srpski istorijat

[Paljanin]

malo istorije naseg velikog naroda:

[Paljanin]

II GLAVA: GDE ZIVE SRBI I KOLIKO IH IMA ?

Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata (Milanovich, 1993). To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice - u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi.

Pitanje broja Srba koji zive u dijaspori okupiralo je mnoge istrazivace, pocev od Pere Slijepcevicha (1917), preko LJubomira Kosiera (1926), L. Trnjegorskog (1938) do Majkla Bore Petrovicha (1982) i Vladimira Grecicha (1990). Vechina istrazivaca bila je sklona da taj broj ili precenjuje ili potcenjuje. Politicari i sociolozi, a posebno prvaci srpskih nacionalnih organizacija, skloni su, cesto, da predimenzioniraju broj Srba u dijaspori, cak na cetiri miliona. To se prvenstveno cini da bi se privukla paznja javnosti na ovu srpsku nacionalnu grupaciju u svetu. Medju politicarima zemalja imigracije, pak, kada se govori o etnickim grupacijama, ispoljava se sklonost potcenjivanju broja, a time i umanjivanja znacaja manjih etnickih grupacija, pa i Srba i Crnogoraca na nekoliko stotina hiljada. Cifra koja che ovde biti prezentirana predstavlja srednju varijantu procene broja Srba u dijaspori u 1994. godini.

Kada je rec o svim Srbima sveta, racunajuchi zitelje matice Srbije, Crne Gore i srpskih krajina, i sve generacije iseljenika, pa one koji privremeno ili stalno rade u raznim, pre svega evropskim zemljama, manjine koje zive u starim i novim susednim drzavama, kao realna mogla bi se prihvatiti cifra od oko 11,5 miliona. Razume se da se svi ti ljudi ne izjasnjavaju uvek kao etnicki cisti Srbi, buduchi da su, osobito u rasejanju, kod druge, treche i cetvrte generacije, dosta nacionalno izmesani. To se, najbolje , moze videti i iz popisa stanovnistva SAD. Od ukupnog broja onih zitelja SAD koji su se deklasirali kao Srbi, oko 50% su, na ovaj ili onaj nacin, nacionalno mesani. A da ne govorimo o veoma brojnoj grupaciji nasih ljudi u inostranstvu koja se izjasnjavala na poslednjem popisu stanovnistva samo kao Jugosloveni.

To se, mada u manjoj meri, moze konstatovati i za Srbe na prostorima druge Jugoslavije. Zato nije cudo sto su se Srbi iz mesovitih brakova izjasnjavalii kao Jugosloveni prilikom poslednjeg popisa stanovnistva u SFRJ, 1991. godine. Tada je registrovano 712 hiljada Jugoslovena ili 3% ukupnog stanovnistva SFRJ.

Prema popisu stanovnistva bivse SFRJ, ukupan broj Srba iznosio je 8,528.000, Crnogoraca 539.000 (Brunner, 1993). Prema tome, u drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i gradjanski rat na njenim prostorima, u njoj je zivelo priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racuna drzava matica, najvise Srba izvan Srbije ostalo je u Bosni i Hercegovini. Popis pokazuje broj od 1,369.000, a procene (koje ukljucuju i jedan broj Jugoslovena) pokazuju da ih je 1991. godine, u toj republici bilo pribli zno 1,5 milion.

Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP) i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini i to:

_____________________________________________________________

A. Otadzbinske zemlje

Republika Srbija 6,500.000 - 6,800.000

Crna Gora 539.000 - 600.000

Republika Srpska Krajina* 300.000 - 320.000

Republika Srpska** 1,400.000 - 1,500.000

B. Prekomorske zemlje

SAD 430 - 500.000

Kanada 80 - 100.000

Juzna Amerika 20 - 30.000

Australija 90 - 120.000

Novi Zeland 500 - 1.000

Juzna Afrika 20 - 25.000

Velika Britanija 50 - 55.000

Zemlje Trecheg sveta 20 - 30.000

_____________________________________________________________

* U Republici Srpskoj Krajini zivi, kako se procenjuje 300 do 320 hiljada Srba, dok se - kako procenjuju UN - 250 do 280 hiljada Srba iselilo iz Hrvatske.

** Jedan broj Srba zivi na teritoriji bivse Bosne i Hercegovine koje su pod kontrolom muslimanske vlade i bosanskih Hrvata.

_____________________________________________________________

V. Evropske imigracione zemlje

SR Nemacka 250 - 300.000

Austrija 100 - 130.000

Francuska 80 - 100.000

Svajcarska 70 - 100.000

Zemlje Beneluksa 15 - 20.000

Skandinavske zemlje 50 - 60.000

Italija 5 - 7.000

Ostale 15 - 20.000

G. Stare i nove susedne zemlje

Rumunija 30 - 50.000

Madjarska 3 - 5.500

Albanija 5 - 10.000

Hrvatska* 120 - 150.000

Makedonija 44 - 70.000

Slovenija 47 - 57.000

_____________________________________________________________

Prema tome, na americkom kontinetu zivi blizu 650 hiljada Srba i Crnogoraca, koliko se procenjuje da ima i u Zapadnoj Evropi. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu kontineta- Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario (najvise ih je u okolini Toronta), zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, a na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujorka i Cikaga.

U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini.

Od latinskoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacili Argentina i Cile.

U Evropi su Srbi nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska.

Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna.

Status Srba u svetu je trojak. Srbi su gradjani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim gradjani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vodjena posle Drugog svetskog rata) i gradjani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje, koja ima tendenciju, pod uticajem KE BS-a, narocito na evropskom prostoru, da prizna individualna i kolektivna prava nacionalnih grupacija. Razume se, taj se status vremenski i prostorno razlikuje.

Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo spoljne migracije Srba. Medjutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja.

Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Zemlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, medjutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu. U osamdesetim godinama, imigracija u prekook eanske zemlje se dosta stabilizovala, s tendencijom ka rastu.

Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom koja kvalifikuje migrante za useljenje.

Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija zauzimaju centralnu poziciju u medjunarodnim migracionim tokovima Srba.

[Paljanin]

I GLAVA: SEOBE SRBA KROZ VEKOVE

Istorija juznoslovenskih naroda, pa i srpskog, zaceta je u sklopu nove "uspesne borbe varvarskih naroda", na bivsoj teritoriji rimske i poslejustinijanske imperije, u nastavku seobe naroda, njihovim provalama na teritoriju Rimskog carstva i naseljavanjem na njoj u drugoj polovini VI i u prvoj polovini VII veka (Djurdjev, 1964). Citav vek i po je protekao u seobama Slovena. Na danasnjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, ziveli su Iliri i Tracani. Srbi su, pre toga, kao pleme slovenskog naroda ziveli se veroistocno iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja (Vukichevich, 1912). Krajem IV veka nove ere, kada su iz Azije poceli da prodiru Huni, pokoravajuchi mnoge narode, Sloveni koji su bili podeljeni i neslozni u odbrani, pod tom najezdom Huna krenuli su u veliku seobu. Srbi su se doselili na teritoriju koja se prostire od danasnjega Novoga Sada do solunske ravnice i od Vidina, Timoka i reke Meste do Jadranskog mora. Dosta dugo po dolask u na ove prostore bili su mnogobosci. Vech tokom seoba naroda, za vreme najvecheg politickog propadanja Rima, papa Lav I (440-461) istakao je odlucno primat svoje crkve. U borbi protiv nove jeresi rimska crkva je jacala. Srbi se, pod ovim imenom, na Balkanu pominju tek u IX veku (Jirecek, I, 1952). Konstantin Jirecek istice da je oblast prvobitnih Srba obuhvatala krajeve na Limu i na gornjoj Drini, zajedno s Pivom i Tarom, dolinu Ibra i gornji tok Zapadne Morave. Veliki zupan Stefan Nemanja bio je poznat me dju srpskim vladarima XII veka pre svega po tome sto je ujedinio srpske zemlje, stavio ih pod vlast svoje porodice i zaokruzio teritoriju osvajanjem grckih pogranicnih oblasti na istoku i jugu. Srbija se dalje pod carom Dusanom sirila pa je u drugoj polovini XIV veka zahvatila skoro dve trechine Balkanskog poluostrva. Posle njegove smrti pocinje pad srpske drzave.

