Отаџбински рат

[дрвосеча]

Шта треба да се зна



Саво Штрбац: "Према Веритасовим подацима међу погинулима и несталима се налази 1.934 људи, међу њима је око 1.200 цивила, то је 62 одсто цивила од укупног броја ових жртава из 'Олује'. И имамо старачку популацију преко 60 година око 50 одсто, 524 жене, 14 деце до 14 година старости. Радили смо анализу, пошто су нас стално, а у Хрватској је то још и данас важеће мишљење, службени став, да је извршена агресија на хрватску државу, па су они бранили се, је ли тако, од тих погинулих и несталих по мјесту рођења 63, то сам запамтио, није рођено на подручју Хрватске и Крајине, 1.500 је рођено у оним градовима који су били у РСК, а онај остатак осим 63, у Сиску, Карловцу, Задру, јер су ту била породилишта, болнички центри, у Крајини их није ни било. Од оних 63 што је рођено ван Крајине, већина од њих је живјела тамо, имали смо заједничку државу, отац био официр па се син родио у Македонији, после дошао да живи у Хрватску. Дакле, само 3 рођено је ван подручја бивше Југославије од свих жртава. Па, ваљда то доказује ко су те жртве, а није неко бирао само жртве домаће а пуштао некакве добровољце или плаћенике, ако их је било. Но, жртве су и избјеглице, и то је рекао Месић, ето ту се слажем с њим, да су жртве и све избјеглице, људи који су остали без завичаја, без куће, без имања, без икаквих новчаних примања. По Веритасовим подацима, 220.000 најмање је отишло тада у тај егзодус највећи, сигурно највећи после ИИ свјетског рата. Остало је у Крајини, у РСК, у оном дјелу који је нападнут 'Олујом' у октобру 1995. године по попису Међународног комитета Црвеног крста тачно 844 људи, међу њима је било око 2.000 не-Срба, што доказује да Крајина није била искључиво српско становништво. Да не говоримо колико је... да је све попљачкано, да је све опустошено, да се спомиње 22-24.000 објеката који су порушени у 'Олуји' и пост-олуји. Још један податак, морамо говорити и пост-олуја и Олуја, хашка оптужница обухваћа време од Олује или рецимо од оне одлуке, брионских тамо транскрипата до три мјесеца после тога, мислим до 15. новембра, тад је највише људи страдало. Али, од свих ових жртава, у оних 26 дана у августу страдало је преко 90 одсто, ако се добро сјећам, али ево, запамтио сам ову бројку, по 68 дневно у просјеку.

До маја месеца '97. године у тужилаштву Хашког суда званично становиште је било да су у "Олуји" злочини били ексцеси и да одговорност за то сносе непосредни извршиоци и одговорни до нивоа каплара. И тако је истрага оних првих годину, годину и по дана управо била усмјерена према тим непосредним извршиоцима. Међутим, већ у мају мјесецу '97. године на сједници свих тужиоца и судија под притиском доказа који су прикупљени са терена, и од Веритаса и од многих других извора, мјења се то становиште, стајалиште званично, званично мишљење и истрага се усмјерава на сам војни и политички врх, јер се дошло, на основу докумената, доказа до закључка тада већ да је злочин планиран, да је етничко чишћење Срба из Хрватске планирано док је господин Месић обнашао најзначајније функције и у хрватској држави. Дакле, то је из оптужнице, цитирам, тамо се спомиње, оним неспорним чињеницама, да је већ у почетку сукоба државни врх Хрватске одлучио да Хрватску почисти од Срба и наводе се прве оне акције као што је Миљевачки плато, Равни котари, Медачки џеп, Бљесак, Олуја је завршни чин етничког чишћења."

Господине Штрбац, како ви видите ову, хајде да је назовемо, игру бројки, о броју прогнаних из Хрватске?

Саво Штрбац: "Ево овако, не може се само Олуја гледати посебно. Хајде да кренемо овако, неколико уводних информација. 1991. године по попису, говорим службене податке Хрватске, њиховог статистичког завода, било је 582.000 Срба и 106.000 Југословена. Сви демографи, па и хрватски слажу се да је међу Југословенима било најмање 60 одсто, и узећемо ту цифру, и добићете свакако преко 600.000 онда Срба да их је било 1991. Десет година касније, 2001. број Срба у Хрватској по попису износио је 201.000. Најмање 400.000 Срба је за тих десет година збрисано, нема их, гдје су? Нешто се похрватило, похрватили су се урбани Срби, неких 20-так хиљада, о томе је говорио и писао пуно покојни Стипе Шувар, покатоличило се опет, само у Загребу око 20-так хиљада православне дјеце, о томе је писао и говорио пуно Зоран Пусић из Загреба, води Грађански центар, чини ми се. Један број је отишао, неких 30-40.000 преко амбасада по свјету са избјегличким легитимацијама Србије, један број, можда до 10.000, ако не и више, отишао је исто тако по свјету са документима Хрватске, јер им је то омогућавало у једном моменту да се могу разићи, да могу отићи вани, па онда тамо затраже азил. Сад их помало враћају из неких земаља, гдје су неки успјели. Умрло је тако поприличан број, избјеглице убрзано умиру као и они старци по Крајини, они старци умиру брже у њиховом окружењу него у Европи та генерација њихова. Умиру због старости, због година, али умиру и због неусловних... неуслова у којима живе, без логистике млађих. То је неприродно само по себи и зато та убрзана смрт. Ја то пратим, и мојих је доста помрло који су тамо. Дакле, овде кад је формално смањен број оних са избјегличким статусом, па се добива слика и у међународним оквирима, знате, љепо то звучи кад се каже, не знам '95. или '96. године кад је био онај први попис у Југославији је било 550.000 верификованих избјеглица, а сад их је испод 100.000. Па онда кажу - мисија успела УНХЦР се повлачи, а успјела је као по оној народној - операција је успјела, пацијент је умро. Тако и овде се ништа битно није десило, људи су остали, имају некакву документацију, али од документације се не живи и она не чини сама по себи кров над главом. Пазите, ми смо '93. године у Крајини имали 130.000 избјеглица из подручја ван Крајине, из Хрватске. Ти су људи два-три пута били избјеглице и бјежали, један од њих сам и ја, тако да је тешко говорити о сегментима, зато ја волим да говорим о том цјелом рату. Кажем, Олуја је завршни чин етничког чишћења, а почело је по плану хрватске државе и уз велику помоћ господина Месића, с обзиром на функције које је обнашао. И сам каже да се разишао на питању Босне, а не на српском питању..."

