Отаџбински рат

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

е у "16-стој Гаравој" је било много много мојих комшија,рођака,старијих другова...многи се нису вратили ...
иначе имам негдје ову вхс касету о 16 крајишкој,продавала се послије рата а сав новац је мислим ишао породицама погинулих бораца из 16...

има један куриозитет,пошто се за 16 сматрало да је то најелитнија бригада у цијелој ВРС,с` потпуним правом!,славна и јака,када се кренуло са такмичењем у првенству бих,судије (кошаркашке) су дошле до одличне идеје...пошто је било забрањено стављати било какве националне ознаке (типа двоглави орао или такво нешто) на кључеве од судијских просторија,пошто су ту долазиле и судије других националности,поготово муслимани,наше судије су на кључеве од тих просторија стављале привјесак СА ГРБОМ 16-ЕСТЕ...можете само замилити како је било тим судијама када су морали судити утакмицу,а на кључевима им буде пожељена добродошлица ....ех...

"ШТО СУ РИЈЕКЕ ЗАНЕМЈЕЛЕ,У БОЈ КРЕЋЕ ШЕСНАЕСТА....КАКАВ ЈЕ  ТО СТРАШНИ ПЛАМЕН ШТО СЕ НЕБОМ НОЋУ ВИЈЕ,ТО НЕБЕСКО НИЈЕ ЧУДО ШЕСНАЕСТА БИТКУ БИЈЕ...КО ХЕРОЈСКИ БАРЈАК НОСИ ТО ЈЕ СЛАВНА ШЕСНАЕСТА...!"

[дрвосеча]

Регрути, војници, код нас и у инистранству

ВОЈНИК ХАНС У БИВШЕМ РЕЖИМУ


Пише: Мирослав Лазански, ПОЛИТИКА.
06.03.2010

Несрећни припадници ЈНА из Добровољачке улице у Сарајеву очито су годинама били жртве дисконтинуитета у нашем схватању државе
Они су били припадници ЈНА и у то време, те 1991. и 1992. године, сваки зликовац, пропалица и фукара је на њих могao да припуца и убија их, чак и када су се предали, чак и када су се повлачили и евакуисали из својих касарни. Они као да су били глинени голубови на великој историјској стрељани званој распад СФРЈ. Године су пролазиле, за злочине, масакр колоне припадника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву и колоне припадника ЈНА у Тузли нико није одговарао. Сви потребни доказни материјали годинама су били у Војном тужилаштву у Београду, касније је то предато цивилном тужилаштву, али држава је оклевала да то и процесуира. Заправо, као да су државе СР Југославија, Србија и Црна Гора, па сада и држава Србија биле у дилеми чији су то војници тих година били припадници ЈНА. Истина, то су били војници бивше државе, па отуда вероватно и оклевање српских правосудних инстанци да оптуже оне којима је злочин тада био искрен позив. Када гледам телевизијски документарац о злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву као да гледам неки јужноамерички филм о ескадронима смрти, мучењу и бестијалном оргијању сарајевских лупежа, уз издавање наређења новокомпонованих политичара у спрези са бившим официрима ЈНА, који су у међувремену променили страну да би избегли суд због финансијских малверзација. Од пуковника ЈНА и Србина касније ће постати генерал војске БиХ, јер се тако најлакше избегава Нишки војни суд због наводне проневере пара...

Не, Ејуп Ганић ми није главни јунак ове приче. Ни његова евентуална улога „главнокомандујућег” у Добровољачкој улици. Реч је о континуитету државе, или ако већ тако хоћете „режима”. Где престаје један режим, једна држава и њена војска, а где почиње нова држава, нови режим и нова војска. Који су то датуми одреднице, службени или неслужбени? Како се нова држава и нови „режим” односе према претходном „режиму”? Са тоталном дистанцом, са почетком нове државе и нове историје новог режима од тог и тог датума, или не? Или са суптилном селективношћу? То је вероватно и део одговора зашто је злочин у Добровољачкој улици тако дуго у Србији био „заборављен”. Били смо у дилеми чији су то војници били? Бивше државе?

Пре двадесетак година био сам гост Немачке ратне морнарице. У ратној луци Виљемсхафен угледао сам немачки разарач под именом „Ервин Ромел”. Ништа нисам питао домаћине, то је био чувени генерал Вермахта, ратовао је у Северној Африци, био је командант у Нормандији у Другом светском рату. Некако баш у то време у једним немачким новинама осванула је прича о Хансу Штрајеру. Био је младић када је 1942. године добио позив да се јави у Вермахт ради одласка на Источни фронт. Хансу се није ишло за Стаљинград, а како је живео у једном малом селу близу немачко-швајцарске границе једноставно је пребегао у Швајцарску и затражио политички азил. Затим се тамо ускоро и оженио, добио потомке, и није му ни падало на памет да се врати у нову демократску Немачку. Но, време и носталгија чине своје и пред крај живота Ханс се у 89. години вратио у Немачку да обиђе своје село и преноћи у кући својих рођака. Следеће јутро дошла је полиција и привела Ханса код судије у оближњи градић, који му је експресно одрезао казну од пет година затвора због избегавања војне службе у време Другог светског рата. Наравно, Ханс се одмах жалио и казна је опроштена због година и слабијег здравља несуђеног војника. Догађај није наишао на неки шири одјек у немачкој јавности. Не знам зашто, или је та казна доживљена као нормална ствар, јер Немцима је држава ипак држава па ма каква била, или се „случај војника Ханса” настојао игнорисати да не би изазвао неке шире асоцијације.

