C.K.C.K. Хроника

[радомир]

Ајде скенирај па постави ако није проблем, да се види каква је то проганда. Политика би ипак требала да је озбиљнији лист, али јебига кад држава умеша прсте...

Каква је то новина показује податак да су написали да је било укупно 4000 хиљаде људи на стадиону! :zbunjen :batine

[Лаф]

Ајде скенирај па постави ако није проблем, да се види каква је то проганда. Политика би ипак требала да је озбиљнији лист, али јебига кад држава умеша прсте...

То са скенирањем би био озбиљан подухват пошто буквално на свакој другој страни има чланак, неких психијатара, муповаца, социолога, који серу ли серу...А то да су озбиљне новине :nene

[Johnny Blaze]

Каква је то новина показује податак да су написали да је било укупно 4000 хиљаде људи на стадиону! :zbunjen :batine

Вјероватно су рачунали само исток и запад јер нас не сматрају људима већ стоком.
Јебо им пас матер :batine

[фкцз]

Не знам у ком медију је реално написана цифра јучерашње посете..

[радомир]

Не знам у ком медију је реално написана цифра јучерашње посете..

Ни у једном..али нећемо више о томе у овом топику.

[UrbanBaby]

Недеља, 22. Октобар, 2006. (Политика - Тема недеље : Спорт и насиље, насловна страна, наставак на странама 10. и 11.)




Узмете кесе из самопослуге, пробушите отворе за очи, набијете кесе на главе, развијете заставу америчке државе с југа из доба грађанског рата и прекинете супердерби „Борца” и „Вождовца”, клубова од чијег се помињања тресу зуби Мурињу, Рајкарду и Венгеру. После дружења са дволитарском „бомбом” наточеном у Апатину, викнете зиг-хајл и извређате доброћудног центарфора који је у потрази за срећом из Зимбабвеа, заборављеним стазама несврстаних, залутао у Ивањицу, а потом у Чачак. Маштате да сте давно изгубљени чукунунук кју-клукс-клановца – који је из Алабаме емигрирао у Шумадију – како би ширио идеје расне сегрегације тамо где је иначе врвело од Африканаца који су се почетком 19. века искрцали „код Мораву”, да би се придружили кнезовима и белој браћи у устанку против централних турских власти.

Кретенски перформанс на стадиону „Борца” заврши на Си-Ен-Ену, ви окончате тамо где су стан, храна и стража бесплатни и где је могуће остварити забрањену романсу без предрасуда конзервативног окружења.

То је био чачански римејк „Мисисипија у пламену”. Без Џина Хекмана, са 40 глупих натуршчика. Центарфор „Борца” Мајк Темвањеро, међутим, и даље воли Србију. Група хулигана желела је да га протера из града, али, добри момци, предвођени градоначелником и шерифом, стали су у његову заштиту.

Извини, Мајк, и буди спокојан. Расизам из чачанског сокака не постоји. Они су хулигани са трибина српских стадиона где се игра лош фудбал. Они припадају маргиналним друштвеним слојевима, негде су из предграђа, без посла, наде и живе живот без икаквог смисла и свести о сопственом идентитету. Клацкају се у аутобусима којима махом не раде кочнице, туку се по возовима који не воде заправо никуда, како би бодрили своје тимове чији власници лете у ваздух или гину у сачекушама, а заузврат добијају, као безимена лица у гомили, лажну верификацију да припадају некоме, да су део нечега важног. Новоформирана експозитура ККК, задња пошта Џорџија.

Доказ да навијачке групе немају никакав политички идентитет, па су зато и изузетно подложне политичким инструментализацијама је понашање хулигана „Рада” који су извређали фудбалере „Новог Пазара” помињући срамну паролу – „нож, жица, Сребреница”.

Мали ултрадесничари су потпуно необавештени, па не знају да из Новог Пазара данас дувају другачији политички ветрови.

Није ли и Коштуница инаугурисан на трибинама, пре избора, одлуке Уставног суда и разговора у четири ока са Игором Ивановим? Када је нестала струја на „Маракани”, усред бурне утакмице СРЈ–Хрватска, уочи председничких избора 2.000. године, у помрачини се клицало Воји као будућем „шефу луднице”, док је истовремено Слоба подстицан да напише отказ и активира своје суицидне потенцијале.

