Судбине Звездиних екс-играча?

[A.C.A.B]

[quote author=buteo serbiano link=topic=2786.msg67749#msg67749 date=1242420492]
Ајде сад, ко се сећа Јована "Цунета" Гојковића, мој омиљени играч, страшан техничар, борац и звездаш изнад свега... играо у звезди од 1997. до 2000.године. Ко се сећа његових дриблинга и оног очаја у који је бацао стоку на дербијима....дечко је погинуо чини ми се 22.децембра 2001.године. Мислим да у Чачку постоји и меморијални турнир за млађе селекције под његовим именом

Лево крило... Најављиван као нови Џаја... Није до краја показао свој раскошни таленат... Нажалост није се дуго задржао у Звезди јер бејаху нека туробна времена као и сада и уопште последњих 15-ак година у нашем клубу... И убрзо после одласка из Звезде у иностранстно задесила га је погибија у саобраћајној несрећи и то овде у Србији ако се не варам...
[/quote]
страшно је што ми тako брзо забoрaвљaмo нaшe људe,a Грци гa oчиглeднo итekako цeнe.Ниkaд нeћу зaбoрaвити њeгoв гoл Партизану у пoбeди од 4:0,био je гeниjaлaн игрaч,бoљи oд сваког данашњег Звездиног играча ,мнoгo сaм гa вoлeo!!

[srle.pajce]

Имао сам прилике да играм против Јована.невидјени техницар и једном добар цовек био.Настардао на Нбгд у ауту кад се врацао са аеродрома.

Пијанац: http://www.srbijazemljaheroja.com/cirilica.html

[KocoBo-Cp6uja]

Данас је у журналу изашао текст о Драгану  Џајићу,па ако неко има скенер да постави,текст је до јаја,тиче се хапшења и неправде према Драгану,али како пише у том чланку-Једном дигнут споменик,и кад се сруши,задржава величину и сјај !!!

[Вечити ДЕЛИЈА]

Журнал, Томо Марић, 05.07.2009:

ДРАГАН ЏАЈИЋ И СВИ МИ КАО СУРОВ ПРИМЕР И ВЕЧНА ОПОМЕНА: ТЕШКО ЉУДСКИ ПОВРЕЂЕН У КОШМАРУ ДУГОМ ГОДИНУ И ПО
СПОМЕНИК ОСТАЈЕ СПОМЕНИК