Господине Штрбац, с једне стране имамо велики број несталих, са друге стране, знамо да у Книну, око Книна и у другим деловима Крајине постоји велики број гробова који се воде као НН гробови. У чему је проблем, зашто тај процес идентификације, односно проналаска несталих не иде брже?

Саво Штрбац: "Проблем је опет овдје у држави Хрватској. Десет година је прошло од Олује, ми имамо сада тренутно још регистрованих, то су она позната гробна мјеста за којима не треба трагати, 998, рецимо, то је најновији податак. Од тога се око 750 односи на Олују, онда неких 200 на Бљесак, нешто мање од 200 и ово су из ранијих фаза. И у Бљеску и у Олуји Хрвати су побили Србе и онда је ишла друга за њима комисија за санацију терена, скупљала мртве, правила неке протоколе и то су покапали, ми то зовемо заједничка гробна мјеста, заједничке гробнице. Карактеристика њихова јесте управо да су обиљежена гробна мјеста с крстачама, хумкама, да су лешеве покапани или у сандуцима или у врећама одвојено једни од других и није био циљ онога ко је покапао да прикрије злочин и сакрије лешеве, већ напротив, да се омогући идентификација накнадна и прављени су и ти протоколи, описи лешева, фотографије, гдје је било могуће узети и отисак прста, опис одјеће, обуће, места проналаска, покопа, врјеме и тако. То су били све репери неки који би омогућили каснију лакшу идентификацију. Шта се дешава? За време Туђманове власти, они су бар јасно, јавно говорили, Мате Гранић је био... мислим да је био подпредсједник владе и министар иностраних послова, па је викао усред Сабора - нећемо дозволити да се есхумира и идентификује било који српски четнички леш док не пронађемо и задњи леш несталог Хрвата. Бар смо били начисто да је то такав став.
Све што је есхумирано, есхумирао је Хашки суд, хашко тужилаштво у овоме поступку, у истрази... управо против ових генерала о којима је рјеч, Готовине, Маркача и Чермака. 2001. и 2002. године тужилаштво је есхумирало книнско гробље 301 леш, кореничко 27 и грачачко гробље са 154. Онда су наишли и у Госпићу на Велебиту исто на онај Паулин двор, то је исто урадило тужилаштво. Сами су радили Книн, Хрвати нису уопште помагали, тад је била... страшна ствар се дешавала, сви су нешто протестовали, тако да су их морали док су радили чувати хрватски полицајци, имали су и своје неко објезбеђење. Онда су после хрватске службене институције прилазиле, давале логистику. Посебно су учествовале посље у поступку идентификације. И после тајац, ништа. Значи, ево сад тренутно, Хрвати кажу већ, говорим, прошле године су требали у јесен почети, договорена је била есхумација у Задру. У Задру има 59, то су њихови подаци, толико има крстача и хумки, у Шибенику има 17, има у Житнику поред Госпића једна локација, све су то локације ван борбених дејстава, то значи да су побијени по Крајини па одвежени тамо и направљене те заједничке гробнице. У том Житнику има 44, чини ми се, да не причам о Банији, Кордуну, где ни такнуто није, цјела је Славонија остала празна. Хрвати сад кажу нама - имамо 500 регистрованих, а не хиљаду колико виче Саво из Веритаса. Па, ја кажем - хајде, онда тих 500, зар је мало 500 лешева, есхумирајте их. Једноставно неће, Хрватска прави страшну опструкцију, јер гдје год зачепркају нађу више него што су признали. На Книну је тако било признато 208, нашли су 301, разумјете? То квари имиџ хрватској држави, имиџ који су сами о себи створили у свјету и послали у свјет и о броју жртава у Олуји. Ми водимо жестоку борбу све ове године, па рекао бих од почетка рата за верификацију наших жртава. Кад кажемо верификацију, бадава што ми на списку имамо толико ако нам свјет не признаје. Хрвати лобирају на све могуће стране, опструирају да не дођемо до те бројке коју ми имамо."

[дрвосеча]

Многи казу да је "Олуја" посљедица неприхватања плана З4 од стране крајишког руководства?

Саво Штрбац: "Кад је у питању План З4, заиста сам био присутан на састанку кад су Галбрајт и друштво, остали амбасадори донијели у Книну план с намером да га предају Србима Крајишницима. Милан Мартић као председник Крајиншке државе одмах у почетку је прекинуо Галбрајта и рекао, није рекао – Ми одбијамо план, него: "У овоме моменту нисмо спремни да план примимо у руке и да видимо, прочитамо његов садржај. То ћемо урадити кад Савјет безбедности одлучи о мандату УНПРОФОР-а." А требало је да се одлучи о продужетку мандата УНПРОФОР-а крајем марта ’95. године, а ово је кад су нам донијели у Книн био, чини ми се, 30. или 31. јануар такође ’95. године. Већ је било најављено да ће УНПРОФОР промјенити и име и мандат, тако се и десило, постао је УНКРО. Умјесто да буде распоређен по, како се каже, систему мрља од мастила по Крајини, они су требали да изиђу на Авнојевске границе Хрватске. Тако да, Крајишници нису одбили план, а прихватили су план као основу за коначно ријешење српско-хрватских односа на подручју Хрватске у Женеви дан прије. Заправо, 2. и 3. августа у Женеви су се састале двије делегације хрватске и РСК под покровитељством Међународне заједнице, а предсједавао је Столтенберг, који је био копредсједник мировне конференције у Југославији.
Срби из Крајине нису одбили план, већ да га нису у одређеном моменту прихватили у руке, а касније су прихватили. То је исто урадио и тадашњи председник Владе РСК Бабић на састанку у амбасади, мислим да је било 3. или 2. увече. Исти тај план, нацрт који је био понуђен делегацијама Хрватске и Крајине у Женеви, понуђен је и овде Бабићу, и он га је парафирао као што су и они парафирали. Међутим, проблем је био кад су Срби парафирали тај план, онда су Хрвати тражили безусловну реинтеграцију или капитулацију, како би је ко назвао. А сад кад знамо, тад нисам ни ја знао а сад знам јер су обелодањени брионски транскрипти, онда се зна да је Туђман рекао: "Иде наша екипа, иде наша делегација на тај састанак. Ништа тамо нећемо што нам се понуди потписати, јер је већ била одлука донесена да се крене овом офанзивом на Крајину."