Трибине, међутим, имају кратко памћење. И увек траже нове јунаке. „Север” је клицао: „Звезда, звезда, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се с њим...” Та љубав је кратко трајала. „Делије” су били први који су му клицали, али, и први који су спевали песме против њега. На трибине су почели да долазе Шешељ, Вук, Ђинђић, па је тамо где треба закључено да на „Север” треба послати човека који ће убедити хулигане да вишестраначје није писано за њих.

Аркан је дисциплиновао „Делије” и послао их на радне задатке – Вуковар, Босна и остале дестинације деведесетих. Пре тога, на самиту „Делија” и „Бед блу бојса” на Максимиру, уз каменице, пендреке и чупање столица – гле случаја, на тадашњи Дан безбедности – уговорен је почетак крвопролића и распада Југославије.

Зов дивљине са трибина прати нас све ове године. Тужилаштво и полиција их се сете током предизборне кампање. Зато правоверни навијачи одавно не подмећу старе новине на ледене пластичне столице, не желе да мрзну, кисну и јуре семенкаре и бозаџије. Зарекли су се да неће посматрати лигу из које се ионако не испада. На кабловској могу да уживају у пасовима, волејима и мирним, анестезираним навијачима „Ливерпула” које је МИ6 васпитавао годинама, па сад подсећају на активисте хуманитарне организације која се бави рушењем стереотипа у постконфликтним друштвима, док некада опаки витезови „Борусије” из Дортмунда, под видео-надзором, подсећају на волонтере у азилима за изгубљене вучјаке. Када сте, заиста, чули да навијачи „Барселоне” праве нереде? Помислиш да прободеш навијача „Реала” и – не видиш куда је протутњао мали Меси.

Наши хулигани су постајали све осорнији, како је фудбал постајао лошији. Када би на српској трави дома мог играли достојни Шекијеви или Моцини наследници, када би доктор Стојковић из лабораторије клонирао Чаву Димитријевића, када би Роби Просинечки у намери да посети фамилију у Ваљеву роловао као некад, ко би био луд да ставља капуљачу на главу или анализира Сребреницу. Сећам се Блекија Богићевића. Дуга коса, још дуже гаће. „Атлетико” из Мадрида гостује, најстарији играч шпанске лиге му два пута бежи од центра. Блеки га јури, цела „Маракана” устаје на ноге и виче: „Блеки, руши га, скрљај бре!”

Блеки дахће, али не руши маторца. „Атлетико” добија са 2:0 усред Београда, а чувени халф изјављује, док дим томпуса одаје зашто је изгубио дах у последњим метрима: „Блеки не руши слеђа. Блеки је спортиста”.

Александар Апостоловски



Зов дивљине са трибина
Насиље на стадионима јавља се у Енглеској педесетих, Италији седамдесетих и бившој Југославији осамдесетих година прошлог века



Децо, водите рачуна како се понашате на „југу”, нисте у школи – слоган је којим се незаборавни носилац београдског духа и „партизановац” Душко Радовић некад обраћао навијачима „црно-белих”. Три деценије касније, на стадионима нема много места за хумор, ни код нас ни у свету. То најбоље знају у Ирану где је казна за нереде на утакмицама – смрт.

Овде је неколико навијача изгубило живот, како у уличним тучама, тако и усред нашег највећег фудбалског празника, „вечитог” дербија, пре неколико година. Од последица поготка сигналном ракетом у главу преминуо је осамнаестогодишњи Александар Радовић из Опова.

Организовано навијање код нас датира од почетка седамдесетих година прошлог века и везано је за присталице фудбалера Партизана и Црвене звезде. Тада су почела њихова велика окупљања у центру града и одласци на стадионе.

Из тог периода су и први случајеви насиља, које се данас нераскидиво везује за појам навијања. До ескалације је дошло са бумом навијачких група на просторима бивше Југославије, крајем осамдесетих година.