Srbi su primili hrischanstvo u dva navrata. Prvo, za vreme vladavine cara Iraklija i pape Jovana IV (640-642). Drugo, kad je car Vasilije I (oko 879) sve nepokrstene pokrstio (Jirecek, I, 1952).

Sve do IX veka, istocna crkva se nije borila odlucno protiv primata rimske crkve. Posle toga pocinje borba za osamostaljenje hijerarhije. Bilo je to vreme uzdizanja Vizantije kao grcko-hrischanske drzave. Podela crkvene hijerarhije izvrsena je 1054. godine. Od tada Srbi pripadaju istocnoj, a Hrvati zapadnoj, tj. rimskoj hijerarhiji. Srpska crkva spada u narodne crkve. Za svoj postanak ima da zahvali zauzimanju Nemanjinih sinova, kralja Stefana Prvovencanog i njegovog brata, monaha Save, kod carigradskog car a i patrijarha cije je sediste bilo u Nikeji (1219). Srbija se otcepila od ohridske autokefalne crkve pod cijom je vlaschu dotad bila. Sediste prvog episkopa Srpske pravoslavne crkve bilo je u manastiru Zica, a docnije u Pechi.

Srpski narod se pomerao u raznim istorijskim razdobljima, menjajuchi time i svoje staniste, i zato su seobe jedna od bitnih karakteristika njegove istorije. Masovno iseljavanje pripadnika srpskog naroda zbilo se u tri vremenska razdoblja: a) u srednjem veku, pod najezdom Turaka i pod njihovom tiranijskom vlaschu, kada su se Srbi iseljavali, pre svega, na teritorije koje su se nalazile pod Austrijom i Ugarskom; b) u XVIII veku Srbi su se ponovo iseljavali na Istok, u Rusiju i Ukrajinu; v) krajem XIX i u toku XX veka, Srbi se sele, osim u evropske, jos i u prekookeanske zemlje.

Geneza seobe Srba

Prvi talas iseljavanja Srba na zapad i sever pocinje jos krajem XIV veka i traje nekoliko vekova. Najezda Turaka na Balkan i njihove istorijske pobede u bitkama na Marici (1371) i Kosovu (1389), posle cega je vise srpskih feudalaca moralo priznati tursko sizerenstvo, kao i konacan kraj srpske samostalnosti, doprineli su da srpsko stanovnistvo brzo oseti drustveno, nacionalno i versko ugnjetavanje od strane turskih vlastodrzaca, pa je krenulo u zapadne i severne juznoslovenske predele (Vukichevich, 1912).

Usled opste nesigurnosti i cestih ratova smanjila se poljoprivredna proizvodnja. Stoga je, narocito u pasivnim krajevima, nastupila glad. Kako su saobrachajnice i saobrachajna sredstva bili nerazvijeni, pomoch nije mogla stichi ziteljima siromasnih krajeva. Stanovnistvo je tada bezalo iz krskih predela na Primorje. U primorske gradove sklanjala se i srpska vlastela, pre svega u Dubrovnik, Kotor i Zadar. S vremena na vreme, usled upada Turaka, stanovnistvo je u masama bezalo ka obali. Od 1416. do 1418. godin e "sirotinja (pauperes) iz unutrasnjosti nije bila pustena u Dubrovnik, nego je stanovala ispred grada u pechinama kraj morske obale" (Jirecek, I, 1952).

Krajem XIV veka nagrnule su u Dubrovnik tolike mase sirotinje da je dubrovacka vlada resila da ih prebaci u Apuliju, ukoliko nisu hteli da se vrate natrag. Srbi su, iz godine u godinu, stizali u primorske gradove, ostajuchi kao seljaci na gradskim posedima, kao sluge i segrti, u Dubrovniku kao radna snaga u mnogim zanatima koji su tada bili u punom procvatu, u pomorstvu i trgovini. Docnije, kada ni tamo nisu vise nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju.

Dalje tursko nadiranje, teror najpre janicarskih, a potom krdzalijskih hordi, neuspele pobune, izbegavanje davanja "danka u krvi", potakli su iseljavanje Srba u Vojvodinu, danasnje rumunske delove Banata, u Liku i druge krajeve pod Austrijom, sve do Zumberka gde se srpsko stanovnistvo izmesalo sa Slovencima.

Pred kraj XIV veka, iz Srbije je krenuo veliki talas iseljenika na sever, u Srem i danasnju Aradsku zupaniju. Taj talas je podstican time sto su , kako kaze Jirecek, despoti imali ogromne posede u Ugarskoj. Seoba Srba u Aradsku zupaniju je bila, izgleda, predvodjena Dimitrijem, sinom kralja Vukasina, koga je kralj Zigmund imenovao kastelanom grada Vilagosa (Jirecek, II, 1952). U Sremu i Banatu su vechinu stanovnistva vech 1437. godina predstavljali Srbi. Kada su Turci zauzeli Borac na Gruzi (1438), mnogo Sr ba iz Sumadije je prebeglo u Ugarsku, a jos vise ih je tamo otislo kada je prvi put Srbija pala pod Turke (1439). Tada su Turci porusili Kovin na levoj obali Dunava, pa je ugarski kralj Vladislav preselio tamosnje Srbe na Cepeljsko ostrvo, nize Budimpeste, dajuchi im posebne privilegije. Ova kolonija "kraljevskih" Srba nazvana je srpskim Kovinom (madjarski Rasc Keve).

Posle pada Srbije (1459), seobe Srba u Banat, Srem i Backu su povechane. Migraciju Srba u juznu Ugarsku je narocito pomagao kralj Matija, buduchi da je Srbe koristio za odbranu juzne granice od Turaka. U pismu papi od 12. januara 1483. godine, kralj Matija kaze "da je za poslednje cetiri godine preseljeno u juznu Ugarsku na 200.000 dusa" (Jirecek, II, 1952). Ta cifra ne mora biti tacna, ali u svakom slucaju govori o obimu seobe Srba u XV veku.

Srpski doseljenici, sredinom XV veka, odlaze na istok, cak u Erdelj, gde naseljavaju mesta Milbah i Langendorf. Tako je, "juzna Ugarska od polovine XV veka dobila fizionomiju srpsku" (Jirecek, II, 1952). Seoba Srba na sever i severozapad nastavila se intenzivno i u XVI veku. Bosanski Srbi poceli su se seliti u Zumberacki distrikt (1530).