Године 1999. обнављане су зграде амбасада Италије и Јапана у Берлину, у Тиргартену. Италијанска амбасада из времена Мусолинија обнављана је „уз максимално поштовање грађевине и декорације”, укључујући и фасцесе на унутрашњим зидовима и капелу у изразито фашистичком стилу, изјавио је тада Виторио де Фео, главни архитекта задужен за тај посао, додајући „да историја не сме да се фалсификује тиме што се приликом рестаурације запоставља дух који је зграду прожимао на почетку”.

Тако раде Немци са војницима који то у неким бившим режимима нису хтели и да буду, тако раде са бродовима, али и са зградама. Дисконтинуитет, зависи где и око чега.

Несрећни припадници ЈНА из Добровољачке улице у Сарајеву очито су годинама били жртве дисконтинуитета у нашем схватању државе. Јер они су били војници ЈНА. У међувремену је у Србији уз помоћ и подршку Краљевине Норвешке и Џеферсон института направљен „Пројекат новог визуелног идентитета система одбране”, где поједини симболи одражавају и европске вредности. Да то зна Џеферсон би био поносан.

О да, морнарички официри ме моле да кажем како су однедавно остали без морнаричких чинова, а још имамо речну флотилу. Наиме, некада капетан бојног брода сада се зове „пуковник речних јединица”. Кажем им да је проблем вероватно у континуитету државе. По Џеферсону...

----------------------------------------------------------------------

Ја сам о овоме већ писао, али да видите још нечије мишљење.

[дрвосеча]

Момир Крсмановић
338 страна, ћирилица, 14 x 20 цм, тврде корице

Ово је књига настала 1994. године, у којој су описани догађаји у времену од 1992. године, снимљени од стране аутора на 400 видео касета потресних казивања о дешавањима на простору од Брчког до Невесиња.
"...Када се 1990-тих десио рат у бившој Југославији, већ сам имао искуство са прикупљањем података, тако да где сам год долазио у Републици Српској, тих ратних '93, '94. '95 , сви су ме знали по романима "Тече крвава Дрина" и "Крваве руке ислама" које су борци и у рововима читали. Водили су ме на положаје, био сам на самом попришту сукоба и на лицу места скупљао податке. Од рањеника, страдалих породица, све сам аутентично записивао. Снимао на траке,
узимао од њих фотографије. После сам све то срочио у овој књизи..."

(Аутор)

Цена: 14,90 евра 

[дрвосеча]

Оно о чему сам ја већ писао овде, као своја запажања из времена почетка Отаџбинског рата 1990-их.
Драго ми је да је генерал Владо Трифуновић успео да баци љагу са себе. Жао ми је што му је и син преминуо.
Читав циркус се направио, и то важи само за бивше социјалистичке земље у Европи да се овако дегенерично понашају према својим официрима.

[дрвосеча]

Овако...
пошто Отаџбински рат 1990-их обухвата и борбе младих војника регуларне ЈНА са војницима паравојне ТО Словеније (у то доба саставне чланице СФРЈ), то ћемо окачити неколико чланака о некажњеним злочинима са подручија СР Словеније, из трагичне 1991.

ЗЛОЧИНИ У СЛОВЕНИЈИ 1991.

Пише: Миша Ристовић, НОВОСТИ
19.04.2006.

РЕЗУЛТАТ безумног дивљања оружаних састава Словеније 1991. године су 44 мртва припадника југословенске војске - по шест официра и подофицира, 30 војника и питомаца, једно грађанско лице на служби у ЈНА и једно неидентификовано лице. Рањена су 184 припадника ЈНА.


СЛУЧАЈ “Холмец” само је један од многобројих догађаја који су се током трагичне 1991. године одигравали на просторима СР Словеније. Да су припадници ЈНА, па и многи цивили, стално били на мети наоружаних словеначких сепаратиста, најбоље може да се види у брошури “Истина о оружаном сукобу у Словенији”, коју је крајем те године издала “Народна армија”.
    У њој су наведени многобројни примери подмуклих злочина чланова Територијане одбране и МУП Словеније. У делу где се описују страдања војника, тврди се да су Словенци под оружјем "повредили правила међународног ху­манитарног права, непоштовањем договорених прекида ватре и беле заставе, а употребљавали су забрањене муниције подобне да нанесе сувишна и непотребна патња."
У “Истини о оружаном сукобу у Словенији” наводе се следећи примери.
* ТЕНКОВСКА јединица мајора Данила Радовановића дошла је по задатку, 27. јуна, на аеродром "Брник". Три чете територијалаца и специјалне снаге милиције СР Словеније непрекидно су атаковали на ову формацију ЈНА, тако што су испред себе пуштали цивиле, који су војнике вређали, гађали камењем и другим предметима.
Иза цивила су се налазили територијалци са ракетним бацачима, из којих су пуцали на тенкове. Схвативши да војници неће да потежу оружје на цивиле, територијалци су то злоупотребили и уништили један тенк. У нападима на јединицу ЈНА рањен је један војник, коме је била неопходна медицинска помоћ. Смештен је у транспортер са којег је било скинуто наоружање, а постављена бела застава. Међутим, на транспортер је отворена ватра и рањена су још два војника и официр.
* ПРИЛИКОМ напада на војну јединицу на "Брнику", словеначки територијалци су као заклон користили и новинаре. Тако су крајем јуна и настрадала два аустријска посленика јавне речи које су пустили на писту аеродрома, али након прекида ватре. Док су новинари постављали камере, иза њих су се територијалци припре­мали за напад. Јединица ЈНА је била принуђена да отвори ватру, при чему су новинари погинули.
* ЦАРИНИК Мики Богдановић, који је био пребачен са бугарске границе на гранични прелаз Рожна долина, био је заробљен али је са још једним колегом успео да се ослободи. Склонили су се у касарну у близини Нове Горице, где су били сведоци подмуклог напада територијалаца. Био је на снази прекид ватре, а у касарну је стигао хлеб, па су тројица старешина и два војника пошли да га донесу. Кад су војници подигли гајбе, територијалци су, с леђа, отворили ватру на њих. Два официра су теже повређена, а један лакше. Нико није имао оружје код себе.
* КРАЈЕМ јуна, на једном путу, колона возила коју је водио капетан прве класе Драган Благојевић наишла је на барикаде и зауставила се. Након краће борбе дошло је до прекида дејстава, а капетан је изашао из оклопног возила ради преговора. Неко од територијалаца пуцао му је у леђа и тешко га ранио.
* СЛИЧАН злочин одиграо се и 29. јуна, дванаест сати након успостављања примирја, у близини граничног прелаза Шкофије. Нападнуто је возило ЈНА које је превозило храну за војнике. Било је пропуштено из блокаде, а у повратку је запуцано из заседе. Капетан Слободан Пантелић, грађанско лице на служби у ЈНА Бранко Седлар и војник Османи Неџмедин убијени су хицима у потиљак.
* ПРИПАДНИЦИ ТО Словеније су 2. јула, кршећи дого­вор о прекиду оружаног сукоба, из свих расположивих средстава напали једно војно складиште. Када је водник Африм Мисими затражио контакт са нападачима, како би их упозорио на постигнути договор, лишен је слободе и око шест сати држан са лисицама на рукама. Водник Мисими и један од војника који је рањен приликом напада, коме иначе није пружена никаква медицинска помоћ, задржани су као таоци.
* СЛУЧАЈ страдања војника Милана Танасковића, који је био је на стражи у једном складишту ЈНА, показао је најпризменију бестијалност наоружаних словеначких полицајаца. Ово складиште су крајем јуна 1991. године опколили и блокирали, али нису отварали ватру. Војници и припадници полиције чак су међусобно редовно комуницирали и раз­говарали о бесмислености сукоба. После два дана, један припадник МУП-а пришао је жичаној огради и замолио Милана Танасковића да му припали цигарету. Када је војник покушао да то учини, полицајац је испалио више рафала из аутомат­ског оружја и усмртио га!
У току прекида ватре, које је ЈНА доследно поштовала, припадници тзв. Оружаних снага Словеније извршили су преко 50 напада на јединице ЈНА.
         

