ЈНA из Команде "руше" Сарајево. Када би ти новинари могли да знају какву су нам тада неправду чинили и колико лажи могу да заболе онога ко не може ни да се брани ни да говори. Новинарска етика је тада потонула у мору успаване људске савести.

Пазите сада ово...
О једном веома битном догађају на балканским просторима који су довели до страшног рата у БиХ 1992. године, неки назови новинари и медијске куће само потпаљују мржњу и лажи. Ставили су мржњу испред истине и части.
Када данас пропричате са неким ко је рат провео на муслиманској или хрватској страни, о на пример случају Добровољачка улица у Сарајеву 1992. свако ће наводити цитате, наводе и приче које је понудила РТВ Сарајево... ко ће да сумња у једну такву медијску кућу?!
Дешава се фалсификовање историје! Мржња је толика, да побеђује истину. Неверујем да ће ико нова поколења у Хрватској, или МХ Федерацији моћи да убеди другачије о догађаима у сарајевској Добровољачкој улици, сем онога што је тадашње РТВ Сарајево понудило?!

[Горгонзола]

Ђорђе Божовић Гишка    16.09.1955  -  15.09.1991
Вечна слава и хвала.

[дрвосеча]

Шта рећи о Гишки а не заплакати.

Човек српског рода који је имао визију Србије и Српства јасно као дан. Видео је могућности које су тада биле 1990. године, и схватио да може да исправи историјску неправду коју су ћопави загорац и његови следбеници направили за време СФРЈ. Многи су га повезивали са УДБ, али ово се не може узимати као 100% информација.
Детињство је провео на Вождовцу, где га је више интересовало друштво, зезање и девојке него књига. Далеко од тога да је био глуп, али наука га није интересовала. Више је био посвећен физичким вежбама, теретана и сл.
На Вождовцу се почиње дружити са људима који нису радили за радничку плату, летовање у одмаралишту, јер је по природи био бурног темперамента и волео је кафану... па чак и мегдане "гладијатора", фер туча један на један, без оружија. Како сами његови познаваоци кажу, није био силеџија у правом смислу да је нападао слабије и отимао... нити је био увучен у тежак криминал, коцкарнице попут Жељка Ражнатовића Аркана. Иако су и један и други били блиски нашој трибини.
С краја 1980-их видевши шта се дешава у бившој Југославији, пошто је кренуло оснивање политичких странака учлањује се у СПО. Зашто баш то? СПО је тада када је основана била странка са великим националним предзнаком, где је Вук Драшковић, њен оснивач и председник причао управо то, исправљање историјских неправди од комуниста. Наравно, све је то било у циљу преваре широких народних маса, који су му дали поверење како на изборима, тако и на улици. Занимљиво је чути како ондашњи савременици и упућенији кажу да је након 9. марта 1991, и БГ демонстрација против режима Слободана Милошевића, Вук Драшковић се дистанцирао од националне политике и Српства?! Гишка није био политичар, нити је имао ту црту да држи говоранције... зато је то препустио Вуку Драшковићу. Међутим, Вук је видео куда све то води, и да ће морати да направи онда нешто велико, а пошто је био у дослуху тада са Слободаном Милошевићем, онда је и одгурао Гишку од себе.
Видео је Гишка како српски народ преко Дрине страдава од помахниталих усташко-муслиманских екстремиста. Видео је и како словеначки територијалци понижавају ЈНА... и то кажу, тешко му је пало као и сваком српском патриоти, јер је знао какве заправо могућности и снагу има ЈНА. С обзиром да није могао да се увуче у ЈНА и да преузме команду... Почетком јуна 1991. формира "Српску граду", где је окупио људе, који су спремни да се боре за Српство. Било их је више хиљада.
Упућенији кажу да чак ни тада, када је обукао униформу и узео оружије, није чинио злочине. После његове смрти, није расветљено да ли је неко из Српске гарде починио неки злочин.