Као појава, хулиганизам је стигао са Запада, где се термин први пут и појавио, 1898. године, у једном лондонском полицијском извештају. Тачно порекло назива није утврђено, а једна од теорија је да је изведен из ирске речи „хули” што значи дивља, луда журка.

Вандалско понашање навијача масовна појава је најпре постало у Енглеској педесетих година прошлог века, а у Италији седамдесетих са формирањем групација названих „ултрас”. За ове земље је иначе везан настанак различитих стилова навијања. За италијански, којем су најверније биле присталице Црвене звезде, карактеристичне основе су заставе, кореографија и бакље, за енглески на који су осамдесетих прешли навијачи Партизана, најважнији су „грло, длан и шалови”.

„Ултрас” је било и име једне од многобројних група навијача Црвене звезде („Зулу”, „Ред девилс” итд.) које су се на Божић 1989. године ујединиле у једну, под именом „Делије” (предлог који је победио осталих десет на састанку на „Маракани” тог 7. јануара). На дан безбедности СФРЈ, 13. маја 1990. у Загребу одиграла се велика туча припадника „делија” и Динамових „Бед блу бојса” која се сматра почетком краја бивше државе.

„Случај Максимир” и пут кроз Куп шампиона до европске титуле освојене у финалу у Барију 1991. године пред 15-18 хиљада Звездиних навијача, припадају времену када је вођа „Делија” био Жељко Ражнатовић Аркан. Део свог серијала „Како фудбал објашњава свет” један од најутицајнијих светских новинских дневника „Њујорк тајмс” је посветио улози Звездиних навијача у догађањима на Балкану. Репортер овог листа који је пре две године у Београду истраживао грађу за текст, написао је да су му на питање о оснивачу Српске добровољачке гарде, чије прво језгро су чиниле „делије”, из њиховог табора рекли: „Вама не одговарамо, Америка је убила много добрих Срба”...

Готово цело наше навијачко небо прекрива ривалитет присталица Црвене звезде и Партизана, иза којих по традицији коју стварају долазе припадници „Уједињених сила”, како гласи превод званичног имена навијача Рада – „Јунајтед форс”. Ова група основана 1987. године, често је правила изгреде, а има екстремни приступ „Сами против свих” и остала је записана као актер првог случаја у коме је полиција на нашим стадионима употребила ватрено оружје, 2003. године на утакмици последњег кола у коме је тим са Бањице испао из Прве лиге. Радови навијачи кажу да су српски националисти, идеолошки блиски десници без везе са политичким партијама и да су њихов мањи део „скинхедси”, којих има и код других група. Оградили су се од прошлогодишњег убиства навијача Вождовца, приписаног њима.

У последње време, Партизанови „Гробари” су у центру пажње због бојкота управе клуба, израженог недоласцима на „њихову” јужну трибину. Ни не назире се какав ће бити епилог сукоба, којем су претходили добри односи. Дотле, поручују да желе да промене слику о навијачима као хулиганима и прикупљали су помоћ за Хиландар, Србе на Косову и Метохији итд. Имају обичај да кажу: „Пишите шта хоћете, али завршите речима да је Драган Манце наша највећа легенда”.

Закон о спречавању насиља на спортским борилиштима, пре две године је за свој први ефекат имао прву јединствену реакцију навијачких група, које су протестовале на двадесетак стадиона у Србији. Њихова оцена је да Закон није уперен против насиља, него навијача...

Г. Ковачевић


Вође као „босови”
Поједине навијачке скупине делују као организоване криминалне групе

У Београду је регистровано око 2.300 екстремних навијача, показују подаци Управе полиције Београда. Дакле, није реч о правим навијачима који воле и бодре свој омиљени тим, већ су то они који изазивају туче, изгреде и остале инциденте на трибинама спортских терена и ван њих. Против свих тих хулигана полиција је до сада подносила кривичне и прекршајне пријаве, на основу такозваног закона о навијачима. Међутим, велики број пријава, као по неком неписаном правилу, не добије свој епилог на суду. Отприлике, полиција ухапси хулигана, напише му пријаву, доведе га до надлежног судије, где се све заврши на благим казнама.