ТАЈНА
ПОДАЦИ из брошуре “Истина о оружаном сукобу у Словенији” били су тајна за ширу јавност. Зашто се толико година ћутало о злочинима над припадницима ЈНА у Словенији, може само да се нагађа.
Познато је да је војска својевремено обавезала све официре да ћуте о догађајима у Словенији, а чак је и родитељима погинулих војника било забрањено да о томе говоре!?

ПОГИНУЛИ
СТАРИЈИ водник Мирослав Шандор (1956), ВП 7660 Плесо, старији водник Мирко Брндушановић (1959), ВП 7464 Вараждин, поручник Драган Бубало (1964), ВП 7464 Вараждин, заставник Мустафа Хаџиселимовић (1949), ВП 7464 Вараждин, поручник Елдин Храповић (1965), ВП 7660 Плесо, капетан Миленко Јоргић (1956), 7660 Плесо, потпоручник Александар Милошевић (1970), ВП 2465 Јастребарско, капетан Антон Мрлак (1950), ВП 3880 Плесо, капетан Слободан Пантелић (1946), ВП 7640 И. Бистрица, водник Рама Салихи (1969), ВП 2950 Сежана, старији водник Бојанче Сибиновски (1959), ВП 3880 Плесо, капетан Зоран Стојановић (1955), ВП 4142 Мурска Собота, грађанско лице Бранко Седлар (1954), ВП 9481 Ријека.
    Погинули су и војници Стипо Ђати (1968), ВП 3672 Постојна, Љубо Бабић, ВП 8164 Марибор, Дејан Бјелогрлић (1971), ВП 7464 Вараждин, Бранко Бојанић (1971), ВП 3293 Карловац, Халил Цуцак (1972), ВП 8866/9 Загреб, Душан Дејановић, ВП 2465 Јастребарско, Попај Халими, ВП 3672 Постојна, Фахир Имамовић (1972), ВП 3293 Карловац, Антоније Шимуновић (1972), ВП 7646 Дравоград, разводник Зоран Јешић (1972), ВП 7646 Дравоград, Иван Јеличић (1972), ВП 5312 Врхника, Ратко Јовановић (1972), ВП 5312 Врхника, Флорим Касуми (1971), ВП 3293 Карловац, Мирко Лучић (1970), ВП 1298 Рибница, Горан Малетић, ВП 7646 Дравоград, Зоран Мирковић (1972), ВП 8866 Загреб, Стојан Милетић, Војко Обрадинов (1970), ВП 4848 Копривница, Драган Ђокић, ВП 2465 Јастребарско, Неџмедин Османи (1970), ВП 7640/11 И. Бистрица,
Мухамед Палић (1971), ВП 2146 Н. Горица, Франц Шпелко (1971), ВП 8164 Марибор, Борислав Пивач (1972), ВП 8164 Марибор, Шпиро Поњавић (1972), ВП 5312 Врхника, Драган Родић (1969), 6919 Ниш, Домагај Сотинац (1968), 5312 Врхника, Горан Станковић (1972), ВП 2146 Н. Горица, Обрад Стевановић (1971),
ВП 2146 Н. Горица, Слободан Стојковић (1972), ВП 5312 Врхника, Милан Танасковић (1972), ВП 1098 Крањ, и један неидентифукиван припадник ЈНА.

[дрвосеча]

Жртвовани у караули

Пише: М. Вуксановић, НОВОСТИ
27.04.2006.