Галбрајт је дошао са састанка с Бабићем и отишао код Туђмана и дао изјаву, прењеле су агенције и стране и домаће, рекао је: "Срби пристају на све што смо тражили од њих. Нема никакве потребе да Хрвати крену на Крајину." Сада испада по неким новим изворима да је Галбрајт био заобиђен, да с њим нико није ни контактирао, и да он заиста није знао да се ова акција "Олуја" припрема и да су благослов дали Клинтон, али не преко њега него преко неког војног аташеа, то сад испливавају документи. И онда, Галбрајт није очито ни знао, можда има најбољу намјеру, па вјерујем. Кад је дошао на састанак овдје, одржава се састанак у Женеви, исти је тај споразум и овако и тамо, и он даје такву изјаву, дакле да му је рађено иза леђа. Оно што ја хоћу да кажем, План З4 за нас има једну тежину, Срби га нису одбили, прихватили су га, парафирали га. Е сад, десет година је прошло од ’Олује’ јучер, данас. Ови Хрвати данас славе, ми смо јуче туговали, тугујемо цијело вријеме. Да се за десет година у Хрватској на примјеран начин решило српско питање, онако као што смо говорили... Станови, нисмо се ни дотакли процесуирања, што је исто једна велика запрека повратку, продаја тих кућа преко државне агенције, свашта ту има још, тешко је колико емисија траје дотаћи се свих тих проблема. Али, ако за десет година Хрватска сама или по налогу Међународне заједнице остави неријешено српско питање, ако се број Срба сведе на четири и по посто са 12,2 посто, ништа се повећао број становника није од 2001. до сада. По нашим искуственим процјенама, не могу они који се враћају да намире број оних који умиру, јер старци убрзано умиру. Ових се мање враћа него што они умиру, дакле опада број Срба у односу на 2001. Значи, кад имамо ово да у десетој години у Хрватској убијају људе..."

[дрвосеча]

Идеја геноцида над Србима у хрватској

За нешто више од 48 сати, 5. и 6. августа 1995. године, простор Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, у садашњој Републици Хрватској напустило је преко 90% тамошњих Срба, потраживши уточиште у Републици Српској, Србији и Црној Гори. Изгнани су са земље на којој су прије њих њихови преци живјели више стотина година, чувајуци тешко своје име, вјеру, културу и кућу. Приликом извођења хрватске злочиначке акције, а највећим дијелом послије тога, кад су престала свака борбена дејства, убијено је, или нестало најмање 1542 Срба Крајишника. Већина су то биле старе и изнемогле особе које нису имале снаге и жеље да пред крај животног пута напусте своје домове, па су у својим куцама и двориштима мирно дочекале своје убице Хрвате. Посматрачи међународне заједнице и представници хуманитарних организација забиљежили су да је по завршетку свих војних операција, дакле у миру, спаљено или порушено динамитом преко 80% српских кућа, уз претходну темељиту пљачку. Убиства српских цивила, који су повјеровали позиву хрватског предсједника Фрање Туђмана да остану мирно код својих кућа и да им се ништа неће лоше догодити, по свирепости и цинизму сасвим су личила на она од прије пола вијека, која су изводили Хрвати, често очеви и ђедови ових најновијих убица.



Српски етнички простор у Хрватској је коначно очишћен и тако је до краја изведена хрватска политицка мисао о Хрватској без Срба. Ова геноцидна мисао стара је неколико стотина година и више је пута покушавана и потпомагана у посљедњих 150 година, нарочито из Беча, Пеште, Берлина и из римокатолицких кругова. Овај пут геноцид је у потпуности успио захваљујући првенствено Вашингтону који је тиме потврдио јаку државну традицију у истребљивању читавих народа, али и политицкој вољи и пракси српске државе која се сматра матицом очишћених Срба, без обзира како је и под којим је условима та воља стимулисана.

Према ваљаним историјским изворима Срби су насељавали дио Далмације и Лику још у 9. вијеку, а на тај простор, као и на простор Кордуна, Баније и Славоније у каснијим временима су се досељавали у вецем броју, особито у 16. вијеку.
У вријеме турских продора према европском западу Срби из ових крајева чинили су обрамбени зид према турском освајачу штитећи тако тај хришћански запад. Срби су тако силом прилика и намјером аустријских царева и мађарских краљева постали војнички народ. Због својих заслуга на бојном пољу владари тих држава су им давали привилегије и ослобађали их кметског положаја у каквом су били хрватски или словеначки сељаци. Умјесто даџбина у раду и материјалним добрима Срби су морали ратовати. О њиховом духовном просвјетном и, често, јавном животу, бринули су се њихови вјерски поглавари, увијек уз огромне тешкоће и притиске на њихову вјеру и савјести.

Тај привилеговани положај, према мишљењу знатног броја историчара, испровоцирао је код хрватских феудалних и католичких црквених кругова завист и мржњу према Србима, а код обичног сељака фрустрираност. Све те негативне набоје досљедно је потхрањивала католичка црква па је и тада, и касније, сваки сукоб између Срба и Хрвата садржавао и вјерски стимуланс.

Тако управник имања загребачке бискупије Алојз Кузмич пише 13. новембра 1700. године да би било боље све Србе поклати, него их настањивати. Ово је први писмени позив за физичку ликвидацију Срба у Хрватској. Та мисао није престала у Хрвата егзистирати до данас, а њу су подржавали војни кругови из Беча, бринући се стално да антагонизам измеду Срба и Хрвата буде жив, час јачи, час слабији, већ према томе како је шта ишло у прилог државној политици.

Хрватска политичка мисао, израсла на обрасцу мађарске феудалне државне мисли, стала је негирати Србе као народ, нарочито у другој половини 19. вијека. По хрватским политичким и националним предводницима, Срби су само "хрватски политички народ", али и "реметилачки фактор" у хрватском националном програму. Тај "реметилачки" фактор требало је одстранити. То је чињено на културном, вјерском и биолошком плану.

Срби су, међутим, били ти који су били врло конструктивни фактор у развијању хрватске културе и у остваривању хрватског националног програма (учешће у стварању Народне странке, стварање културе, установа и књижевног језика, сједињење Далмације и Хрватске, превођење Хрватске у побједнички табор, територијско проширење).
Хрватски бан, и пјесник, Иван Мажуранић, међу првима је покушао организовати културни геноцид над Србима, подвргавајући њихово културно биће кроатизацији.

Мажуранићев зачетак продужиће касније, мање или више, отворено све хрватске политичке странке од утицаја на власт или на власти. У том послу су били сагласни и они политичари с лијева и они с десна. Павелићев усташки фашистички режим чинио је то драстичним средствима, а Титов комунистички у мекој форми, али у крајњем резултату не мање ефикасно. Културни геноцид над Србима у Хрватској био је увијек гласник њиховог физичког уништавања. Тако је и Тито најавио Туђмана.

Хрватски културни и јавни радник у прошлом вијеку Исидор Кршњави записао је и ове ријечи: "Било је вријеме када се писало да све Србе треба сјекиром утући. Ова мисао има нешто за себе и то нешто врло важно, она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин којим би се дала провести хрватска мисао."