Био је хладан фебруарски дан, година 2008, када сам спознао, по ко зна који пут, проклетство новинарске професије. Хоћеш да будеш професионалац, одмерен и чисте савести, али побеђује те властито срце и снажне емоције.
Окрећем се око себе, а зграде и околна бањалучка брда гледају ме, као да имају очи; упирем поглед у небо, оно тмасто, суморно и пусто као да хоће нешто да каже...
Ухапшен је Драган Џајић!!!???
Нисам вешт са интернетом, али данас сам се извештио. Цела планета бруји о том хапшењу. О, Боже, шта се ово дешава са нама?!
Касније, у малој кафани на Напретковом стадиону, у свом крају, на Обилићеву, исписујем редове које ћу издиктирати за „Журналов уводник“: „... Ако Драгана Џајића прогласе кривим и осуде, за мене ће и даље остати фудбалска громада и бити ми до века драг човек који је, као и сви смртници, у тренуцима слабости поклекао, у овом суровом времену, пред силним животним изазовима и искушењима...
Али, шта ако се докаже и покаже, да је све то била велика грешка, или још горе наша злурадост и пакост, која овде на Балкану у својој злоћи достиже космичке размере...
Драган Џајић остаје мој пријатељ и пријатељ небројаним пријатељима широм кугле земаљске...
Јер, споменик и кад срушиш остаје споменик...“
Чини ми се, али нисам баш сигуран, да сам управо тог прохладниг фебруарског дана, а нисам малог животног искуства, тумарајући бесциљно са боксерским олимпијским шампионом Антоном Јосиповићем, коначно спознао да понекад душа може да боли више него око...
После ће се, на ковитлацу времена и догађај, компликовати и заплитати сторија о спектакуларном хапшењу, притварању и дуготрајном истражном поступку против Драгана Џајића. Извештаји су били штури. Класични полицијски.
Ређала су се саслушања Друлића, Огњеновића, Стојића, Видића, Дудића... и ко зна кога све. А до јавности је стизало да су сви ти млади људи, израсли у велике фудбалске асове, изјавили да им је Џајић био други отац и да их није закинуо ни за пребијену пару.
Могу замислити Џају у затворској ћелији: разочараног, ојађеног и беспомоћног...
Он, који је фудбалом разбио комплекс малих народа да могу побеђивати велике и моћне; он, који је, и у злу југословенског страдања и даље веровао у вечност љубави међу људима; он, који је по рођењу, у наслеђу, од оца Крстивоја и мајке Видосаве, носио морално – етички стуб, да је човек човеку брат; он, коме је човек и људско био животни кредо; он, коме чест и част нису биле карактерне одреднице, већ животна дијагноза...
Сада је он, тај и такав, туђом заслугом, био разапет на крст срама, од којег се очекивало, у нечијој болесној и морбидној машти, да хули на Бога, људе, судбину, ред и поредак.
Али, погане жеље нису се испуниле.
У целом свом страдању „Џаја национале“ остао је достојанствен, не осврћући се ни на понеке чудовишне људске сподобе, које су ликовали над његовом големом неправдом.
Већ годину и по дана, траје тај чудан судски спор. Јавност му се већ помало и изругава, на штету друштва у којем се та судска представа одиграва у стилу тривијалне провинцијске траги-комедије.
Као новинар, који све то помно прати, а као човек коме је правда ближа од права, слободан сам да кажем: Драган Џајић се може осмехнути у огледало своје истине. Нисам сигуран за оне друге!
Заједнички пријатељи који га сусрећу, кажу да је већ добро сатрвен од овог времена, тешко схватајући да нас, у свакодневници, махом, окружују безосећајни људи којима ништа није свето и важно, а набусити новопечени милионери још мисле како све могу како им се хоће.
Чак да нам ускрате право на живот, што су и покушали Драгану Џајићу.
Боли и раздире Драгана Џајића, као сваког човека добре намере, опора дилема – требају ли оваквом времену људи који то јесу? Требају! Можда ће баш његов случај, у гомили толиких неправди и страдања, окренути точак судбине целог једног народа, између осталог и његове Црвене звезде, што се већ последњих дана и назире.
Ако смо лафови живота, погледајмо се и ми у огедало своје истине: Џајина филозофија живота, који је везао за своју породицу и своју Звезду, за своје пријатеље и своје окружење, већ је изаборила једну велику победу.
Изборили су је, заједно са њим, сви они који су дефиловали испред истражног судије, не изговоривши ни једну једину реч сумње, а камо ли оптужбе на његов рачун. Треба ли ишта више?!
Ко год то не види, остаје слеп цели живот; и на несрећу људског рода изједначава добро и зло, што због незнања, а што због мржње.
Има, ипак, неко ко то неће дозволити; има, ма ко, у свом јаду и немиру, мисли другачије...
За све је више касно; једино није касно, хришћанског завета, за велико покајање, које је увек грех од Бога, да се исправи велика неправда, која је увек грех од људи.
Уколико заувек на суровој Балканској ветрометини више уопште постоји...

[ПЈАНОВИЋ_18]

То је генерација :

Јеврић
Дудић
Бјеговић
Адилсон
Илић
Буњевчевић
Шкорић
Пантелић
Друлић
Ачимовић
Огњеновић
Мићић
Витакић и наравно Гојковић....

Сјајно...Кад смо прошли Мец на пенале

[jagara]

...а пре него што је Ћићми промашио пенал, нестаје слике на тв-у а иде тон... нервоза достиже максимум!!!

[buteo serbiano]

Звезда-Мец...пролазим поред запада према северу и на улазу на запад, тј. на капији 2 пандура на коњима утерују (буквално) људе на трибину. Одједном, жена са дететом која улази на запад почиње да кука јер је за раме уједа пандурски коњ, а пандур маше пендреком и дере се : "Не дирај животињу краво једна"... Мислим, да није тужно било би смешно.