ИЗЈАВА министра одбране СЦГ Зорана Станковића везана за страдања војника ЈНА на Холмецу бацила је ново светло на догађаје у Словенији и Холмецу из 1991. године и довешће до обрта у истрази.
На основу извештаја Војно-безбедносне агенције, министар Станковић је, подсетимо, пре два дана на конференцији за новинаре, негирао да су на снимку аустријске телевизије словеначки територјалци стрељали тројицу припадника ЈНА, који су се предали. Тада су рањена двојица војника, а трећи Словенац, је остао неповређен.
Истрагу о том догађају водила је ВБА, готово два месеца, од тренутка емитовања снимка, који је председница Хелсиншког одбора у Словенији Нева Миклавчић-Преден понудила и српским телевизијским кућама. Припадници те службе су брзо дошли до сведока тих догађаја. Они су саслушани, а њихове писмене изјаве су, као и остала докуемнтација достављени Суду за ратне злочине. Њихова имена се не саопштавају "у интересу истраге". "Новостима" је потврђено да се ради о некадашњим регрутима, који су служили војник рок у Словенији. Данас су цивили који живе и раде у унутрашњости Србије. Они су испричали да су се налазили у групи војника ЈНА која се предала, а да је бели чаршав истакао њихов друг војник, кувар Словенац. Тог тренутка одјекнули су рафали у којој су територјалци ранили двојицу припадника ЈНА. Њих двојица су, ипак, успела да се евакуишу у Србију.
Убиство тројице војника ЈНА Зорана Јешића (18), Горана Малетића (19) и Антонија Шимуновића (18), за које се, на основу снимка аустријске телевизије, мислило да су стрељани, десило се готово у исто време, у преподневним часовима, недалеко од тог места, у близини карауле "Розна дол" потврђено је "Новостима" у Министарству одбране.
Припаднике ЈНА је тада жестоко напала наоружана група словеначких територјалаца. У окршају са бројчано надмоћнијим словеначким територјалцима наши војници су покушали да се бране из заклона, и из тек ископаних ровова. Словеначки територјалци без престанка су пуцали, не дозволивши им да подигну главе. Један метак је погодио војника из Челарева.
Тада су из заклона скочили његови другови Зоран Јешић и Горан Малетић да би му помогли, али су погођени. Смрт је ту нашао и војник Антоније Шумановић, сви војници војне поште 7646 из Дравограда. Поручник ЈНА Зијад Селамн је убрзо отишао војним хеликоптером остављајући смртно рањене и војнике?! Њихова тела су пренета на обдукцију у Загреб. Све то је оцу погунлог друга Милану Јешићу испричао Горан Грбић из Каћа, који се тада налазио заједно са погинулим војницима.
Занимљиво је да је отац погинулог Зорана, Милан Јешић из села Сакуле код Панчева, не спорећи злочине словеначких територјалаца отворено посумњао да снимак аустријске телевизије приказује убиство његовог сина и Горана Малетића.
- Сумњам да су на снимку са чаршавом и подигнутим рукама Зоран и Горан. Одакле њима чаршав. Па, они се не би тако предали - рекао је отац убијеног војника Милан.
Како је дошло до замене догађаја, имена убијених и повређених војника, вероватно ће се утврдити, али 15 протеклих година и недостатак документације су главни разлози за ова накнадна открића.

АРХИВА ЗАПЛЕЊЕНА КОД КАРЛОВЦА
НА недостатак докумнтације о ратним злочинима у Словенији упозорио је пуковник Ђорђе Трифуновић, пензнионисани председник Војног суда у Београду. Он је "Новостима" рекао да су сву војну архиву, у којима се налазили и списи о злочинима у Словенији, запленили припадници хрватског Збора народне гарде - ЗНГ.
- После свакодвених претњи и провокација хрватских снага, одлучено је да се запослени у војном суду са документацијом повуку из Загреба и Хрватске. Колона је, међутим, септембра 1991. године заустављена код Карловца и хрватски припадници Збора гарде нису дозволили да камион прође границу.


Докази злочина
Пише: Е. Радосављевић, НОВОСТИ
18.05.2006.

Регрути ЈНА - Зоран Јешић, Горан Малетић и Антонио Шимуновић страдали су на Холмецу. То јасно доказују њихове умрлице које су издате у Словенији - изјавила је у четвртак "Новостима" Нева Милавчич-Преден, председница Хелсиншког монитора.
    Како се наводи у изводима из матичне књиге умрлих, сва три војника су погинула 28. јуна 1991. године, на граничном прелазу Холмец, између 04.00 и 13.00 часова. Умрлице су потписане и оверене месец дана касније, 31. јула у општини Равне на Корошкем.   
    Све то, према њеним речима, показује да је изјава Зорана Станковића, министра одбране СЦГ, који је тврдио да су војници живи, "преурањена и непромишљена".
    - Министар Станковић је рекао да војници који се виде на снимку аустријске телевизије нису убијени, да су двојица рањена, а да је трећи остао неповређен - подсетила је Миклавчич-Преден. - Можда је његова изјава последица притисака из Словеније, јер ником другом није у интересу да заташка овај случај.
    Председница словеначке невладине организације рекла је да на основу доказа које поседује, може да се закључи да "Холмец није био грешка, већ систем словеначког осамостаљивања". Према њеним речима, Словенија ће "на крају морати да се суочи са својом прошлошћу".

[дрвосеча]

Упозорење: Следи текст потресне садржине!

Иживљавање у логорима
Новости, 21.04.2006.