Mnogi Srbi preseljavali su se jos u doba despotovine u Backu i Banat. Naime, prvobitna turska vlast izrazavala se u vazalskoj zavisnosti Srbije od Turske, koja traje od 1389. do 1459. godine, za vreme vladavine srpskih despota Stefana Lazarevicha i Djurdja Brankovicha. Godine 1459, despotovina je potpuno nestala, a Srbija je kao deo Turskog carstva podeljena na sandzake. Dok je postojala despotovina, Madjari su na nju gledali kao na zastitni bedem od Turaka. Posle njenog pada bilo im je u interesu da Srbi p redju u juznu Ugarsku, da kao sajkasi sluze u dunavskoj floti i kao vojska brane njihove juzne granice. Prilikom svakog ugarskog upada u Srbiju, u toku borbi sa Turcima, vojska se vrachala s mnogobrojnim Srbima. Ukoliko je srpski zivalj preseljen na Istok, preseljavan je nasilno. Tako su 1467. godine nasilno preseljeni stanovnici Novog Brda u Carigrad. "Cuveno i poznato bese u tadasnjem svetu rudarstvo u Srbiji koje se, zbog velike potrebe toga vremena, usavrsavalo sve vise i vise. U Novom Brdu zlato i sreb ro se izorava iz zemlje" (Jirecek, I, 1952). U osvojene oblasti doseljavali su se Turci. To su bili novi etnicki elementi u tim zemljama, koji che kasnije dolaziti do izrazaja.

Austrija je krajem XVII i u XVIII veku ratovala protiv Turske uglavnom na teritoriji Srbije. U tim ratovima Srbi su pomagali austrijsku vojsku, smatrajuchi i to jednim od nacina da se i sami oslobode turskog ropstva i stvore nezavisnu drzavu. Oni su ucestvovali u austro-turskom ratu 1683-99. godine, a kada se Austrija s obzirom na situaciju na zapadu morala povuchi, doslo je do velike seobe Srba.

Velika seoba Srba 1690. godine

U Austriji se situacija pogorsavala, a i na frontovima njena vojska je pocela da gubi. U stvari, situacija na bojistu se iz osnove izmenila na stetu carske vojske. Krajem 1689. godine znatan deo carske vojske, a s njom i znatan deo Srba, poslat je na Rajnu da se bori protiv vojske Luja XIV koji je usao u borbu kao saveznik Turaka. Osim toga, dogodile su se i druge promene. Te promene su se osetile vech u decembru 1689. godine, kada su krimski Tatari, koji su ratovali na strani turske vojske, uspeli da popal e sela u okolini Pristine. Naime, uspesne bitke austrijske vojske protiv Turaka, uz pomoch Srba, u Prizrenu su okoncane smrchu cuvenog generala Pikolominija (1689), koji Carnojevichu vech bejase predao pismo cara Leopolda I po kome se obezbedjuju Srbima znatne privilegije. Austrijska vojska i srpski ustanici doziveli su tezak poraz kod Kacanika (2. januara), pa su Turci u naletima zauzimali Skoplje, Pristinu i Prizren. Znajuchi kako ih strasna odmazda od Turaka ocekuje, Srbi predvodjeni patrijarhom Arsenije m III Carnojevichem i nekolicinom vladika krechu prema Beogradu u nadi da che se ubrzo vratiti na svoja napustena ognjista. Cekajuchi u Beogradu dva meseca dalji ishod dogadjaja, Arsenije III Carnojevich je odrzao cuveni sabor sa vojskovodjama Srbima koji su ratovali za cara Leopolda, svestenstvom i narodom. Ispod beogradskih zidina smesten je veliki zbeg sa oko 40 hiljada ljudi. Uoci pocetka seobe taj broj se jos povechao. Patrijarh Arsenije III Carnojevich sazvao je 18. juna 1690. godine sudbonosni crkven o-narodni sabor na kome je doneta odluka o seobi u Ugarsku.

Septembra 1690. godine, borechi se sa kugom, gladju, iscrpljenoschu i svakojakim nevoljama, ojadjeni Srbi prelaze Savu i jos jednom krechu na put neizvesnosti i iskusenja, prema Budimu i Sentandreji. Medju njima su bili i kaludjeri fruskogorskih manastira sa mostima vladara-svetitelja kneza Lazara. Beograd je pao u turske ruke 8. oktobra 1690. godine. Seoba je trajala cetr-desetak dana. Odrediste je bilo Budim i Sentandreja. Tamo su Srbi sagradili kuche i podigli crkvu, jer su morali da brinu i o duhovnom z ivotu doseljenih Srba, koji su vech bili izlozeni presijama rimokatolicke crkve. Ugarska vlast je odmah odvojila Srbe od domacheg stanovnistva. Izbeglim Srbima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po varosima, nego su mogli naseljavati samo predgradja; ili, sto je bilo najcesche, kopali su sebi zemunice i tako stvarali zbegove (Popovich, 1954). Veliki deo izbeglica sklonio se prvo u Ostrogon, u Budim, i oko Budima. Ipak, izgleda, najvise izbeglica nastanilo se u Sentandreji (Popovich, 1954).

Izbeglice su stalno pristizale i odlazile, pa se broj Srba u pojedinim mestima stalno menjao. U proleche 1693. godine nalazilo se, prema nekim podacima, u Sentandreji oko 12.000, a u Budimu oko 6.000 Srba (Popovich, 1954). Prema procenama Dusana J. Popovicha, velikom seobom Srba u Ugarsku je preslo 60 do 70 hiljada Srba, sto je za ono doba bio ogroman broj. Popovich podsecha da je Srbija, koja je za vreme austrijske vladavine obuhvatila priblizno teritoriju kasnije Miloseve Srbije, imala oko 70 hiljada stan ovnika, sto cini jasnijim koliko je bio visok broj iseljenih 1690. godine i u kojoj meri je ova seoba morala prorediti stanovnistvo stare Srbije, Metohije, Kosova i Sumadije. Zanimljivo je kako su se snalazili nasi preci poreklom iz Pechi, Prizrena, Beograda, Pristine, Kragujevca i drugih srpskih naselja, koji su presli iz matice svoga naroda u "srce madjarskog naroda", u prestonicu ugarskih kraljeva, u kojoj su prema njima "bili neprijateljski raspolozeni i drzavna i zemaljska i lokalna vlast". I kakvom "p otresnom upornoschu" su branili i uspevali ne samo da odrze svoju individualnost, nego i da udare osnove modernoj kulturi srpskog naroda (Popovich, 1952).

Posle velike seobe, srpski doseljenici su morali stvarati sebi uslove za zivot u Ugarskoj. Buduchi da se rat po Austriju nepovoljno razvijao, ona je pocela da koristi Srbe i kao vojnike i kao radnu snagu za opravku utvrdjenja, puteva i slicno. Austrougarske vlasti su racunale na Srbe kao na ratnike za odbranu od Turaka na juznoj granici. Sve sposobne da nose oruzje Austro-Ugarska je regrutovala vech 1691. godine. Ti srpski ratnici su se proslavili u bici kod Slankamena pobedom nad turskom vojskom koju je pr edvodio veliki vezir Mustafa Chuprilich. Posle bitke kod Slankamena, u kojoj su- kako podaci pokazuju- Srbi bitno doprineli da carska vojska pobedi, dobili su (20. avgusta 1691) "drugu privilegiju": Srbima je priznata neka vrsta "teokratske uprave" (Popovich, 1954). Time je srpskom patrijarhu priznato pravo ne samo da nasledjuje visoke jerarhe, vech i sve pravoslavne Srbe koji umiru bez naslednika i testamenta. Patrijarh je dobio i neka svetovna politicka prava. Imao je pravo, na primer, da u narodnoj vojsc i postavlja oficire, sudi u nekim gradjanskim sporovima, potvrdjuje cehovske statuse. A narodu je priznato pravo da zivi pod upravom lokalnih vlasti koje sebi izabere.