Хулиган не само да прође слабо кажњен, већ се, што је најгоре у целој причи, таквим примерима остали навијачи „подстичу” на насиље. Само у првих 10 месеци ове године, полиција је поднела 56 кривичних пријава за кривично дело насилничког понашања на спортским приредбама. Тим пријавама је обухваћено чак 98 хулигана, од којих је 14 малолетника. Готово ниједан од њих није осуђен на затворску казну.

Највише хулигана регистровано је међу навијачима Црвене звезде, Партизана, Рада и Земуна. Према подацима полиције, највише хулигана окупљено је око навијачких група Црвене звезде (има око 700) и Партизана (стотинак мање). Кад је реч о осталима издвајају се екстремни навијачи Фудбалског клуба Рад који важе за најагресивније.

Међутим, оно што највише брине полицију, а требало би и целокупно друштво, јесте чињеница да поједине навијачке групе све више попримају облике организованих криминалних група. Поуздани подаци Управе полиције Београда који прате ситуацију међу навијачима показују да поједине вође користе млађе чланове група, жељне доказивања, за извршење тешких кривичних дела, као што су изнуде, разбојништва и остало. Вођа, на тај начин, остаје законски чист јер, ако се ухапси млађи члан групе, он ће веома тешко испричати полицији ко га је наговорио то да ради.

Пре месец дана у акцији полиције на стадиону Црвене звезде пронађени су оружје и капе „фантомке”, дакле, реквизити који се свакако не користе за спортско навијање, већ за извршење кривичних дела. Истрага полиције је у току, па су сви детаљи проглашени тајном.

Никола Поповац, начелник Управе полиције ПУ Београд, у чијој се надлежности, између осталог, налази и проблематика јавног реда и мира, једно од решења види у превентиви и у строжој казненој политици. Он сматра да је полиција само један сегмент друштва који се бори против хулиганства. Остали сегменти су, по његовом мишљењу, породица, образовно-васпитне установе, спортски клубови, али и медији.

Спортски клубови, додаје Поповац, сносе велику одговорност за понашање навијача. Наиме, клубови су, по закону, обавезни да шаљу апеле и позиве на фер и коректно понашање навијача, али они то чине по правилу када се одиграва нека међународна утакмица. Врло ретко се апел за фер навијање шаље за утакмице домаћег првенства. А, по закону, клубови су задужени да то чине. За сваки прекршај, па и овај, казна је од 200.000 до 400.000 динара. Полиција је од почетка примене Закона поднела чак 65 пријава против клубова због одговорности у инцидентима. Зачуђујуће је да је свега двадесетак од 65 пријава правоснажно решено.

Досадашња искуства показују да се поједини медији не укључују у превентивно деловање, већ и сами подстичу непримерено понашање навијача. Примера који илуструју ову Поповчеву тврдњу има много. Рецимо, једном је у телевизијском споту упућен позив навијачима да дођу на утакмицу, а у том споту је све време доминирала запаљена бакља. Такође, после једне фудбалске утакмице, у неким београдским новинама освануо је наслов „Одлична атмосфера”, а и то је пропраћено илустрацијом запаљене бакље. Законом је, иначе, забрањено уношење бакљи и осталих пиротехничких средстава.

Закон о навијачима, чији је тачан назив – Закон о насилничком и недоличном понашању на спортским приредбама усвојен је у јулу 2003. године. Већина је сматрала да ће овај закон у Србији решити проблем са навијачима и да ће слика са наших терена бити идилична, попут оне у Енглеској. Међутим, изгледа да су се сви преварили, јер Закон се очигледно не примењује. Можда би требало да се размишља о томе како ефикасно почети примењивање Закона. А можда и о увођењу оштријих казни. Како за навијаче, тако и спортске клубове.

Д. Tелесковић


Појмови и објашњења фудбалског насиља

Проблем насиља на фудбалским теренима је веома сложен и немогуће га је регулисати и решити у фудбалским форумима, па се мора применити шира друштвена акција са значајном и водећом улогом државе.
Неопходно је знати да постоји неколико категорија фудбалских навијача. Криминологија, рецимо, разликује групу симпатизера и групу правих гледалаца. Тако је у књизи „Фудбал од забаве до насиља” др Душан Лакчевић поделио навијаче на следеће три групе:

– енглески тип, који се одликује певањем, ношењем шалова и малих застава.