НА које све начине су припадници МУП и ТО Словеније шиканирали и злостављали старешине ЈНА и цивиле, најбоље илуструје брошура “Истина о оружаном сукобу у Словенији”, коју је крајем те године издала “Народна армија”. Са намером да интерно информише војнике и старешине ЈНА, у њој су наведени и примери како су Словенци поступали са онима које су заробљивали.
Међу затвореницима у Казнено-поправном дому Доб при Мирни, крајем јуна 1991. налазило се више болесни­ка: капетан Сахудин Лалић, са акутним погоршањем чира на желуцу и тешком депресијом, потпу­повник Раде Оташевић, ухапшен после операције, код куће на боловању, коме се рана инфицирала па је добио је високу температуру. У овом казамату је био и Драган Благојевић, коме је загнојила прострелна рана на рамену и подлактици.
Поред њих, у тешком стању били су и пуковник Вучковић, капетан Благоје Мировић, заставник Петар Радан, потпуковник Милан Сарачевић, водник Шатар Бећири и мајор Ђорђе Петровић. Уместо да им се пружи помоћ или да буду премештени у одговарајуће здравствене установе, они су упорно задржавани у изразито лошим условима смештаја.
О односу према затвореницима сведочио је пу­ковник др Милан Врбанић, из љубљанског Војно-медицинског центра, који је обишао затворене при­паднике ЈНА у КПД Доб при Мирни:
- Општи услови смештаја су изразито лоши. Смештени су у самицама по два или у затвор­ским собама са по дванаест лежаја, набијени као сардине. Смештају се по времену пристизања,независно од чина, положаја и година старости. Храна је недовољна и неквалитетна.

У “Истини о оружаном сукобу у Словенији” наводе се и следећи догађаји. По изласку из самопослуге, у којој је набављао намирнице за болесну супругу и тек рођено дете, 28. јуна око десет сати, припадници МУП Словеније лишили су слободе капетана Бранка Лукића. Одведен је у напуштени рудник, а потом у КПД где је, након што је одбио да пређе у јединице ТО, малтретиран.

У време договореног пре­кида ватре, 30. јуна, у свом стану лишен је слободе пуковник Миладин Недовић, након што су специјалци МУП опколили зграду у Грабловичевој улици 24-26 у Љубљани. Провалили су у стан употребом специјалне “шок-бомбе” за разбијање врата, када је повређена његова супруга. У току акције активирали и две бомбе са сузавцем. Заставник Милош Луковића ухапшен је 27. јуна у Марибору, када је из касарне, у цивилном оделу, ишао кући. Задржан је у станици милиције, где је био изложен дуготрајним испитивањима. Тада је са групом заробљеника, одве­ден у рудник Дол при Храснику.
У овај рудник депортован је и водник Јакуб Јамаковић, заробљен на превару 27. уна док је прево­зио интендантску опрему. Припадници МУП су га позвали на прегово­ре, а како они „нису успели”, Јамаковићје лишен слободе.
- У напуштеном руднику Храсник, у просторије од педесет квадратних метара, смештано је и по 200 људи - потврдио је заробљени капетан ЈНА Миле Петровић.- Претили су да ће свако ко покуша бекство бити убијен без опомене.
Заставник Салко Хромо је истакао да су притво­рена лица сваког дана, под изговором да прети опасност од бомбардовања, спуштали у хладне и влажне метанске јаме рудника, са чијих се таваница сливала вода. Мирко Јокић, командант Бригаде милиције Савезног СУП и Предраг Јанковић, главни инспектор, руководилац групе за странце сведочили су о поступку са ухап­шенима.
Били су смештени у просторију, укопану у земљу и са дуплим решет­кама. Око поноћи су почели да их саслушавају, питајући их да ли знају где су дошли и шта ради ЈНА у Словенији, наглашавајући да је она окупаторска војска. Нису их физички малтретирали, али су све време испред врата оштрили ножеве, договарали се на који ће их начин „кокати" - ко ће кога држати, а ко ће кога клати.

На конференцији за штампу Никола Мирковић, припадник Савезне управе царина је рекао:
- У логору у Крању налазила су се три цариника, 13 полицајаца Савезног секретаријата за унутрашње послове и око 40 војника. Војници су били честити млади људи који су се међусобно дружили. Тада је стигла некаква наредба да се војници поделе по националној припадности. У један угао су одвојени Словенци и Хрвати, у други Албанци, у трећи Срби и Црногорци. То је нешто најстрашније што сам видео у својој каријери и најогавније што једна политика може да уради с младим људима.



ХЛАДЊАЧЕ
Војник Небојша Триван је посведочио о злочиначким поступцима према притвореним колегама у једном казамату:
- Припадник ТО Словеније је једне вечери, вртећи пушком и провоцирајући нас, убио на лицу места војника коме не знам име, али је био у саставу моје страже. Ујутро су нас пробудили и одвели на двориште где су, чини ми се, биле паркиране четири хладњаче, у које су нас сместили са завезаним лисицама, а руке су висиле преко шипке.

[дрвосеча]

Пу­ца­ли на ра­ње­ни­ке
Пише: М. РИ­СТО­ВИЋ, 23.04.2006.