Касније ће Франц Фердинанд, 1905., формулисати и оснажити идеју о физичком уништењу Срба. Крајем прошлог вијека Хрвати су наговијестили шта би се могло десити у току овога и на самом његовом крају. Наиме, 1895, 1899, и 1902. у Загребу су организоване демонстрације и погроми на Србе и њихову имовину, и то све уз ону пјесму "Славо-Србом штрик за врат". Године 1909. организован је тзв. велеиздајнички процес против највиђенијих Срба из Хрватске. Познато је да је годину дана раније вођа хрватске националистичке Правашке странке, Јошуа Франк, добио сагласност од највиших војних кругова из Беча да у случају рата између Аустро-Угарске и Србије, због анексионе кризе 1908., може организовати покољ над свим Србима у Хрватској или их све протјерати.

Има јасних потврда о томе да би се нешто слично и десило да је Аустро-Угарска из Првог свјетског рата изишла као побједник.
Почетком Другог свјетског рата у Хрватској као сателиту фашистичких сила, у првом реду Њемацке, организован је геноцид над Србима, коме је по суровости и досљедности једнак само онај турски над Јерменима 1915. Усташки министар Миле Будак формулисао је рјешење српског питања у Хрватској овако: Једну трећину Срба побити, другу иселити, трећу прекрстити у католике и тако од њих направити Хрвате. У тим временима Хрвати су на најсвирепији начин уморили око 1.000.000 Срба. Срби су били главни носиоци борбе против фашизма у Хрватској а од 1941. до 1943. и једини. Српски борбени састави називани су из идеолошких разлога хрватским.

У само предвечерје овог тек минулог рата, професор Јован Рашковић, предсједник Српске демократске странке (СДС), видио је овакву атмосферу:
    "Најприје смо дискриминисани да би се ускоро дискриминација претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто вријеме се чланови СДС масовно отпуштају с посла и исељавају под терором. Њихова имовина се уништава. Према нашој процјени и сигурној евиденцији, срушено је или коначно оштећено више од 5000 кућа и станова чланова наше странке. Нема поштовања према имовини наших људи. У 4000 станова чланова СДС бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих потешкоћа и са благословом власти". ("НИН, 21.јула 1992.)

    У овом рату (1991-1995.) Хрвати стицајем околности нису убили преко милион Срба, али методи обрачуна са старим и немоћним, или са заробљеним српским борцима, били су исти као и у оном претходном рату, препуни нечувене суровости и некрофилног цинизма.

    И послије двије године од завршетка рата етничка метла у Хрватској не престаје да ради. Пале се и руше преостале српске куће, отима се имовина повратника, а они се тероришу и убијају под патронатом хрватске државе.
    Хрватска етничка метла чисти и трагове српског вјековног постојања па се, према извјештајима разних организација за људска права у Крајини накнадно пљачкају српске цркве и манастири, а гробља девастирају. Из истог извора, а и из других, сазнаје се о премлаћивањима и убијању Срба повратника. Све у име дуго сањане етнички чисте хрватске државе.
   

Светозар Борак, професор
српског језика и књижевности
Београд, август 1997. године

[дрвосеча]

Покољ Срба може да почне ...


ПОРУКА ДР. ФРАЊЕ ТУЂМАНА ХРВАТСКИМ ГРАЂАНИМА
СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ



Дана 4. августа 1995. читано са свих хрватских радио
станица на сваких сат времена.

(П Р Е П И С)

Будући да су пропали сви досадашњи покушаји, па и јучерашњи преговори у Женеви, и хрватских власти и међународне заједнице за мирну реинтеграцију хрватских окупираних крајева;

Будући да зачетници побуне у Хрватској, Мартић и др., умјесто да се одазову позиву за мирну реинтеграцију, настављају рат против хрватске државе и заједно са коловођама побуне у Босни, Караџићем и др., кују нове освајачке планове за заједничко освајање заштићене зоне Бихаћ, што Хрватска не може допустити;

Будући да хрватски и босански Срби не само да спрјечавају повратак прогнаника већ и настављају с прогоном несрпског становништва;

Будући да српски екстремисти од самих почетака побуне па и сада призивљу у помоћ остатке талијанског фашизма, нудећи подјелу хрватског територија између талијанског и српског империјализма;

Будући да разуларене паравојне српске постројбе, и даље врше терористичке нападаје на цивилно пучанство од Славоније до Далмације, гранатирају хрватска подручја и градове Оточац, Госпић, Карловац, па и за вријеме док у Женевии с хрватском делегацијом воде политичке разговоре о мирној реинтеграцији, поново бомбардирају и подручје Дубровника гдје су пале нове људске жртве;

И будући да су сви покушаји, те државе и међународне заједнице, да побуном отуђени дијелови хрватског територија буду на миран начин враћени под хрватски суверенитет били одбачени и изиграни, хрватска је држава принуђена да подузме војно-редарствене кораке за поновно укључивање наведених окупираних подручја у свој уставно-правни поредак.
Присиљени смо на такву одлуку да бисмо, након четири године узалудног преговарања стали на крај даљем изигравању хрватске и међународне јавности и да бисмо осигурали почетак враћања прогнаника на њихова огњишта.

Стога у име демократске власти Хрватске:

   Позивам припаднике српских паравојних постројби, који су својевољно или присилно мобилизирани у паравојне српске постројбе да предају оружје хрватским властима уз јамство да ће им бити удијељена амнестија према важећим хрватским законима.
   Позивам иницијаторе побуне да схвате узалудност свога потхвата и његову штетност за српску заједницу у Хрватској, ако устрају у побуни, да се предају хрватским властима и прихвате опрост или правично суђење за своје пријеступе.
   Позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити избори за локалну самоуправу хрватском уставу и Уставном закону уз присутност међународних проматрача.
   Позивам представнике Србије и Црне Горе (и њихове СР Југославије) да престану подупирати екстремисте с окупираних хрватских подручја, што се очитовало и на јучерашњим женевским преговорима на којима је судјеловао и југославенски отправник послова кад су хрватски Срби одбили прихватити мирну реинтеграцију окупираних подручја. То би био први корак према опћем рјешењу хрватско-српских односа на читавом интересном простору два сусједна народа, односно нормализације односа на основама међународног признања.
   Одлучни смо да прекинемо патње и неизвјесност хрватских прогнаника с окупираних подручја, а да хрватским Србима зајамчимо људска и етничка права у уставно-правном поретку демократске Хрватске.

Загреб, 4. "коловоза" 1995. године

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

[quote author=KizaLion link=topic=3705.msg72836#msg72836 date=1258119528]
Има ли где та књига Сатанизација Срба од Едварда Хермана?