– бразилски тип одликује ношење великих застава, користи музичке инструменте, плеше, пева. Користе димне бомбе, иду улицама у дугачким колонама.

– италијански тип је нека врста мешавине енглеског и бразилског навијача.

Хулиганство подразумева: безобразну, бескорисну, бесциљну радњу, праћену изражавањем презира према појединцима или друштву у целини, умишљајно понашање које грубо нарушава јавни поредак и изражава презир према друштву, непристојно псовање на јавним местима, досађивање грађанима и сличне радње. Хулиганизам, као силеџијство, појава је агресивног асоцијалног, понекад деликвентног понашања најчешће младих, обично удружених у групе. У модерним урбаним срединама је израз социјалне кризе, усамљености, немогућности афирмације и слично. У терминолошком смислу, овај термин садржи кривична дела и прекршаје.

Присутност мас-медија на стадиону подстиче агресивност младих гледалаца. Они привлаче пажњу и хоће стално присуство у медијима. Хоће своје часописе у којима описују и објашњавају нападе и јурише на противничку групу. Циљ борбе је разбијање противничких хулиганских група. Нормалне навијаче сматрају мање вредним. Извештаје завршавају о својим губицима, а сваки је уоквирен фотокопираним изводима из дневне штампе.

Проучавајући феномен навијача-изгредника на теренима немачке лиге, полиција је дошла до закључка да се они могу поделити у две групе: „тврдо језгро” или вође и „војска следбеника”. „Тврдо језгро” по правилу чине иницијатори ексцеса. Слика њихове личности показује необузданост, неуобичајену раздражљивост, осетљивост, безосећајност, асоцијалност, жеље за показивањем, свађом, мање-више изражене симптоме психопате. Потичу из непотпуних и несређених породица. Тип припадника „тврдог језгра” је склон криминалу, који му служи као ослонац и даје осећај снаге. Унутар групе он је признат и поштован, а тога је лишен у породици, школи, радном месту. Старосно доба је између 16 и 20 година.

„Војска следбеника” је многобројнија. Она поступа по такту „тврдог језгра”, без обзира на то да ли су испровоцирани или подстакнути психологијом масе. Истраживања у Гелзенкирхену показују да следбеници долазе из сређених породица и да углавном имају основно образовање, ређе више и високо.

Скица просечног типа изгредника изгледа овако: 1. лице које није завршило основну школу, необразовано и без квалификација, 2. на утакмице долази са стране (50 до 80 одсто), 3. носи опасне предмете, 4. старост му је око 19 година.

Истраживања у Белгији показују да су изгредници од 18 до 23 године.

Узрок за инциденте лежи у постојању такмичења, које изазива стрес и подиже ниво раздражености код играча и гледалаца, као и животни услови младих и проблеми са околином, незапосленост, лоши услови становања и статус у друштву. Пошто се данас примат даје материјалним вредностима, родитељи раде, а децу препуштају самој себи, школи, али и улици. Нема довољно контроле, а изгредници имају посебно поимање демократије, па њихово понашање од ње прави анархију. Држава мора да се супротстави таквом понашању.

С. Р.


Страсти на Светском првенству у Немачкој

Организатори овогодишњег Светског фудбалског првенства у Немачкој нису толерисали навијачке испаде. Масовних нереда било је веома мало, а на стадионима и око њих појединачни покушаји насиља ефикасно су посечени у корену. Превентивно, регистровани инострани хулигани нису ни стигли у Немачку.

Озлоглашени Енглези су за време утакмица националног тима своје навијачке грехе окајавали у матичним полицијским станицама, у којима су још раније орочени њихови пасоши. На тај начин су острвске навијачке хорде приморане на појединачну одговорност и сваки је, по злу доказан, навијач могао само да гледа телевизијске преносе у друштву локалне полиције, али не и да се нађе са истомишљеницима на фудбалским трибинама. То је вероватно сачувало главе многих јер су и Немци своје најопасније регистроване „патриоте” ставили под кључ.