У Сло­ве­ни­ји су 1991. го­ди­не по­вре­ђе­на пра­ви­ла ху­ма­ни­тар­ног пра­ва - не­по­што­ва­ње и из­о­ста­нак ме­ди­цин­ске по­мо­ћи и не­ге по­вре­ђе­ни­ма и обо­ле­ли­ма, са­ни­тет­ског осо­бља и ње­го­во спре­ча­ва­ње у вр­ше­њу њи­хо­вих ду­жно­сти и зна­ка Цр­ве­ног кр­ста. Те­ри­то­ри­јал­ци и по­ли­цај­ци СР Словеније су на­па­да­ли и са­ни­тет­ске је­ди­ни­це и тран­спор­те, а број­ни при­ме­ри су на­ве­де­ни у бро­шу­ри "Исти­на о ору­жа­ном су­ко­бу у Сло­ве­ни­ји", ко­ју је кра­јем те го­ди­не из­да­ла "На­род­на ар­ми­ја".
При­ли­ком ата­ка при­пад­ни­ка ТО Сло­ве­ни­је на ко­ло­ну вој­них во­зи­ла, 28. ју­на ра­њен је вој­ник Бје­ло­гр­лић, по ко­га је од­мах сти­гло са­ни­тет­ско во­зи­ло. Умро је због ве­ли­ког кр­ва­ре­ња, као по­сле­ди­це оне­мо­гу­ћа­ва­ња ње­го­вог бла­го­вре­ме­ног збри­ња­ва­ња у бол­нич­ку уста­но­ву.
Тог ју­на 1991. јед­на ме­ди­цин­ска рад­ни­ца из Ма­ри­бо­ра оба­ве­сти­ла је те­ле­фо­ном офи­ци­ре ЈНА да се у та­мо­шњој бол­ни­ци на­ла­зи ка­пе­тан
пр­ве кла­се Дра­ган Бла­го­је­вић у вр­ло те­шком здрав­стве­ном ста­њу (про­стрел плу­ћа, ви­со­ка тем­пе­ра­ту­ра, ме­так у плућ­ном кри­лу). Она га је лич­но ви­де­ла и из­ја­ви­ла да у бол­ни­ци чак ни ра­не ни­су хте­ли да му пре­ви­ју.
Те­жи­на по­вре­да зах­те­ва­ла је да Бла­го­је­вић бу­де пре­ба­чен у За­греб. Над­ле­жни ор­га­ни Сло­ве­ни­је су два да­на од­би­ја­ли да то до­зво­ле. Ка­да је, на­по­кон, одо­бре­но ње­го­во пре­ме­шта­ње и сти­гао хе­ли­коп­тер ко­јим је тре­ба­ло да се тран­спор­ту­је, ка­пе­та­ну Бла­го­је­ви­ћу је уру­че­но от­пу­сно пи­смо са до­зво­лом да оде. Ме­ђу­тим, на из­ла­ску из бол­ни­це оп­ко­ли­ли су га спе­ци­јал­ци и вра­ти­ли га на­зад.
Ата­ко­ва­ло се и на Вој­но-ре­ха­би­ли­та­ци­о­ни цен­тар у Рим­ским То­пли­ца­ма. Кра­јем ју­на при­пад­ни­ци ору­жа­них сна­га Сло­ве­ни­је по­ста­ви­ли су зах­тев осо­бљу да Цен­тар пре­да­ју или ће би­ти на­пад­нут. Ка­ко су ста­ре­ши­не то од­би­ле, раз­ли­чи­тим при­ти­сци­ма на за­по­сле­не здрав­стве­но и дру­го осо­бље спре­чен је њи­хов до­ла­зак на по­сао 1. ју­ла 1991. Око 150 па­ци­је­на­та, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и те­шких, не­по­крет­них бо­ле­сни­ка оста­вље­но је без хра­не и ле­кар­ске не­ге. Због то­га су сви бо­ле­сни­ци мо­ра­ли да бу­ду от­пу­ште­ни.
Мла­ден Ка­ча­вен­да, по­моћ­ник ди­рек­то­ра Са­ве­зне упра­ве ца­ри­на, све­до­чио је о по­ступ­ку пре­ма ра­ње­ним вој­ни­ци­ма. Два де­вет­на­е­сто­го­ди­шња вој­ни­ка ЈНА су ра­ње­на у тран­спор­те­ру 2. ју­ла 1991. у пет са­ти, на­кон пре­ки­да ва­тре (је­дан вој­ник је из Мо­дри­че, дру­ги из Трав­ни­ка). Деј­ством ку­му­ла­тив­не ми­не вој­ни­ци су има­ли спе­ци­фич­не опе­ко­ти­не по те­лу и ли­цу. По из­ла­ску из тран­спор­те­ра, при­пад­ни­ци ору­жа­них сна­га Сло­ве­ни­је по­но­во су пу­ца­ли на њих из стре­љач­ког на­о­ру­жа­ња. Је­дан је ра­њен у пре­де­лу бе­дра, а дру­ги је до­био у но­гу и ру­ку две кр­хо­ти­не тром­болн­ске гра­на­те.