"Prvom privilegijom" (od 21. avgusta 1690), koju je patrijarh Carnojevich primio u Komoranu, Srbima je data sloboda bogosluzenja po pravoslavnom srpskom nacinu i pravo upotrebe starog kalendara. U stvari, patrijarhu i svestenstvu data su ista prava koja su imali i pod Turcima (Popovich, 1954). Za poglavara srpske pravoslavne crkve mogao je biti postavljen samo pravoslavni Srbin koga izabere srpski narodni i crkveni sabor. Patrijarh je postavljao mitropolite, episkope i ostalo svestenstvo. Dozvoljeno mu je d a podize crkve, manastire i skole. Tako, je ta "prva privilegija" postala osnov srpske-pravoslavne crkvene autonomije u Habsburskoj monarhiji. "Trechom privilegijom" (3. marta 1695), Srbi su oslobodjeni od desetka katolickoj crkvi (Popovich, 1954). I pored privilegija koje su dobili, polozaj Srba u Ugarskoj bio je tezak. Iako su navodno bili oslobodjeni, od njih su trazene poreze i druge dazbine. Pored toga, morali su da daju stoku, podvoz i "kuluce". Katolicka crkva je cesto vredjala njihova verska osechan ja i vrsila pritisak da predju u katolicanstvo.

Srbi i Madjari ziveli su kao susedi, kao prijatelji, saradnici i kao sugradjani (Popovich, 1952). Budim je bio grad u kome je bio najvechi udeo Srba u ukupnom stanovnistvu. U njemu je bilo Srba jos pre velike seobe. Godine 1715, u Budimu se nalazilo 1.539 domova, od kojih se u 769 govorilo srpski, 701 nemacki i 68 madjarski (Popovich, 1952). Budim je pripadao grupi srpskih naselja na Dunavu, kojoj su jos pripadali Pesta, Sentandreja, srpski Kovin i nekoliko sela oko njih. Toj grupi srpskih naselja pripadala su i dva manastira- Grabovac i manastir u srpskom Kovinu. Polozaj Srba, kao i njihovih mitropolita, iz osnova je izmenjen carskom deklaracijom od 12. aprila 1727. godine kojom je odredjeno da Srbi od svoga mitropolita zavise samo u duhovnim poslovima.

Postavljalo se pitanje, i u narodu i u naucnim radovima, "da li je velika seoba Srba bila na srechu, ili na nesrechu srpskog naroda?" Odgovori su bili razliciti. Panta Srechkovich je, na primer, smatrao da je Arsenije III Carnojevich time "izneverio svoju pastvu i najvise zla ucinio Srbima" (Popovich, 1952). Srpski istoricar Stojan Novakovich u politici Djurdja Brankovicha i Arsenija Carnovicha ne nalazi "nista sto bi odgovaralo ozbiljnosti prilika, ili bi se moglo odbraniti. Nikad valjda nisu ucinjene grdj e pogreske u javnoj radnji nasoj". "Savez sa Austrijancima protiv Turaka bio je jedino delo koje se moze unekoliko pravdati. Sve ostalo je tesko razumeti." Jedinstvo Srba je Stojan Novakovich u tolikoj meri cenio da je u politickoj slozi video glavni izvor snage, toliko potrebne za borbu u koju su Srbi bili uvuceni. Vreme unutrasnjih sukoba je, po njemu, "najizrazitije bolesno politicko stanje" ( Novakovich, 1960).

Velika seoba imala je strahovite posledice po politicki polozaj Srba ostalih u osmanskoj Turskoj, narocito u Srbiji. Ucestvovanje Srba u ratovima 1683-99, 1716-18 i 1737-39. godine, na strani Habsburske monarhije, do kraja su "unistili poverenje Turaka u Srbe i srpske patrijarhe", pa je ukidanje srpske patrijarsije logican svrsetak takvih odnosa (Popovich, 1954). S Patrijarsijom nije ukinuta samo osnovna crkvena, nego u izvesnoj meri i politicka i kulturna organizacija srpskog naroda koja je postojala u osm anskoj Turskoj (Popovich, 1954).

Nastojanja Srba da u Austro-Ugarskoj sacuvaju svoju veru i jezik, bila su vrlo uspesna. Oni su uspeli da dodju do znatnih kulturnih i nacionalnih tekovina i "na taj nacin vezu srpski narod sa Zapadom" (Popovich, 1954).

I Srbi koji su presli 1690. u Ugarsku i njihovi potomci dugo su verovali da che se vratiti u staru domovinu. Biche da su tek posle zakljucenja mira (1739) bili nacisto da che ostati u Austriji, ali ideja o povratku nije ih nikada napustila. I tu su svoju ideju Srbi u svim vaznijim prilikama i isticali.

Put na Istok

Kada je u ratu 1716-18. godine Srbija delom bila oslobodjena od Turaka, Austrija je prema odredbama Pozarevackog mira (1718) zadrzala severnu Srbiju pod okupacijom (1718-39), pa je "njena uprava bila teza od turske".

Kad je Austrija razvojacila Potisku i Pomorisku oblast, Srbi su u tim krajevima izgubili odredjene privilegije, a ruske vlasti su vrbovale i motivisale bivse srpske granicare da se presele u Rusiju. Racuna se da je tada oko 10.000 Srba otislo u Rusiju. Oni su formirali dva naselja- Novu Serbiju i Slavjanoserbiju. Medju ovim Srbima bilo je pripadnika naseg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore. Prema nalazima dr Nikole B. Popovicha, srpski pukovi su ucestvovali u svim ratovima Rusije u XVIII veku ("Politika ", 20. 3. 1994).

Tezak ekonomski, drustveni i verski polozaj Srba u Austriji izazvao je 1751-53. godine seobu Srba u Rusiju i Ukrajinu. To je drugi veliki talas iseljavanja Srba. Dakle, posle raspustanja Pomoriske krajine, Srbi iz Ugarske, nepotrebni Habsburskom carstvu, selili su se u Ukrajinu "u masama", koje neki pisci nazivaju" izbeglim izbeglicama", jer "sta su bili u Ugarskoj nego begunci od turske sablje, i sta che biti u novoj naseobini ... nego begunci od austrijske 'pravde'" (Gligorijevich, 1987). Zivot Srba u Ukr ajini, u drugoj polovini XVIII veka je ovako opisan:

"Zivot u nasoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, zivot nesrechnih brodolomaca koje su morski talasi izbacili na pusto ostrvo, pa se tamo hranili zeljem, korenjem, ribama, pticama i zverkama koje ulove. Tako smo pali i mi na tu golu stepu, na zemljiste na kome od stvorenja sveta niko nije ziveo i gde se ni za kakav novac nista nije moglo nabaviti" (Gligorijevich, 1987). Zato nije ni cudo sto su Srbi na tim prostorima brzo asimilirani.

Pisuchi o Hilandaru, Milo Gligorijevich je opisao dramu poslednjeg potomka Arsenija III Carnojevicha koji je, nakon monasenja u Svetoj Gori, ispricao kako su Carnojevichi morali da napuste Vojnu krajinu, kako su se kratko zadrzali u Galiciji i okolini Krima, kako im je ruski car dao plemstvo, sela i muzike, kako se zivelo u Rusiji sve do 1917, do Oktobarske revolucije, kad je njemu, Vadimu, bilo pet godina. Otac mu Aleksije bio je pomorac, kapetan broda, komandant trgovacke flote u Crnom moru do 1920. godin e. A onda "ne mogavsi da se vrati na imanje, da iznese porodicne svetinje i knjigu-rodoslov, osujechen u nameri da uputi flotu u Jadransko more i da se preda Kraljevini Jugoslavije krenuo je u Ameriku, u emigraciju." Dakle, poslednji potomak Caranojevicha je odrastao u Njujorku i postao uspesan poslovni covek. Medjutim, nije imao dece. Posto mu je umrla supruga Olga, on je u starosti krenuo da obilazi svet i tako dospeo do Svete Gore. Kako mu se Hilandar mnogo dopao, a saznavsi da ga je stigla najopasnija b olest, odlucio je da imanje ostavi Hilandaru i umre kao monah. Kao monah Arsenije, Vadim A. Carnojevich je umro 18. aprila 1981. godine, na Svetoj Gori.