Због својих погледа и визије какву је имао, почео је силовито да смета. Хтео је да ослободи Госпић, где је било језгро усташких злочинаца који су и 1941-1945. чинили велике злочине, а и 1991. Како сами Хрвати из Госпића кажу, односно хвале се "Да је Госпић 1945. пао 10 дана после нацистичког Берлина"!? Хтео је са својима да уђе у Госпић, и разбије то легло. Обећали су му тадашњи официри ЈНА да ће тенковима стати иза њега... Но, команда је стигла са врха ЈНА: повлачење?! Гишки то није нико рекао, и након тога постао је лак плен усташким хијенама.
Ово је иначе неписано правило које су официри ЈНА радили када су наши војници ишли у Задар, Госпић, Шибеник, Тузлу, Осијек, Сисак, Сарајево, Мостар, Бихаћ...

[дрвосеча]

На киосцима нови темат часописа "Двери Српске" посвећен Републици Српској Крајини



Из штампе је изашао и појавио се на киосцима нови темат часописа „Двери српске” посвећен Републици Српској Крајини на 96 страна. Као други број за 2010. годину, а укупно 46. број часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, по Крстовдану на свим киосцима.

Темат који нас подсећа на вековно постојање Срба на тим просторима, најмлађу српску државу после 1918. године и нови геноцид над српским народом од стране независне државе Хрватске који се десио пре 15 година!

- Предисторија и стварање Републике Српске Крајине

- Борба и издаја

- Слом и прогон

- Злочин и избеглиштво

- Повратак и будућност



- Српско питање у западним крајинама у 20. веку
- Континуитет хрватске геноцидне политике
- Зло је почело променом вере
- Хроника Републике Српске Крајине
- Страни ментори српске пропасти
- Народ и Влада Републике Српске Крајине у изгнанству
- 15 година после: Ненаучене лекције једне трагедије

У новом броју Двери: др Василије Крестић, др Смиља Аврамов, др Никола Жутић, др Светозар Ливада, др Срђа Трифковић, Ратко Дмитровић, Саво Штрбац, Слободан Јарчевић, Милорад Буха, Предраг Драгић Кијук, Милојко Будимир… На киосцима!

У Београду, 1. октобра 2010.

Садржај броја 46 – Република Српска Крајина - http://www.dverisrpske.com/tekst/1872813


УВОДНО СЛОВО

02. Лидија Глишић, Олуја - злочин који траје

04. Бошко Обрадовић, Српска Унија

ПРЕ ОЛУЈЕ

08. Милан Четник, Почетак и крај Крајина

12. Живорад Јанковић, Словенске (у)крајине

14. Ратко Дмитровић Зло је почело променом вере

16. Василије Ђ. Крестић, О времену настанка, узроцима и циљевима геноцидне политике у Хрватској

19. Милојко Будимир, Судбина Срба из Српске Крајине и Хрватске од конститутивности до избјеглиштва

21. Марко Живковић, Братство до крви

25. Др Никола Жутић, Великохрватска жетва српске народне њиве 1939, 1941, 1945. и 1991.

30. Др Момчило Диклић, Потирање српског идентитета у Хрватској од 1945. до 1990.

ОЛУЈА

33. Др Вељко Ђурић Мишина, Хроника Републике Српске Крајине

46. Курт Кепрунер, Луција или Свећа у прозору

47. Предраг Р. Драгић Кијук, Анихилација Срба: Како је уништена Крајина

56. Др Душица Бојић, Хрватска војна операција Олуја - август 1995. (према изјавама прогнаника)