По­руч­ник Дра­ган Бу­ба­ло ра­њен је 30. ју­на 1991. у вре­ме до­го­во­ре­ног пре­ки­да ва­тре, код Гор­ње Рад­го­не, у пре­по­днев­ним са­ти­ма, за­јед­но са јед­ним вој­ни­ком. При­пад­ни­ци ТО од­би­ли су да до­зво­ле да им се ука­же по­моћ, иако је би­ло ја­сно да мо­гу да ис­кр­ва­ре, уко­ли­ко им по­моћ не бу­де бла­го­вре­ме­но ука­за­на. На хе­ли­коп­тер ко­ји је кре­нуо по ра­ње­ни­ке, вид­но обе­ле­жен зна­ци­ма Цр­ве­ног кр­ста, те­ри­то­ри­јал­ци су отво­ри­ли ва­тру. Пи­лот, ка­пе­тан Ка­хрић, по­твр­дио је да је хе­лик­по­тер ви­ше пу­та по­го­ђен.
Ма­јор Алек­сан­дар Сте­фа­но­вић је 3. ју­ла 1991. са ка­пе­та­ном Бран­ком Тр­ку­љом вој­ним во­зи­лом, пр­о­пи­сно обе­ле­же­ним озна­ком Цр­ве­ног кр­ста, пре­во­зио ра­ње­ног вој­ни­ка у прав­цу се­ла Ра­де­на­ца. Не­по­сред­но на ула­зу у се­ло во­зи­ло су на­па­ли при­пад­ни­ци ТО и по­го­ди­ли га тром­бло­ном, ка­да је ра­њен ка­пе­тан Тр­ку­ља. Због за­др­жа­ва­ња во­зи­ла ра­ње­ном вој­ни­ку ни­је бла­го­вре­ме­но пру­же­на ме­ди­цин­ска по­моћ, због че­га је умро.
На са­ни­тет­ско во­зи­ло, ко­јим је др Го­ран Го­лу­бо­вић кра­јем ју­на 1991. пре­во­зио ра­ње­ног по­руч­ни­ка Дар­ка Бу­ла­то­ви­ћа, ис­па­ље­на је ра­ке­та па су по­но­во ра­ње­ни. Др Ву­ки­ца Бу­ла­то­вић је у то вре­ме по­ку­ша­ла да про­пи­сно обе­ле­же­ним са­ни­тет­ским во­зи­лом до­ђе и ука­же по­моћ ра­ње­ни­ци­ма на гра­нич­ном пре­ла­зу Шен­тиљ. За­у­ста­ви­ли су их те­ри­то­ри­јал­ци Сло­ве­ни­је, ухап­си­ли и од­ве­ли у за­твор у Пе­сни­ци.
Пи­ло­ти ЈНА Ни­ко­ла Ро­дић и Жељ­ко Ми­ле­тић ка­жу да су већ на по­чет­ку до­го­во­ре­ног пре­ки­да ва­тре 28. ју­на 1991. же­сто­ко на­па­да­ни, иако су ле­те­ли хе­ли­коп­те­ром са вид­ним озна­ка­ма Цр­ве­ног кр­ста. Ис­ти­чу да је нај­че­шћи на­пад био у гар­ни­зо­ну Илир­ска Би­стри­ца, ка­да су пу­на два са­та про­ве­ли у хе­ли­коп­те­ру, под ва­тром.
Сле­де­ћи до­га­ђај је и по­сле пет­на­ест го­ди­на остао упам­ћен као ци­нич­на бе­сти­јал­ност сло­ве­нач­ких по­ли­ти­ча­ра. У бли­зи­ни Љу­бља­не је 27. ју­на 1991. обо­рен хе­ли­коп­тер ЈНА са три чла­на по­са­де: ка­пе­та­ном Ми­лен­ком Јор­ги­ћем, по­руч­ни­ком Ел­ди­ном Хра­по­ви­ћем и ста­ри­јим вод­ни­ком Ми­ро­сла­вом Шан­до­ром. Све до 5. ју­ла над­ле­жни ор­га­ни Сло­ве­ни­је су од­би­ја­ли да из­ру­че те­ла по­ги­ну­лих. А по­је­ди­ни ви­со­ки функ­ци­о­не­ри Сло­ве­ни­је, ме­ђу ко­ји­ма и та­да­шњи ми­ни­стар за ин­фор­ми­са­ње Јел­ко Ка­цин, три­јум­фал­но су се сли­ка­ли по­ред те­ла по­ги­ну­лих чла­но­ва по­са­де.