Seoba Srba na teritorije danasnje Rumunije odvijala se u duzem vremenskom periodu. Pregled klisurskih naselja u kojima Srbi sacinjavaju, ili su nekada cinili, vechinu stanovnistva, ukazuje da su se naselja osnivala u razlicitim periodima (Tomich, 1989). Cini se da je Bazjas najstarije klisursko srpsko naselje, osnovano oko 1200. godine. Ostala koja pominje osnovana su narednih vekova (prvi put se pominju): Radimnja (1277), Zlatica (1367), Leskovica (1371), Svinica (1437), Sokol (1472), LJupkova (u XV veku), Moldova Veke (1588), Pozezena (1690), Belovreska (1717), Divic (1717), Kampija (1723) i Macest (1723). Inace, u klisurskim naseljima danas zivi oko 11.000 Srba. Rumunski Srbi i danas zive u sedamdesetak naselja u zupanijama Arad, Karas-Severin, Mehedinc i Timis, zajedno sa Rumunima i drugim nacionalnostima.

Iako se ovo srpsko stanovnistvo trajno stabilizovalo u novim krajevima, veze sa Srbijom nisu prekidane. Otuda, vech u periodu ustanka za oslobodjenje Srbije 1804. i 1815. godine dolazi do znacajnih migracija u pravcu Srbije i njenog kontinuiranog naseljavanja tokom celog proslog veka. Austrija je narodni ustanak za oslobodjenje u Srbiji ocenila kao veliku opasnost u buduchnosti. Ona je ocito isla za tim da na svojoj teritoriji ugusi svaki javni izraz radosti i simpatije za Karadjordjev ustanak i obnovljenu Srbiju (Sisich, 1937). Sve su te mere malo pomogle, jer su na celu simpatizera nove Srbije bili karlovacki arhiepiskop Stefan Stratimirovich i backi (novosadski) episkop Jovan Jovanovich.

Posle sticanja nezavisnosti Srbije (1867), seobe prema Srbiji su pojacane. Narocito posle neuspelog Nevesinjskog ustanka 1875. godine dolazi do znatnih seoba iz Hercegovine u Srbiju, a velike seobe se javljaju i naredne godine povodom srpsko-turskog rata. Svako teritorijalno uvechavanje Srbije, 1833, 1878. i 1912. godine, pratile su migracije: stanovnistvo iz zemalja koje su ostale pod turskom upravom napustalo je rodni kraj i naseljavalo se poglavito u novooslobodjene krajeve (Cvijich, 1966).

Razmatrajuchi seobe Srba, Jovan Cvijich pise:

"Ima krajeva koji su pre turske najezde bili gusto naseljeni, a posle seoba u njima je ostalo sasvim retko stanovnistvo ... U drugim krajevima ogromna je vechina porodica doseljenih i znaju krajeve odakle su doseljeni... Skoro u svakom selu Sumadije seljaci su raznovrsnog porekla, doseljenici iz raznih krajeva, jedni od Sjenice i Pestera, drugi od crnogorskih brda, trechi iz Hercegovine, cetvrti s Kosova i Metohije ili vardarskog sliva itd. Tako je u svim oblastima moravske Srbije, valjevskih i podrinjskih krajeva. Oko 80% stanovnistva je doseljenik..." (Cvijich, 1966).

Od bitnog znacaja je cinjenica da sticanjem nezavisnosti u Srbiji nastaju povoljniji politicki i materijalni uslovi pa stanovnistvo vise nije prinudjeno da se seli van granica maticne teritorije. Srbija i Crna Gora, koje su postale nezavisne drzave, i same su bile ekonomski i drustveno vrlo nerazvijene. Medjutim, Srbija je pocela da razvija kapitalisticki nacin proizvodnje, koji se razlikovao od nacina proizvodnje kod njenih suseda. Osim toga, ona je bila udaljena i od mora i od mnogih evropskih komunikacij a, a zemljisnom reformom u burzoasko-demokratskoj revoluciji je relativno rano ukinula veleposed i zemlju podelila seljacima. Tako, Srbija u proslom veku postaje zemlja imigracije, koja kontinuirano prima i naseljava na svom tlu znatan broj doseljenika iz drugih zemalja, sve do balkanskih ratova 1912-13. godine. To su osnovni razlozi sto se do 1920. godine u iseljenistvu nalazilo veoma malo Srba sa teritorije ondasnje Kraljevine Srbije.

Otvaranje puteva za prekookeanske seobe

Trechi veliki talas iseljavanja Srba, narocito iz predela pod Austrijom i Ugarskom, desava se krajem XIX i pocetkom XX veka. Srbi su se, pored raznih evropskih zemalja, ovoga puta u velikom obimu useljavali i u prekookeanske zemlje, pre svega u SAD. Ovaj iseljenicki talas je rezultat delovanja ("pull-push") faktora koje je razvoj kapitalizma donosio sa sobom. Za razliku od drugih juznoslovenskih teritorija, gde su uzroci iseljavanja bili ekonomski i drustveno-politicki, glavni uzroci mobilnosti naroda iz sa me Srbije, u drugoj polovini XIX veka, bili su iskljucivo ekonomski. Uprkos cinjenici da su sprovedene brojne privredne reforme (kneza Mihaila Obrenovicha, od 20. februara 1865), uslovi zivota vechine stanovnistva Srbije, narocito industrijskih radnika, bili su sve tezi.

Sa razvojem kapitalizma u Srbiji, broj bezemljasa je postepeno rastao. U 1876. godini, na primer, 5% seljackih porodica Srbije bilo je bez zemlje; u 1880. taj procenat se povechao na 16%, a u 1897. cak na 21% (Karanovich, 1980). Mada je srpska vlada uvela brojne preventivne mere za zastitu seljaka od posledica kapitalisticke proizvodnje, njihovi uslovi zivota su se pogorsavali i ekonomska diferencijacija medju seljacima postajala je sve izrazenija. Samo za osam godina (1889-1897) vise od 17.000 seljaka je i zgubilo svoje posede a, u isto vreme, pojavilo se novih 225 zemljoposednika sa posedima preko 50 hektara. Do 1905. godine broj bezemljasa dostigao je 51.711, a onih koji imaju samo kuchu pao je na 13.541 (Karanovich, 1980). Posto tako osiromaseni nisu vise mogli da zive na selu, seljaci su odlazili u gradove u nadi da che nachi posao u jos tada nerazvijenoj industriji. Veliki broj nije bio u moguchnosti da se zaposli, a veliki broj zaposlenih radio je za vrlo niske nadnice. Tada se javljaju mnogi agenti, pr e svega iz Bugarske, koji su - koristechi tako teske uslove - nudili isprave (bugarske ili rumunske pasose) za odredjenu naknadu onima koji nisu mogli da dobiju pasose u Srbiji.