постоје текстови на нету...ал не знам да ли има књига...бар је ја нисам виђао...питање је да ли је преведена на српски?!...
[/quote]

ево једног  текста:

 Сатанизација Срба као пропагандни удар
Едвард С. Херман  
понедељак, 13. април 2009.

(Global Research, 9. април 2009.)

Успешна сатанизација Срба због које се сматра да су најодговорнији за ратове на простору бивше Југославије и да су једини вршили геноциде један је од највећих тријумфа пропаганде у нашем добу. Водећи западни медији су је спровели тако брзо, униформно и са некритичким фанатизмом да су се дезинформације прштале са свих страна, што је и данас случај. Ова сатанизација потиче од наивних интереса Запада, његових медија и интелектуалаца. Како после пада Совјетског Савеза Југославија више није била користан савезник, већ је постала препрека као независна држава социјалдемократске оријентације, водеће силе НАТО-а почеле су да раде на њеном разарању, па су активно подржале сецесију Словеније, Хрватске, босанских Муслимана и косовских Албанаца. Нетачно је да су их отерали претње и понашање Србије – сви они су имали националне и економске мотиве да се одвоје, који су били јачи од српских.

Милошевићеви чувени говори из 1987. и 1989. нису били националистички. Упркос лажима које тврде супротно, у оба говора је позвао на толеранцију међу свим „нацијама“ у оквиру Југославије. Исто тако, никада није покушавао да створи „Велику Србију“, већ да очува уједињену Југославију, а када му је тај покушај пропао, чему су силе НАТО-а активно допринеле, Милошевић је покушавао, и то само спорадично, да омогући српској мањини која је остала у другим државама да остане у оквиру Југославије или да се придружи Србији, што је очигледан случај „самоопредељења“ које је НАТО омогућио косовским Албанцима и свима осталима осим Срба.

Пристрасно извештавање

Многи квалификовани посматрачи у Босни били су згранути пристрасним извештавањем и наивношћу водећих новинара који су следили партијску линију и прогутали све што би им босански Муслимани (и амерички званичници) сервирали. Невероватан пораст тврдњи како су Срби зли и насилни (и умањивање насиља које су починили штићеници НАТО-а), уз измишљене „концентрационе логоре“, „логоре за силовање“ и сличне аналогије са нацистима и Аушвицом навеле су некадашњег шефа америчког обавештајног одсека у Сарајеву, потпуковника Џона Среја да 1995. године изјави како Америка није доживела тако бедну обману откако је Роберт Мекнамара манипулацијама допринео ескалацији рата у Вијетнаму. Општу перцепцију о влади босанских Муслимана створила је моћна пропагандна машинерија. Необичан тим сачињен од три велика мајстора спиновања у који спадају и фирме за односе с јавношћу у служби Босне, медијски стручњаци и душевно сродни чланови америчког Стејт Департмента успели су да манипулацијом створе илузије како би потпомогли циљеве Муслимана.

И многи други су имали исти циљ. Седрик Торнбери, високи званичник Уједињених нација који је испитивао злочине у Босни написао је 1996. у часопису Foreign Policy да се почетком 1993. створио консензус како су Срби главни кривци, пре свега у САД, али и у неким западноевропским земљама, а нарочито у деловима међународних либералних медија. Овакво становиште није се слагало са виђењем неколико виших званичника УН-а који су били упознати са свакодневним догађајима, а једна добра душа из дирекције УН-а ме је љубазно упозорила да се примирим јер је лавина покренута.

Исто је тврдио и канадски генерал Луис Макензи који је упорно тврдио да „слика није црно-бела и да није у питању прича у којој ’негативци’ убијају ’позитивце’. Ситуација је далеко сложенија.“ (Globe and Mail, 15. јул 1995.). Исто ово су рекли и бивши заменик команданта НАТО-а Чарлс Бојд, бивши командант УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, званичници УН-а Филип Корвин и Карлос Мартин Бранко, као и бивши званичник Стејт Департмента Џорџ Кени. Међутим, сви који су се удаљили од партијске линије су или игнорисани или маргинализовани.

Када је Џорџ Кени са антисрпског интервенционизма прешао на критиковање, водећи медији су га хитро одбацили. Новинар Питер Брок, који је у зимском издању часописа Foreign Policy за 1993/94 објавио чланак под насловом Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, а где су документовани систематска пристрасност и грешке, доживео је силовите нападе и осуђен на вишегодишњу ћутњу. Дописник новина New York Times, Денис Бајндер, који је одбио да се држи политике сатанизације Срба, убрзо је премештен.

Значајан део ове преваре била је нечасна сатанизација, као што је случај са чувеном сликом Фикрета Алића из 1992. на којој се иза бодљикаве жице српског „концентрационог логора“ види испијени затвореник. Међутим, британски новинари су одабрали човека који је био болестан и потпуно нерепрезентативан – бодљикава жица је окруживала новинаре, а не концентрациони логор, јер је у питању био транзитни, а не концентрациони логор. Западни новинари су дигли халабуку због наводних концентрационих логора, али нису известили да је Црвени крст констатовао како „и Срби, и Хрвати и Муслимани имају затвореничке логоре и морају сносити једнаку кривицу.“ Џон Бернс је 1993. године добио Пулицерову награду пре свега захваљујући интервјуу са Србином Бориславом Хераком, који је наводно силоватељ и убица, а који је касније признао да је испричао оно шта су га босански Муслимани који су га заробили натерали да каже.

Добитник колективне Пулицерове награде за 1993. је био Рој Гатмен, који се специјализовао за доказе типа „рекла-казала“ и објаве хрватских и муслиманских пропагандних извора. Гатмен никада није ни пришао логорима које су држали Хрвати и Муслимани. Његове тврдње и тврдње осталих новинара да постоји „архипелаг [српских] логора у којима се врши силовање“ биле су спектакуларне и нетачне. У крајњој линији било је више веродостојних података о жртвама силовања међу Српкињама него међу босанским Муслиманкама. Сви ови новинари су приказивали лидера босанских Муслимана Алију Изетбеговића као човека посвећеног етничкој толеранцији. Нико никада није цитирао његову Исламску декларацију, у којој је писало да „нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција.“

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

Одмазда

Још један део ове преваре је било необраћање пажње на злочине који су претходили бруталним дејствима Срба. Ово се често дешавало, иако је извесно било случајева када су Срби (углавном њихове паравојне јединице) ударали први. Одмазда је, међутим, била уобичајена и углавном се, као и многи узајамни страхови, може приписати масовним убиствима у којима су највише страдали Срби током Другог светског рата, нацистичке окупације и од руке хрватских фашиста усташа. Ови подаци о истинским масовним убиствима су углавном прећуткивани.