61. Др Светозар Ливада, Српско питање у Републици Хрватској

62.Милан Будимир, МПРИ у грађанском рату у Хрватској 1991-1995

64. Слободан Јарчевић, Суштина плана Z-4

67. Проф. др Смиља Аврамов, Почетак и крај Крајина

ПОСЛЕ ОЛУЈЕ

72. Срђа Трифковић, Ненаучене лекције једне српске трагедије

74. Саво Штрбац, Геноцидна акција Олуја - удружени злочиначки подухват

77. Милорад Буха Хрватска крађа српског културног блага

81. Влада Републике Српске Крајине, Меморандум о Републици Српској Крајини

86. Милојко Будимир, Петнаест година од егзодуса Срба из Хрватске

88. Драгољуб Анђелковић, Државотворне паралеле: Српска Крајина, Абхазија и Јужна Осетија

ПОГОВОР

93. Владан Глишић, Нова српска доктрина стратегијске дубине

Нови број часописа Двери Српске на киосцима:



“Часопис Двери српске можете поручити путем телефона редакције у Београду 011 / 2687 897 а можете га пронаћи и на следћим продајним местима:

(http://www.dverisrpske.com/casopis.php?b=1792153)

[дрвосеча]

Извештај РТРС о злочину над Србима у селима око Сребренице Крнићи и Загони, 5. јула 1992. године.
За овај злочин одговоран је злочинац Насер Орић, са својим јединицама.

[дрвосеча]

Причали смо већ о овоме, па да не качим сада све... узео сам само 1 цитат.

ИЗГУБЉЕНЕ МЕДИЈСКЕ БИТКЕ ЈНА

“Није ми јасно”, исчуђава се пуковник Тасо, “која је сврха заустављања у тренуцима када нам се пружа могућност да задамо одлучан ударац хрватским паравојним формацијама”. Додаје , уз то, да је сада, у летњем периоду, најповољнији трентак да борбена техника без већих проблема савладава славонска и подравска пространства. У јесен, када окиши, и када та техника  буде оријентисана искључиво на комуникације, односно пролаз кроз насељена места, свака кућа, сваки зидани објекат, представљаће својеврсно утврдјење са кога се успешно може дејствовати по тенковима, оклопним транспортерима, артиљеријским и другим оруђима која се, после јесењих киша, не могу кретати ван постојећих саобраћајница. Сада, у летњем периоду, када се сва та техника може кретати заобилажењем насељених места, “моја бригаде је у стању”, тврди пуковник Енвер Тасо, “да за 48 часова стигне до Загреба”. Војска, нажалост, не само да није стигла до Загреба, већ ће убрзо бити у ситуацији да се неорганизовано повлачи од Загреба према источном делу земље.

[дрвосеча]

Један занимљив снимак из 21. новембра 1991. године у Бенковцу, дакле јужни део РС Крајине, када "војвода" Војислав Шешељ долази да каже Драгану Васиљковићу - Капетану Драгану (оснивачу елитне јединице СВК познате као Книнџе), да је "непожељан" у Крајини, и да мора ићи за Београд. Овде се јасно виде изјаве једног и другог.

Оно што сам писао и помињао на претходним странама овде се јасно може видети колико је заправо сметао Капетан Драган, Војиславу Шешељу, односно Слободану Милошевићу.
Капетан Драган је човек од струке и заната, неко ко познаје свој посао. То је пренео и на своје борце које је обучавао у војном кампу поред Книна.
На видео снимку Шешељ се позива на то да народ Крајине треба да поштује власт! Да, слажем се... међутим, овде му је јасно одговорено: "Ко народ шта пита?"... ако власт ради лоше, да ли народ заиста сме да каже и да се побуни. Шешељ је сељачким жаргоном речено "лајао за себе, а не због села (у овом случају Бабића и Мартића)"...
По томе се јасно види шта је Војиславу Шешељу био циљ, и којим се средствима све служио.
За мене лично он је био ратни манекен... неко ко је ишао по ратишту и сликао се тако у униформи, и пуцао у ваздух... а правог фронта није видео! Срамота га је уопште успоређивати са КЕП-ом, или било којим другим српским борцем који су дане и ноћи, лета и зиме, болесни и здрави, проводили (не)време у рову бранећи своју земљу!