Knezevina, a potom Kraljevina Srbija nije ostala postedjena velikog talasa emigracije u prekomorske zemlje, tacnije u SAD, koji je bio najbrojniji u poslednjoj deceniji proslog i prvoj deceniji ovog veka. Kako ne postoje statisticki podaci, nije poznato koliko je Srba napustilo Kraljevinu Srbiju u periodu do Prvog svetskog rata. Medjutim, sudechi po tome da je Narodna skupstina u Beogradu u vise navrata raspravljala o problemu iseljavanja, moze se zakljuciti da je ono bilo intenzivno. Srpska vlada je donela vise regulativa u svrhu smanjenja broja onih koji zele da se isele. Najvazniji je bio zakon o izdavanju pasosa, kojim je uvedena visoka taksa. Po njemu, taksa za pasos za Ameriku iznosila je 250 dinara, dok je u susednim zemljama bila 5 dinara. To je bio ogroman novac za prosecnog radnika koji je zaradjivao oko 40 dinara mesecno (Karanovich, 1980). Zakon o taksi za pasose je ostro kritikovan od strane liberalnog dela srpskog drustva. Oni koji su zastupali takvo misljenje iznosili su niz argumenata da je pr istup vlade pogresan i da resenje treba traziti u otklanjanju uzroka koji teraju ljude da napustaju svoju zemlju.

Treba rechi i to da je, u poredjenju s drugim jugoslovenskim teritorijama pod austrougarskom imperijom, broj srpskih iseljenika s teritorije Srbije u SAD bio relativno mali, ali ne i beznacajan (Karanovich, 1980). Postoji nekoliko znacajnih razloga za to. Prvo, nezavisnost Srbije. Drugo, garantovanje minimuma zemlje seljacima. Treche, nedostatak dobrih komunikacija i velika udaljenost od vechih luka. Cetvrto, izolacija Srbije od strane razvijenih zemalja.

Trechi talas seoba Srba karakterisu, dakle, prevashodno ekonomski faktori koji che ih vezati, pre svega, za jos uvek prazna prostranstva na americkom kontinentu. Do zavrsetka Prvog svetskog rata, posebno u periodu izmedju 1880. i 1914. godine, SAD su privlacile najvechi broj Srba. Slede Juzna Amerika i Kanada. Srbi su, u najvechem broju, odlazili sa teritorija koje su bile u sastavu austrougarske imperije, ali i iz Crne Gore. Crnogorce je migracija posebno pogodila, buduchi da ih je inace bilo malo. Prema n ekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca, sto je cinilo oko 10% ukupnog broja zitelja tadasnje Crne Gore (Karanovich, 1990). Prvi svetski rat, medjutim, ne samo da je zaustavio iseljavanje Srba, vech dovodi do vrachanja jednog broja iz Amerike, ali i iz Australije, u kojoj je u to vreme bilo malo Srba, radi ucescha u ratu na strani Srbije i Crne Gore.

Period izmedju dva svetska rata karakterise najpre jenjavanje iseljavanja, uz evidentne povratnike iz Amerike koji su bili spremni da se stave u sluzbu izgradnje nove drzave SHS i ostanu u svojoj Otadzbini. Ta se tendencija ispoljavala do 1929. godine, kada je pocela velika svetska ekonomska kriza i kada je proglasena Kraljevina Jugoslavije. Najpre je smanjen, odnosno obustavljen odlazak u prekomorske zemlje, a zatim se javlja povratak Srba u Otadzbinu. Medjutim, posle 1933. godine iseljavanje Srba u prekom orske zemlje ponovo dolazi do izrazaja uz umereni rast sve do 1939. godine, kada izbija Drugi svetski rat.

Iseljavanje Srba u SAD izmedju dva svetska rata imalo je, i u vreme kada nije bila privredna kriza, relativno umereni tempo. Osnovni razlog su bili americki imigracioni propisi koje je Kongres SAD doneo 1921. i 1924. godine, kojima su uvedene kvote za imigrante. Medjutim, kada je u SAD uveden sistem kvota za useljenike, iseljavanje Srba prema Australiji i Kanadi dobija na znacaju (Grecich, 1990).

Ratne i poratne seobe Srba

Drugi svetski rat je doveo gotovo do prestanka iseljavanja Srba u prekomorske zemlje. Migracija Srba se, manje vise, svela na prisilne migracije koje su sprovodile okupacione vlasti na prostorima prve Jugoslavije. U to vreme, veliki broj Srba je odveden u zarobljenistvo i na prinudni rad u Nemacku i Austriju. Nemacke, madjarske i bugarske vlasti bile su odgovorne za progon Srba sa okupiranih teritorija koje su bile inkorporirane u njihove drzave. Za vreme Drugog svetskog rata sa tih teritorija je proterano 220 do 260 hiljada lica (Kosinski, 1982). Jos pocetkom 1943. godine, u Nemackoj je bilo oko 250 hiljada civila i 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika. Medju njima je najvise bilo Srba. Procene pokazuju da je krajem rata (1944/45) u toj zemlji 491 hiljada, ukljucujuchi 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika (Kosinski, 1982). Procene Majersa i Kempbela su veche. Naime, oni tvrde da je u Nemackoj i Austriji bilo 350 hiljada ratnih zarobljenika i 380 hiljada radnika na prinudnom radu (Kosinski , 1982). Inace, Ante Pavelich je u avgustu 1941. godine objavio svoju nameru o proterivanju 250.000 Srba. Tako, krajem 1944. godine u Srbiji je bilo registrovano oko 120.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine.

Prema podacima UNRA, Agencije koja je nakon zavrsetka rata prva preuzela brigu za ljude rasute po Evropi, registrovani broj izbeglica i raseljenih lica je iznosio 390.000. Od toga broja 210.000 je do sredine 1947. godine repatrisano u Jugoslaviju. Potom, u periodu izmedju 1. jula 1947. i 31. decembra 1951. godine repatrirano je u Jugoslaviju jos 6.870 lica, dok je 82.090 preseljeno iz izbeglickih logora (Nemacke, Austrije i Italije) u druge zemlje (Kosinski, 1982). Glavna odredista za jugoslovenske izbeglic e i raseljena lica bila su Australija (23.350), SAD (17.213), Argentina (10.105), Velika Britanija (9.817) i Kanada (9.828).

Seobu srpskog naroda, u periodu 1944-1965. godine karaketerisu dramaticna politicka zbivanja koja su sledila krajem Drugog svetskog rata, neposredno posle njega i period hladnog rata. Ovaj period predstavlja, u stvari, jedan od nekoliko talasa doseljavanja srpskog naroda u prekomorske zemlje. Njega, dakle, karakterise dolazak raseljenih lica i izbeglica u te prekomorske zemlje iz ratom rastrgane Evrope. "Raseljena lica" su cinila ranije pripadnike jugoslovenske vojske koji su bili ratni zarobljenici ili su bili pridodati nekoj saveznickoj vojsci, ljude koji su bili prisilno upucheni na rad u Nemacku. Pored njih, bilo je i izbeglica raznih vrsta. Mnogi su pobegli iz Jugoslavije ili nisu hteli da se u nju vrate buduchi da su bili protiv novouspostavljene vlasti.

Novi talas migracije Srba na Zapad

Sredinom sezdesetih godina pocinje peti talas seoba Srba, najpre sa ciljem da njihov boravak bude privremen. Medjutim, u drugoj polovini sedamdesetih ovaj sloj je vech stekao pravo gradjanstva, pa se cesto izostavlja atribut "privremeni". Naime, krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nase kao i druge radnike iz manje razvijenih zemalja juzne i jugoistocne Evrope povukla je velika potraznja za radnom snagom koja je isla s ekspanzijom privreda Zapadne Evrope. Naime, uporedo su se odvijala dva procesa - ekonomski koji je doprineo povechanju traznje za radnom snagom i institucionalni koji je stvarao pravne pretpostavke za angazovanje strane radne snage. Kao posledica velike koncentracije svetskog kapitala u zemljama Zapadne Evrope, pocev s Marsalovim planom, pri nestasici radne snage, nastavljanje privrednog rasta bilo je moguche samo uz angazovanje velikog broja radnika iz inostranstva. Tako je i zaposljavanje nasih radnika postala nerazmrsiva veza s prosperitetom Zapadne Evrope. S druge strane, Rimskim ugovorom zakljucenim marta 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Slobodno kretanje radnika-migranata unutar Zajednice regulisano je u cl. 48. i 49. Rimskog ugovora. Medjutim, ovi clanovi Ugovora nisu primenjivani do 1964. godine, kada je donet Propis o slobodnom kretanju radnika-migranta unutar EEZ. Ovim propisima su regulisana i prava i obaveze sezonskih, pogranicnih i permanentnih radnika u zemljama imigracije, kao i prava zemalja clanica EEZ da angazuju radnike iz trechih zemalja. Prema tim propisima, to se moze uciniti 15 dana nakon oglasavanja slobodnih radnih mesta na podrucjima Zajednice s viskovima radne snage, ako se na te oglase nisu javili radnici iz zemalja-clanica.