Утакмицу памтим по Перици и Друлићу који су одиграли феноменално....да нас није сахранио онај Родригез у последњем минуту, прошли би Мец без проблема (пенала)

[100%anti crnobeli]

Тај реванш против Меца је једна од најлуђих утакмица које сам икад гледао. А почело је како се само пожелети може.
Винко Мариновић је у првом полувремену звизнуо гол из слободњака и мислили смо да је све већ готово. Али не лези враже, они преокренули у другом полувремену, један гол су ако се сећам добро дали из пенала и онда хорор до краја утакмице тј. продужетка. Сећам се да ме је код нас ужасно нервирао оно преплаћено говедо звано Миодраг Пантелић, мада је руку на срце успео да испослује искључење Давида Режиса, па су ови дуго времена играли са играчем мање, али ми то нисмо успели да искористимо такође захваљујући Пантелићу. Пред крај другог продужетка или пред крај регуларног дела сећам се да је и покојни Цуне имао 100% шансу али ништа. И онда дођоше пенали и нама кренуло екстра они два промашили, један од та два и наш потоњи центарфор Јестропорн и онда креће Ћићми да им запечати судбину и нестаде слика, али тон иде уз коментар лудог и вероватно пијаног Милојка Пантића. И док смо сви очекивали радост Ћићми је послао лопту небу под облаке. Онда су они дали гол, али је тада за нас пенал хладнокрвно реализовао један од најбољих играча из свих пост-баријевских генерација Горан Буњевчевић и наравно већем делу Србије је камен пао са срца.

Такође као што је било весело на терену било је весело и на трибинама. Сигурно се многи сећају пегле коју су наши имали са жандарима тамо. Али о томе неко ко је био нека прича и на одговарајућем подфоруму.

[Вечити ДЕЛИЈА]

Преминуо Ратомир Вићентић

У 70. години живота, 16.07.2009, преминуо је Ратомир Вићентић, некадашњи кошаркаш црвено-белих.
Вићентић је рођен 5. августа 1939. године. Играо је за Црвену зведу од 1958 до 1965. и био један од најважнијих играча у том периоду. 1960. и 1961. био је најбољи стрелац екипе, а са успехом је носио и дрес са државним грбом. За наш клуб одиграо је укупно 130 утакмица и по просеку датих кошева налази се на шестом месту на вечитој црвено-белој листи. После играчке каријере Вићентић је био технико А тима.


Нека му је вечна слава!

пс. Надам се да није проблем што сам у тему убацио вест о бившем играчу нашег кошаркашког клуба, пошто се до сада коментарисало само о фудбалерима...

[CEBEP]

Држи се Децембарски.....

Извор: Б-92
Просинечки: „Тешко ми је“

Бивши фудбалер Црвене звезде, а сада члан стручног штаба хрватске репрезентације, Роберт Просинечки проживљава тешке тренутке, пише „Вечерњи лист“.

Некадашњи репрезентативац Југославије се у последњих месец дана није осећао добро и био је на разним испитивањима, али је одговор на питање шта није у реду добио тек пре неколико дана. „Пронашли су ми бактерију која омета центар за равнотежу. Налази су били добри, али се мени стално вртело, а осећао сам и мучнине последњих дана“, рекао је Просинечки.
„Сада сам део дана боље, део дана слабијем, када осећам исцрплејност и слабост“, додао је Просинечки, који је био члан екипе црвено-белих која се 1991. године у Барију попела на кров Европе.

Просинечки је пет дана провео у специјалној кардиоваскуларној установи у Крапинским топлицама и прегледи срца нису показали никакве неправилности, али му је препоручена дијета и наложено да остави пушење, а рекао је да је те дане провео воема забринут.

„Био сам јако забринут јер ми није било добро, а налази су говорили другачије. Тих дана човек уопштено размишља о сврси живота, и некако се више окреће породици“, изјавио је Просинечки.

Због болести Просинечки неће бити у стручном штабу хрватске репрезентације на пријатељској утакмици са Белорусијом, у Минску, али верује да ће тим моћи без њега.

„Нажалост, даље ће репрезентација морати без мене. Наравно да сам ту, да ћемо се чути, саветовати, али у Минск нећу ићи. Осим ако се у те три недеље нешто драматично не промени, али данас се не осећам добро, док се ово потпуно не излечи бићу само са својом породицом. Тешко ми је, али је Билић велики тренер, помоћници све знају, могу без мене“, истакао је Просинечки.