Холандски фудбалски савез је, под притиском медија, навијачима забранио ношење пластичних наранџастих шлемова који су обликом као они немачки из Другог светског рата. Највише проблема било је са Пољацима, који су се потукли у Дортмунду са домаћим „тифозима”, а полиција је ухапсила више стотина насилника са обе стране. Против 96 подигнуте су кривичне пријаве.

За то време на трибинама стадиона заједно су уживале измешане групе љубитеља фудбала из различитих земаља, породице са децом, млади и стари. Обезбеђење на трибинама поверено је цивилној редарској служби у којој је био отприлике подједнак број жена и мушкараца. Њихов задатак је био да дискретно раде свој посао не узнемиравајући мирољубиве. Када је један навијач бивше СЦГ у агонији од пораза против Аргентине упалио бакљу на трибини, редари су га одмах и чак љубазно позвали да пођу до најближег полицајца, који је одмах посегао за његовим пасошем.

Исто је било и са нашим момцима који су се после утакмице са Обалом Слоноваче испред стадиона у Минхену стуштили на вршњака у дресу Хрватске. Иако је у питању био само случај вербалног насиља, пасоши наших држављана после неколико минута завршили су у џепу баварског полицајца. После изречених новчаних казни они су пуштени, али са таквом репутацијом тешко се могу надати скоријем поновном уласку на територију ЕУ.

В. Јокановић

[Johnny Blaze]

Скица је најбоља. :batine
Колико човјек треба бити болестан да напише овако нешто...

[100%anti crnobeli]

Јао колика гомила глупости,па то је да човек повраћа као Срђан Тодоровић у оном салону венчаница у ''Ми нисмо анђели''.
Пази ово ''тврдо језгро'',тј. они који планирају акције,који су склони криминалу и имају армију следбеника,а њихов просек година 16-20 :rofl :rofl :rofl .Изгледа да је толики просечни IQ оних који су писали све ове тесктове.

[радомир]

Kako prenosi smrdljivi U92:

Prekršajni sud u Novom Sadu kaznio je Stevana Š. (1982) iz Novog Sada kaznom zatvora u trajanju od 10 dana, zbog paljenja baklje na utakmici između Vojvodine i Crvene zvezde.

Stevan Š. je, kako se navodi u saopštenju novosadske policije, priveden zbog toga što je prekršio Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Vojvodina i Crvena zvezda su u Novom Sadu igrali 14. oktobra u devetom kolu Meridijan Superlige Srbije, a gosti su pobedili 1:0.

Nastavlja se represija... :bes :boks

Требало би неким петицијама да се обори тај закон...
По правди ког Бога, је нормално у затвор ићи због бакље!?
Уаааа, злотвори!

[фкцз]

U poslednjih 20 meseci
Krivične prijave za 530 policajaca

BEOGRAD - U 2005. godini i za devet meseci ove godine otkriveno je i prijavljeno 928 krivičnih dela policijskih službenika, među kojima su ubistva, primanje mita, zlostavljanja i mučenja, teške krađe i razbojništva - saopštio je juče načelnik Uprave za poslove unutrašnje kontrole policije Marko Osmajlić.


Predstavljajući izveštaj o izvršenim krivičnim delima, prekršajima, disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti i drugim težim povredama radnih obaveza policijskih službenika u tom periodu, Osmajlić je precizirao da je policija podnela 458 krivičnih prijava protiv 530 svojih radnika.

„Prijave su podnete protiv 454 uniformisana policajaca, 37 službenika sa statusom ovlašćenog službenog lica i još 39 radnika policije“, kazao je Osmajlić. On je naveo da je 115 policijskih službenika udaljeno iz MUP-a, 41 je uhapšen, dok je protiv 25 određen pritvor.

Osmajlić je naveo da je kabinetu ministra policije u 444 izveštaja predloženo preduzimanje mera prema odgovornim policijskim službenicima, ali je Sektoru unutrašnje kontrole policije odgovoreno samo u 327 slučajeva. Osmajlić je zamerio kabinetu ministra što nije povratno informisao sektor u 117 slučajeva. (Tanjug)