U periodu "otvorenih vrata" (1964-1973), Zapadna Evropa dobija primat u privlacenju srpskih migranata. U tom periodu, broj gradjana SFRJ u Zapadnoj Evropi dostigao je gotovo milion i sto hiljada, od toga dve petine Srba. Tako, Evropa je kompenzirala usporavanje seobe Srba u prekomorske zemlje koje je karakteristicno za ovu fazu razvoja. Evropa uglavnom privlaci manje kvalifikovanu radnu snagu i sezonske radnike.

Prvi naftni sok 1973-1974. godine dovodi do zvanicnog zaustavljanja prijema novih radnika u zemlje Zapadne Evrope. U sedamdesetim i osamdesetim godinama, evropske imigracione zemlje vode politiku "zatvorenih vrata" (Collinson, 1993). Nasa migracija u evropske zemlje tokom te dve decenije svodi se na odlazak clanova porodice radi okupljanja, odlazak po osnovu sezonskog rada i na produzavanje boravka "radnika na privremenom radu". U nasoj literaturi je cesto kritikovan pojam privremenog rada. Medjutim, taj po jam nije nasa izmisljotina. Njega su nametnule evropske zemlje prijema, buduchi da nisu zelele klasicno useljavanje. Taj izraz je definisan i u dokumentima Medjunarodne organizacije rada. Naime, Konvencija o migraciji radi zaposlenja koja je stupila na snagu januara 1952, upravo tako tretira strane radnike.

Veliki broj Srba na evropskim prostorima se potpuno integrisao u ta drustva pa je primio i drzavljanstvo doticnih zemalja. Kada se govori o prerastanju kategorije "gradjani na privremenom radu" u kategoriju "novo iseljenistvo" na evropskim prostorima, misli se upravo na njih.

Taj peti talas migracije Srba na Zapad je drzavnom politikom podrzan, a na pocetku sezdesetih godina cak i podstican. Razlog za to bila je potreba za ublazavanjem problema nezaposlenosti koja se pojavila nakon privredne reforme pocetkom sezdesetih godina i glad za deviznim doznakama.

Osnovna obelezja u devedesetim godinama

Pocetak poslednje decenije drugog milenijuma oznacava i pocetak novog talasa raseljavanja Srba, koji uslovljavaju - pored ekonomske pobude - nacionalne i verske tenzije i gradjanski rat na prostorima druge Jugoslavije, uz podsticaj medjunarodnih faktora. Prvi smer ovog sestog talasa geografskog pomeranja Srba jeste iz podrucja otcepljenih republika prema maticnoj, koji je doveo masu raseljenih i izbeglih lica. Drugi smer se, u isto vreme, odvijao sa istih podrucja, ali i iz maticnih republika, prema inostra nstvu.

Prema procenama UN, broj ljudi koji se na teritoriji bivse Jugoslavije nalaze na "stepenu rizika" (raseljena lica, izbeglice i socijalni slucajevi) u januaru 1994. godine dostize 4,135.000. Razume se, najvise ih je u Bosni i Hercegovini - 2,740.000 ljudi; 690.000 u Hrvatskoj; 110.000 na teritoriji Republike Srpske Krajine koju kontrolise UNPROFOR; 457.000 u Srbiji; 73.000 u Crnoj Gori; 38.000 u Sloveniji i 27.000 u Makedoniji. Kada je rec o bivsoj Republici Bosni i Hercegovini, najvise ih je u centralnom de lu - 1,002.000; zatim, istocnom- 508.000 i juznom - 268.000 ljudi. Samo u Banja Luci ova nesrecha pogadja 303.000 ljudi, u Bihachu - 228.000, a u Sarajevu 431.000 ljudi. Treba rechi i to da iste procene pokazuju da je iz bivse SFRJ izbeglo 643.000 ljudi koji se sada nalaze uglavnom u zapadnoevropskim zemljama. Ove cifre pokazuju svu slozenost situacije u humaniratnoj oblasti i sugerisu svima da i u buduchnosti ne zanemare tu dimenziju.

Prema zvanicnim podacima, u SR Jugoslaviji se pocetkom marta 1994. godine naslo preko pola miliona izbeglica iz otcepljenih republika bivse SFRJ o kojima se u svetu manje govorilo kao da ovi ljudi nisu bili u istoj situaciji kao i izbeglice u drugim republikama ili drugim zemljama. Podaci Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta pokazuju da je krajem 1993. godine nacionalna struktura izbeglica u Srbiji bila sledecha: 80% Srbi, 7,8% Muslimani, 2,2% Hrvati i 10% druge nacionalne i etnicke grupacije - Jugoslo veni, Jevreji, Madjari, Romi, Bugari, Albanci i drugi. Gotovo tri petine, tacnije 57,8% ukupnog broja otpada na punoletne osobe, a samo izmedju 18 i 60 godina zivota - 44,1%, na osobe preko 60 godina zivota otpalo je 13,8% ukupnog broja. Kada je rec o polnoj strukturi punoletnih lica, vise od pet sestina (84,8%) otpada na zene. Najvise izbeglica, oko 95% ukupnog broja, naslo je smestaj u porodicama, kod rodjaka, prijatelja i nepoznatih humanih ljudi koji su im pruzili utociste. Medjutim, zbog sankcija koje je uveo Savet bezbednosti UN protiv SR Jugoslavije, ljudi koji su primili izbeglice potpali su takodje pod kategoriju socijalnih slucajeva kojima je potrebna humanitarna pomoch. Uz to, kategorija osetljivih izbeglica ima u tome poseban znacaj. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji je u decembru bilo oko 10.000 dece rodjenih u izbeglistvu, starih i iznemoglih- preko 50.000, bolesnika na dijalizi - oko 350 i bolesnika dijabeticara - oko 6.000.

Sankcije medjunarodne zajednice koje su uvedene protiv SR Jugoslavije imale su veoma nepovoljan uticaj na izbeglice, buduchi da su one postale visestruke zrtve rata na teritoriji bivse Jugoslavije. Zvanicno, humanitarna pomoch je izuzeta iz rezima sankcija. Medjutim, u praksi se najcesche desavalo da se ta pomoch onemoguchi. Jer, kako objasniti proceduru za dobijanje dozvole od Komiteta za sankcije za uvoz pomochi koja traje vise meseci, a cesto i ne bude odobrena.

Inace, i u Srbiji izbeglice imaju status u smislu Konvencije o izbeglicama iz 1951. i Protokola iz 1967. godine. Prema Konvenciji UN o izbeglicama (1951) i Protokolu (1967), izbeglica je lice koje "usled osnovanog straha od progona zbog rase, religije, nacionalnosti, clanstva u nekoj politickoj grupaciji, izvan zemlje svoje nacije i nije u moguchnosti ili usled straha nije voljno da koristi zastitu te zemlje..." Da bi se taj status dobio Visoki komesarijat UN za izbeglice ispituje i utvrdjuje te cinjenice. Deklaracija UN o pravima coveka afirmise da:

- svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granice svake zemlje. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljucujuchi sopstvenu, i da se vrati u svoju zemlju. Svako ima pravo da trazi i da uziva u drugoj zemlji azil ako je prognan (izuzimajuchi nepoliticki kriminal, i radnje suprotne ciljevima i principima UN).