Највећа недавна одмазда је сребренички случај, у коме се и даље игноришу разлози за понашање Срба током јула 1995. У британској штампи нећете прочитати тврдњу британског новинарског ветерана Џоан Филипс од 31. марта 1993. да је „од 9.300 Срба који су живели у сребреничкој општини остало мање од девет стотина и да су остала само три српска села од некадашњих 26. („Жртве и злочинци рата у Босни“, South Slav Journal, пролеће-лето 1992, објављено 1993.). После тога је уништено још много села, а у српској монографији Књига мртвих из 1995. побројано је 3.287 Срба из околине Сребренице који су убијени у претходне три године. Српски медицински вештак др Зоран Станковић и његов тим открили су у околини Сребренице преко хиљаду тела Срба убијених пре јула 1995, а генерал Луис Макензи је изјавио да „досадашњи докази наговештавају да је Насер Орић, босански заповедник у Сребреници, одговоран за убиство истог броја српских цивила изван Сребренице колико је и војска босанских Срба одговорна за масакр над босанским Муслиманима у том граду.“ Станковић и српске власти никада нису успеле да за овај масакр заинтересују Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, као ни западне медије.

Микрокосмос предрасуда Међународног трибунала може се видети по томе како се односио према Насеру Орићу. Када се 2005. године појавио снимак на коме се види како неки босански Србин наводно убија шесторицу босанских Муслимана (неутврђеног порекла и аутентичности), побудио је озлојеђеност и велику пажњу на Западу и наводно је „крунски доказ“ да је 8.000 људи побијено у Сребреници. Међутим, било је и очито аутентичнијих снимака које је Орић показао канадском новинару Toronto Star-a Билу Шилеру и извештачу Washington Post-a Џону Помфрету на којима се Орић хвали убијањем Срба и одсецањем њихових глава и где тврди како је убио 114 Срба само у једном од таквих инцидената. Помфрет је написао само један краћи чланак о томе, Шилер два, и то је било то. Нико није рекао како је то „крунски доказ“ да су злочини над Србима у Сребреници били масовни нити да је наводна „демилитаризација“ „безбедне зоне“ само варка. Није било коментара што је Међународни трибунал подигао оптужницу против Орића тек 2002. године, и то не због убистава, већ зато што у шест наврата није имао контролу над подређенима и на крају одбацио цео случај због техничког пропуста. Међународни трибунал никада није позвао Помфрета или Шилера да сведоче нити је употребио ове снимке као доказе.

Трибунал није узео у обзир ни сведочење Ибрана Мустафића, босанског званичника у Сребреници, који је својој у недавно објављеној књизи Планирани хаос написао како је Насер Орић „ратни злочинац коме нема равна“ и описује грозна убиства која је лично видео, а која је починио Орић. Као сведок није позван ни француски генерал Филип Морион, иако је сведочио на суђењу Милошевићу, где је тврдио како Орић „не узима затворенике“ и да су његова масовна убиства из „безбедне зоне“ кључни фактор који објашњава осветољубивост Срба пошто су заузели Сребреницу.

Међународни трибунал није инструмент правде, већ продужена рука НАТО-а, створен да служи његовим циљевима у ратовима на Балкану, што је у бројним приликама и урадио. Главна улога му је да у средиште интересовања стави, сатанизује и осуди Србе, који су и били мета НАТО-а. Кад год је НАТО-у била потребна потпора, Међународни трибунал се нашао при руци, подигавши оптужницу против Младића и Караџића како не би преговарали у Дејтону. Подигао је и оптужницу против Милошевића у мају 1999. када је НАТО почео да добија критике због бомбардовања цивилних циљева у Србији, односно ратних злочина.

Повећавање броја жртава

Надувавање броја убистава која су починили Срби је институционализовано почетком сукобâ у Југославији, а кључну помоћ у томе су пружили медији и лаковерна либерална левица. Превише су се ослањали на босанске Муслимане и америчке званичнике, који су често лагали, али штампа никада у њих није сумњала. У случају озлоглашеног масакра на пијаци Маркале који се десио 27. августа 1993. пред састанак НАТО-а на коме је одобрено бомбардовање Срба, главни стручњаци и посматрачи са лица места – из Велике Британије, Француске, Канаде, Уједињених нација, па чак и из САД – били су убеђени да су починиоци босански Муслимани. Ово, међутим, није могло да прође у западним медијима. Босански Муслимани су тврдили да је на њиховој страни почетком 1993. било 200.000 мртвих (и наравно, да само Срби држе логоре), у то су сви поверовали, као и у бајке о „Великој Србији.“

Исти је поступак коришћен и у случају Косова и пре и после бомбардовања. Говорило се о наводном геноциду који се десио пре рата, а још више о наводном бомбардовању (када је Стејт Департмент проценио да је убијено чак 500.000 косовских Албанаца). Све су то биле велике лажи. Оних 200.000 (што је касније нарасло чак на 300.000) се смањило на 100.000 у које спада 65.000 цивила страдалих у Босни на свим странама. Предратни број жртава на Косову је смањен на 2.000 у години пред бомбардовање, од којих су већина жртве дејстава ОВК, а не Срба (на основу онога што је рекао британски секретар за одбрану Џорџ Робертсон), а укупан број мрвих и несталих на Косову је током бомбардовања смањен на 6-7.000 на обе стране. Међутим, није било никаквих извињења нити преиспитивања од стране водећих медија или либералних апологета „корисног бомбардовања.“

Сребреница је остала њихова. Али, као и код осталих пренадуваних или неистинитих елемената процеса сатанизације, добили су је преваром. Није спорно да је било убистава у Сребреници, али није 8.000 жртава и по свој прилици их није било више него српских жртава Насера Орића на подручју Сребренице, како је наговестио генерал Луис Макензи (који се по ауторовом мишљењу овде показао конзервативним). Прича о моралности се у великој мери ослања на пренебрегавање чињенице како Сребреница није демилитаризована „безбедна зона“, већ заштићена војна база босанских Муслимана која је коришћена да би се десетковало локално српско становништво. Прећуткује се и то да је масакр био од велике користи, као и онај на Маркалама, који је створио наду и очекивање да ће испровоцирати војни одговор НАТО-а. Лидери босанских Муслимана су вриштали о „геноциду“ чак и пре него што су Срби заузели Сребреницу.

Цела ова прича се заснива и на бројним манипулацијама. После интензивних претрага код Сребренице је у последњих шест година нађено само око 2.000 жртава од којих нису све муслиманске и које нису све убијене. Интензивних борби је било изван Сребренице, али је било згодно да се цифре напумпају како би се бројке погинулих у борби могле занемарити и да би се свако ко се води као „нестао“ могао сматрати мртвим.