БЛО­КА­ДА
ЗА све вре­ме ору­жа­них су­ко­ба ЈНА са тзв. Ору­жа­ним сна­га­ма Сло­ве­ни­је, сви ула­зи у Вој­ну бол­ни­цу "Мла­ди­ка" у Љу­бља­ни би­ли су бло­ки­ра­ни ци­стер­на­ма пу­ним пли­на.
Био је оне­мо­гу­ћен сва­ки ула­зак и из­ла­зак из бол­ни­це. Хра­на за бо­ле­сни­ке до­ту­ра­на је у тер­мо­си­ма, пре­ко огра­де бол­ни­це.

[дрвосеча]

Упозорење: Следи текст потресне садржине!

Срби, бићете поклани!

Пише: Миша Ристовић, НОВОСТИ.
24.04.2006.

СЛОВЕНЦИ крајем јуна и почетком јула 1991. године нису бирали начин да дођу до противуставног и насилног осамостаљења. За сукобе са припадницима ЈНА користили су и цивиле, које су узимали као таоце, или за блокаде путева и војних објеката.
Таквих примера у брошури ”Истина о оружаном сукобу”, коју је крајем те ратне године издала “Народна армија”, има на претек. Милан Судимац, возач “Југопревоза” из Крушевца, пошао је 26. јуна 1991. камионом пуним робе у Италију. Посведочио је да је полиција у Новом Месту зауставила читаву колону возила и одвела је до места Требње, а затим на један паркинг. У току ноћи пробудили су све возаче и, не дајући им ни да се обуку, наредили да возе у Љубљану.
Колона се зауставила на једном паркингу, а полицајци су им рекли да их воде да их убију - на барикаде. Преплашени шофери су покушали два пута да побегну, али су били заустављени пуцњавом полицајаца, који су викали: „Убиј стоку, убиј бандите, ако неће на барикаде, дај да их побијемо овде на паркингу.” Тада су им минирали приколице.
Истог дана на путу према аустријско-југославенској граници, присилно је заустављено више од 100 тешких возила, страних и југословенских, са очи­гледном намером да се блокира јединица ЈНА. Возачи заустављених возила силом су спречени да се удаље од возила. Колону војних возила, заустављену пред том пре­преком, напали су из свих оружја припадници оружаних снага Словеније. Да би се заштитили, војници су били принуђени да заустављену колону бомбардуји и тако пробију блокаду. Неколико возача је животима платило бескрупулозну повреду правила оружаног сукоба коју су извршили припадници тзв. Словеначких оружаних снага.
А у нападу на јединице ЈНА у Рожној долини, крајем јуна 1991, припадници оружаних састава из Словеније су испред својих борбених састава, пред тенкове ЈНА, истурали недужне цивиле - жене и децу. С правом су рачунали да војска неће отварати ватру на њих, иако је због тога изгубила неколико тенкова. У СР Словенији се атаковало и на породице официра. Тако је, на пример, од 28. јуна 1991. у гарнизону Випава, више од 300 чланова породица припад­ника ЈНА било блокирано неколико дана у зградама у којима станују.
У ноћи између 30. јуна и 1. јула 1991. становници љубљанског насеља Коседе, у којем углавном живе чланови породица припадника ЈНА, истеривани су из својих станова. Затим су их припадници МУП СР Словеније постројавали испред зграде, физички и психички малтретирали и претили им ликвидацијом. Упркос примирју, у Мариборском корпусу у то време сва врата касарни и стамбених зграда у којима станују војна лица била су даноноћно под контролом снајпе­риста оружаних формација СР Словеније.
Била је редовна појава и да жене и децу припадника ЈНА територијалци и полицајци Словеније доводе пред касарне и од њих захтевају да своје мужеве и очеве позивају на предају, уз претње да ће у противном убити чланове породица. Тако је крајем јуна 1991. године супруга једног официра у Марибору на превару доведена у штаб ТО одбране. Децу су јој задржали, а њу су довели пред касарну да позове супруга да напусти јединицу.
Припадници ТО су 30. јуна 1991, око 19 часова, пред касарну у Словенској Бистрици довезли супругу и децу капетана Драгана Стојановског, па их присилили да уђу унутра са захтевом „да доведу Стојановског из касарне да не би био убијен”. Истовремено, Словенци су синове војних лица, које су претходно мобилисали у јединице ТО, избаци­вали у прве борбене редове како би послужили као живи штит против дејстава својих родитеља.
Душанка Лазић, супруга официра ЈНА, са децом, заједно са још две жене официра и њиховом децом, пред злостављањем власти и грађана побегла је из Сежане у Београд 30. јуна 1991. Она је сведочила да је читава стамбена зграда у Сежани у којој станују породице официра ЈНА, минира­на. Тада је Зденко Лутин, дезертирани официр ЈНА, претио пред својим словеначким пријатељима да ће све чланове породица официра поклати.
Читав дан, у недељу 30. јуна 1991, по Сежани се кретао аутомобил са мегафоном из којег је одјеки­вала порука: „Срби, напустите Словенију! Бићете по­клани!” Шеф железничке станице у Сежани Миленко Бабић је ухапшен, само зато што је покушао да затворе­ним припадницима ССУП дотури воду и храну, а Словенцима који су то покушавали припадници оружаних формација Сло­веније претили су смрћу.
Крајем јуна 1991. године Љубица Шаша и Нада Сворцан пошле су на посао приватним аутомобилом. На путу према ка­сарни у Шентвиду, зауставила их је група припадника МУП СР Словеније и захтевала од њих да се врате кућама. Нада и Љубица су инсистирале да их пропусте, јер су морале на посао. „Кад морате, идите”, рекао је полицајац, упућујући их намерно ка постављеној мини, која је након експлозије разнела аутомобил. Нада Сворцан је тешко повређена, а Љубица Шаша је остала без ноге. У Клиничком центру у Љубљани одбили су да им благовремено пруже помоћ.

ОДМАЗДЕ
После договореног прекида ватре 28. јуна 1991. године, дошло је до оружаних напада на касарне у Ајдовшчини, Випави, Постојини и Љубљани, у којима су учествовали и цивили са оружјем. Наоружане дружине су захтевале да им се предају касарне или ће, у супротном, предузети мере одмазде према породицама при­падника ЈНА.

ХАПСИЛИ РЕГРУТЕ
ПРЕМА сведочењу Младена Качавенде из Савезне управе царина, хапшени су и младићи који су пошли на одслужење војног рока на територији СР Словеније. То се догодило и са младићем из Нове Пазове.
Полицајци су га пробу­дили у возу, непосредно пред Љубљаном. Уперили су му пушку у чело, извукли га из воза и одвели у КПД Доб при Мирни.

[дрвосеча]

Нажалост ово је само мали део приче о ратној 1991. години, и организованом и систематском деловају сепаратиста у СР Словенији, који су као и њихове колеге из СР Хрватске имали само 1 задатак: истребљивање Срба са авнојевских граница својих република!!! У томе нису бирали, време и средства. Сва средства су им била дозовољена, јер је циљ био самосталност тих југославенских република.

Иначе у Србији су злочини који су починили припадници ТО и МУП СР Словеније, често на маргинали... чак и у оно доба лето 1991. није се све писало, а сада још мање. Јер то као што већ знамо шкоди путу Србије ка ЕУ, и добросуседским односима са драгом нам Словенијом, која пуном паром улаже у Србију.
Овде се се јасно види иживљавање словеначких звери, који како раније рекох представљају пацове који су пуштени из канализације, да кољу благо. Шта више, с обзиром на бројност и повезаност свих ових злочина немогуће је да тадашњи политички врх СР Словеније лета 1991. није био упознат са овим злочинима, и организованим деловањем помахниталих хорди.
Наравно, целу апсурдност ситуације носи и Хашки трибулал, коме су сви ови материјали достављени, још пре неколико година. Но, нисам чуо да је и један припадник МУП и ТО СР Словеније кажњен адекватно.

Још горе од свега је управо ћутање и индолентност нашег политичког врха Србије, коме животи младих војника тадашње ЈНА представљају само колатералну штету... а и малтретирање породица официра бивше ЈНА, такође занемариве инциденте?!

ПОСТОЈЕ ВЕРОВАТНО ЉУДИ КОЈИ ЋЕ ПРЕЋИ ПРЕКО ОВОГА СВЕГА... ЈА НЕ МОГУ, НИТИ ХОЋУ. ОВДЕ СЕ НЕ РАДИ О ТАМО НЕКОЈ ШАЧИЦИ ВОЈНИКА, ВОЈСКЕ КОЈЕ ВИШЕ НЕМА. ОВО ЈЕ ОРГАНИЗОВАНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ НАШЕГ НАРОДА. А ШТО СЕ КАЖЕ, ЗЛОЧИН НЕ ЗАСТАРЕВА, И НЕ ДОЗВОЛИМО ДА СЕ ЗАБОРАВИ!