Навод да су Срби преместили неколико хиљада лешева никада није деловао веродостојно. Сателитски системи за осматрање би лако уочили да су превожени камионима, а такве слике никада нису предочене, а неке од наводно нових гробница су ближе Сребреници од места са којих су лешеви наводно премештени. Касно проналажење гробница после 2000. године спроведено је под контролом вођства босанских Муслимана, које од 1992. редовно шири дезинформације. Налази добијени после 2000. године и ДНК идентификација још више су компромитовани ненаучним руковањем остацима (који су у земљи провели пет или више година), немогућношћу да одвоје оне који су страдали у борби од убијених или оних који су умрли пре 1995. и одабирањем тренутка за акцију како би створили погодне политичке догађаје.

Стални публицитет који се даје Сребреници је као и на почетку у великој мери политичке природе. Ова селективна и претерана виктимизација донела је политичку корист жртвама и њиховим менторима, као и психолошку награду у виду наношења бола дугогодишњим непријатељима. А у овом случају империјални владари не само што могу да укажу на наводно оправдану „хуманитарну интервенцију“ како би тиме прикрили крупније планове за глобалну пројекцију моћи, већ су и успели да претворе Балкан у одскочну даску за експанзионистички постхладноратовски поредак НАТО-а.

Едвард С. Херман је пензионисани професор финансија на Вортону, Универзитет у Пенсилванији, и аутор је многих књига о економији, спољној политици и медијима у које спада и Деградирана моћ: медији и косовска криза (уредник Филип Хамонд, издавач Pluto, 2000.)

Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?c...&aid=13130

(Превео Ненад Томовић)

[дрвосеча]

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВРХОВНИ САВЈЕТ ОДБРАНЕ

Книн, 4. аугуст 1995. године, 16.45 часова
Број: 2-3113-1/95.


Због новонастале ситуације изазване отвореном општом агресијом Републике Хрватске на Републику Српску Крајину и након првих почетних успјеха у одбрани дошло је до угрожавања великог дијела територије Сјеверне Далмације и дијела Лике, због тога

ОДЛУЧУЈЕМО

1. Да се приступи планској евакуацији свег за борбу нес - пособног становништва из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац.
2. Евакуацију спроводити према припремљеним планови-
ма правцима који изводе према Книну и даље преко Отрића према Србу и Лапцу.
3. За евакуацију затражити помоћ од команде УНПРОФОР Сектор "Југ" са сједиштем у Книну.




Книн, 4.08.1995. године


ОВЈЕРЕНО У ГШ СВК
У 17,20 сати 04.08.1995. године
и заведено под горе наведеним бројем.

ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ
Миле Мартић

[дрвосеча]

ПОСМАТРАЧКА МИСИЈА ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
ТИМ 2

СПЕЦИЈАЛНИ ИЗВЈЕШТАЈ

... у периоду од 7. до 22. августа 1995. три тима ПМ ЕЗ посматрала су систематско уништавање, углавном спаљивање, имовине на подручју бивше РСК. Груба процјена је да је између 60-80% имовине у бишем Сектору "југ" потпуно или дјеломично уништено. Паљевине су спровођене врло великим интензитетом од стране униформисаних војника РХ по наређењу команде унутар подручја која су стриктно контролисана од стране хрватске војске и цивилне полиције.

ПРЕОСТАЛИ СРБИ. Веома је тешко у овом моменту процијенити тачан број преосталих Срба у бившем Сектору "југ". Али несигурна процјена је 2-5% од некадашње популације. Преостало становништво су већином стари мушкарци и жене. Само у штабу УН Сектора југ у Книну можемо наћи дјецу и млађе људе (укључујући војнике) који су побјегли код УН због недостатка времена да оду у РС или СРЈ и због цјелокупног третмана.
Хрватске власти одводе Србе у два такозвана Сабирна центра у Госпићу и Задру у сврху евидентирања. (Али овај поступак још није обухватио све људе!). Током овог времена они могу одлучити гдје желе живјети у будуће. Неке од њих су преузели рођаци Хрвати који ће водити бригу о њима. Тренутно познати или процијењени бројеви:
    - око 700 у Задру и смјештени у школама
    - око 80 у Госпићу и исти број ратних заробљеника у госпићком затвору
    - 710 у Кампу УН у Книну
    - процијењени број од 50-100 људи више или мање крије се у граду Книну
    - непознат али мали број у осталим селима широм земље.
   

ЖИВОТНИ УСЛОВИ У БИВШОЈ КРАЈИНИ.
Иако је комадант книнске војне области објавио снажан позив свим Србима на ослобођеном територију обећавајући им храну, прву помоћ, посао ... такве акције и погодности за Србе нису уочене. Једина помоћ коју они добијају је од међународних организација. Питајући људе за разлог останка уобичајени одговори су: ми смо престари да напустимо нашу домовину и не желимо ништа више.
За вријеме операције Олуја сва стока је одведена или убијена и у склопу енормне пљачке и уништења животни услови за ове људе више не постоје. Једини изузетак од уништавања су биле изабране зграде као православне цркве, школе, фабрике и зграде корисне у будућности.
Пука је чињеница да су центри великих градова поштеђени великих разарања као и зоне близу хрватских обалних градова, још увијек траје одређено разарање и разарање широких размјера читавих заједница у унутрашњости на које указују различити фактори. У овом часу је испод сваке сумње да је паљење читавих села, помоћу бензина који су добављали хрватски војни камиони, намјерно координиран и наређен процес одобрен од највиших органа власти. Циљ није ништа друго него спречавање крајишких Срба да се врате на своја имања и друга добра смјештена изван већих градских центара под хрватском контролом.



ЗАКЉУЧАК

Етничко чишћење је ријеч често кориштена у сукобу. Појављује се у много различитих варијанти, а одговорни су многи. Оно што је примјећено од посматрача Европске заједнице у посљедње двије недјеље након операције Олуја најбоље се може описати као чишћење и ефикасно спречавање повратка Срба који су углавном живјели као пољопривредници на том подручју...


23. август 1995. године
Сорен Либоријус


"The Independent"

ХРВАТИ ПАЛЕ И УБИЈАЈУ ИЗ ОСВЕТЕ
 
У Кистањама наилазим на етничко чишћење крајишких Срба у пуном јеку, са нагомиланим тијелима и похараним зградама.

Хрватска војска уништила је све куће у Кистањама: мале ниске куће, двоспратнице, аустро-угарске зграде од клесаног камена, нагорјеле рушевине још увијек окружене стаблима чије је лишће потамњело од пламена. Нити један Србин неће се више вратити овдје.

У Ђеврскама, сусједном селу, наишао сам на кућу која је још увијек горјела, а пламенови лагано пузили по крову. Хрватска има много времена да доврши етничко чишћење региона Крајине, сада кад је свјетска пажња поново заокупљена босанским паклом.

Села без кућа, земља без људи. Чудно је како то све природно изгледа, преврнути аутомобили, одјећа разбацана по улици, празне конзерве пива које су оставиле хрватске тобоже елитне трупе, Будвајзер и Карловачко свијетло и понегдје конзерве Хајнекена разасуте по баштама и путевима. У центру Кистања Хрват је ударио камионом у споменик те смрскао ћирилицом написана имена српских мученика који нису могли ни замислити - пошто су се супроставили Њемцима и њиховим савезницима Хрватима у ИИ свјетском рату - да ће њихов идентитет бити коначно избрисан након пола стољећа од побједе цивилизованог свијета над фашизмом.

На другој страни Книна, на путу за Стрмицу, Едвард Флин, из УН тима за заштиту људских права и ја, наишли смо на тунел пун дима с друге стране напуштене жељезничке пруге за Бихаћ. "Ходаћемо полако јер мораш пазити на оно шта је на путу", рекао је он пошто смо се лагано спуштали ка ниском жељезничком мосту и наишли на потпуно нову двоспратну кућу захваћену пламеном.

Миљу даље запухнуо нас је смрад. Само пар дана прије Хрвати су се бавили тиме да уклоне распадајуће тијело српског војника који је убијен метком у потиљак пар часова иза успјешног хрватског ослобођања Крајине прошлог мјесеца. Војници УН-а налазе око Книна недавно убијених српских цивила и то у омјеру шест дневно. То се не објављује, наравно, јер свијет посматра Сарајево.

У Груборима, прошле недеље специјалне снаге хрватске војске провеле су тзв. кампању чишћења у долини Плавна. Касније су припадници УН-а пронашли два старија мушкарца убијена, једног с метком у потиљку а други са пререзаним гркљаном. Извјесни хрватски генерал Чермак објавио је да су Грубори били четничко упориште. Слиједећег дана УН је нашао још три српска леша, међу њима и леш жене од око 90 година.

Сваки пут када смо зауставили аутомобил - на путу за Стрмицу, у Кистањама или Ђеврскама - стигло би цивилно или ауто хрватске полиције, а униформисана лица би нас гледала зловољно или питала за разлог нашег присуства. Нитко, послије свега, не жели да објављује њихова ратна злодјела - па чак и да амерички амбасадор по повратку у Загреб изјави да овдје нема етничког чишћења.

У Орлићу, 26. августа, два посматрача Европске уније наишла су на три хрватска војника који су потпаљивали фарму. О каквом се догађају ради најбоље се види из њиховог званичног извјештаја. " Покушали смо разговарати са њима, али један од њих је напунио оружје, говорећи да је ватра већ јуче била запаљена. Била је то савршена лаж, пошто је ватра управо била запаљена, али драже нам је било да побјегнемо". Свако би радије да побјегне из Крајине, изузев неколицине преосталих Срба - можда само 5% од укупног српског становништва. Али извјештај Европске уније из Крајине од прошле недјеље - повјерљив документ који сам у потпуности прочитао - говори сам за себе.

"Докази о злочинима, у просјеку шест лешева дневно, и даље израњају, лешеви од којих су неки свјежи а неки распаднути, углавном су од старији људи. Многи су убијени метком у потиљак или су заклани, остали су унакажени. Старији цивили из изолираних подручја, како људи кажу, однедавно се сматрају несталим или су притворени. Бројни (хрватски) позиви Србима да се врате, гаранције о грађанским правима и правима на имовину, такођер стижу са свих нивоа. Међутим, српски домови и земља и даље се пале и пљачкају. Супротно званичним изјавама којим се оптужују Срби који су бјежали и неконтролисани елементи, злочине су починили хрватска војска, хрватска полиција и хрватски цивили. Нисмо примјетили покушаје да се то заустави и све указује на политику спржене земље.

Историја захтијева од свијета да се присјети како су Срби палили куће својих сусједа Хрвата када су прогласили своју независност од Хрватске 1991. те истјерали Хрвате који су живјели у Крајини са идентичном намјером; да би их спријечили да се врате. Али наравно, Хрватска - за разлику од тзв. и сада непостојеће Републике Српске Крајине - жели да се придружи Европској унији, жели да се њене трупе обуче по европском стандарду (Американци су им већ помогли) и жели да буде дио европске демократије. И Хрватска може слободно тражити помоћ од Европске уније за обнову школа и кућа које њене "елитне" трупе пале у жестини етничког чишћења.


4. септембар 1995. године
Роберт Фиск

[дрвосеча]

КОМЕНТАР ХУМАНИТАРНОГ КРИЗНОГ ШТАБА

... хронолошки подаци о кршењима људских права прикупљени су на основу извјештаја примљених од војних посматрача УН (УНМО), цивилне полиције УН (УНЦив Пол), штабова УН у бившим Секторима сјевер и југ (ХЉ, СН, СС), батаљона УН у тим секторима и пет тимова за акцију у области људских права (ХРАТ) основаним након хрватске офанзиве. Само кршења која је запазило особље УНПФ-УНЦРО су укључена у хронолошке податке. Особље УН је такође примило многе додатне вјеродостојне извјештаје о кршењима људских права. Ми настављамо да испитујемо ове извјештаје о повредама људских права.

Информације које су добили посматрачи УНПФ-УНЦРО су далеко од тога да буду потпуне и не представљају потпун извјештај о кршењима људских права у бившим Секторима сјевер и југ. Нарочито ограниченост кретања које је наметнула хрватска власт у великој мјери ометала је процес прикупљања информација.

Како се може видјети из хронолошких података, било је разних врста кршења људских права, укључујући убиства, паљења и пљачкања кућа и имовине, пребијања и малтретирања. Тимови УН запазили су тела више од 70 Срба, цивила и војника. Били су свједоци да је више од хиљаду кућа спаљено и још већи број опљачкан и уништен. Неке цркве и споменици су такође уништени. Разарање кућа и имовине се наставља током читавог периода. Мада се чини да паљења кућа сада има мање, и даље стижу извјештаји о многим случајевима паљења и пљачке током прошле недјеље. Уништавање имовине и сточног фонда ће вјероватно доприњети другој хуманитарној кризи, јер се широм бивших сектора залихе хране смањују ...


Загреб, септембар 1995.

[дрвосеча]

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ
СТАЊЕ ЦРКВЕНИХ ОБЈЕКАТА НАКОН ИЗГОНА