Konvencija UN o izbeglicama iz 1951. i Protokol o izbeglicama iz 1967. ostaju kao jedini instrumenti medjunarodnog prava koji regulisu ostvarivanje ovih prava.

Ako je Zapad zaista zainteresovan za resenje masovnog migracionog talasa sa teritorije bivse Jugoslavije, kao najuticajniji deo svetske mochi bi trebao da podrzi proces mirnog resavanja nacionalnih konflikata, tj. da sprecava etnicke konflikte i podstakne mere za ubrzanje privrednih reformi i privrednog rasta, kao i produktivno zaposljavanje u emigracionim podrucjima.

Ekonomska pomoch dosad pruzana zemljama Istoka je nedovoljna i selektivna sto je osnovni uzrok mucnog prelaska na trzisno privredjivanje. Kada je rec o Jugoslaviji, njoj je uskrachena pomoch i ekonomska podrska. Ono sto nedostaje je saglasnost razvijenih zemalja, koje su u isto vreme i zemlje imigracije, o nekom novom vidu "Marsalovog plana". Jer, danasnja situacija u istocno-evropskim privredama, a posebno na jugoslovenskim prostorima, podsecha na onu u kojoj su se privrede zemalja Zapadne Evrope nalazile posle Drugog svetskog rata. Tada su SAD odigrale najznacajniju ulogu u obnovi zapadno-evropske privrede. One i danas, uprkos privrednoj recesiji u njima, mogu da daju znatno vechi doprinos obnovi privrede zemalja "Istoka", ukljucujuchi tu i SR Jugoslaviju, i time da doprinose smanjenju emigracionog pritiska.

Odgovor na pitanja koja se postavljaju u vezi sa velikim talasom izbeglih i raseljenih Srba iz bivsih republika koje su se otcepile od tzv. druge Jugoslavije, tesko che se nachi bez intenzivne saradnje sa agencijama UN, Visokim komesarijatom UN, Medjunarodnom organizacijom za migracije i drugim.

Istrazivanja izvrsena u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu u Beogradu pokazala su da je iz nasih naucnih, istrazivackih i razvojnih institucija (oko 75% ukupnog broja), u petnaestogodisnjem periodu (1979-1993), otislo u inostranstvo 1.060 istrazivaca. Dve trechine ukupnog broja onih koji su otisli u inostranstvo, ucinili su to u poslednje cetiri godine (1990-1993). Ono sto je posebno zabrinjavajuche jeste cinjenica da je taj godisnji odlazak u stalnom porastu. Najvise odlazi u SAD i Kanadu. Da su sankcije medjunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije izazvale, pored ostalog, i hiper rast odlazaka mladih i strucnih ljudi u inostranstvo potvrdjuju i najnoviji podaci o broju izdatih useljenickih viza za prekookeanske zemlje. Naime, u 1993. godini samo prekookeanske imigracione zemlje izdale su oko 12 hiljada useljenickih viza gradjanima SR Jugoslavije. To je najvechi broj useljenickih viza koji je u jednoj godini ikad od strane tih ambasada u nasoj zemlji izdat.

[Paljanin]

najlepse srpske slike:

[bojan]

Molim te da izostaviš citate Konstantina Jiričeka (austro-ugarskog špijuna) iz ovog nadasve korisnog topika...

Njegova "Istorija Srba" u dva toma je propagandni materijal cara Franje Josifa i ostalih vampira!

HVALA

[Paljanin]

poruka cacku

[Paljanin]

Pripreme za ustanak - organizovanje
prvih četa u leto 1941. godine(CACAK)

Prvi vojni odredi četnika stvoreni su spontano. Kako je koji oficir dolazio na Ravnu Goru, tako je od Mihailovića dobijao ovlašćenja za rad na terenu, uz mogućnost da sam bira pomoćnike i stvara starešinski kadar. Prvi dani juna predstavljali su vreme kada sve veći broj oficira počinje da se priključuje Pokretu i da preduzima prve konkretne radnje na formiranju vojne strukture gerile.Teško je izvesti preciznu hronologiju. Tačku oslonca predstavlja 14. jun kada se Mihailović potpisuje kao komandant četničkih odreda. Mihailović je izdao i prvo načelno naređenje, odnosno Uput za izvršenje zadataka četničkih odreda Jugoslovenske vojske.

Pozivajući se na činjenicu da je Kraljevina Jugoslavija još u ratnom stanju sa Nemcima i njihovim saveznicima, pukovnik Mihailović je kao komandant gorskih štabova Jugoslovenske vojske, izdao naređenje za nastavak pružanja otpora, pozivajući se na položenu zakletvu vojnih obveznika. Naređenje je sadržalo plan da se odmah u svim selima, varošima i varoškim kvartovima formiraju čete od vojnih obveznika mlađih godišta od 20 do 30 godina. Planirano je da te čete u prvo vreme ne broje više od 30 do 40 obveznika. Svakoj četi trebalo je odrediti komandira bez obzira na raniji čin u vojsci, a četa bi nosila naziv po svom komandiru. Formiranje četa trebalo je da bude u najvećoj tajnosti, a snabdevanje oružjem i municijom na terenu. Obveznici čete imale su obavezu da ponesu hranu za tri dana, zbog pokreta i mogućnosti podizanja opšteg ustanka. Odelo narodno, a propisana je vojnička šajkača. Zadatak je ovih četa: krstarenje po okolini u patrolama ili atarom sela u cilju sprečavanja pljačke i nasilja nad građanstvom dotičnog mesta. Jačinom organizacije i pariranjem trebalo je da se onemogući delovanje razornim elementima, nikako sukobima. Sa Nemcima je trebalo takođe izbegavati sukobe, do granice koja je moguća. U slučaju nasilja i bezvlašća okupatora, građanstvo je trebalo zaštititi, a pljačkaše likvidirati brzo i kratko. Krstarenje je trebalo izvoditi u strogoj tajnosti bez alarmiranja i isticanja. Naložena je i stroga vojna disciplina. Pored četa vojnih obveznika mlađih godišta trebalo je stvoriti jedinice-čete od ljudi starijih godišta od 30 do 40 godina. Jačina ovih četa trebalo je da bude od 15 do 20 vojnika, a prema situaciji na terenu možda i više. Ove čete imale bi svog komandira i bile bi stalno na jednom mestu.Formiranje ovih četa vršiti iz ozbiljnih, poštenih i odvažnih obveznika.Zadatak ovih četa bi bio da u momentu opšteg ustanka preuzmu vlast u svoje ruke u njihovim mestima, ako je dotadašnja vlast pokolebana, ili u službi okupatora. Ove čete trebalo je da posednu važne vojne i državne objekte. Sa žandarmerijom je trebalo da se uhvati veza i instrumentalizuje njen rad. U slučaju da su prinuđeni da se bore sa Nemcima protiv komunista, trebalo ih je uvesti u svoje redove. Određeni su bili i oblasni i sreski komandanti, a svim aktivnim i rezervnim oficirima izdato je pismeno naređenje za izvršenje zadatka, bez izgovora na porodične i lične stvari.

Prvobitna mreža četničke organizacije obuhvatala je grupe za organizovanje otpora, sprovođenje građanske neposlušnosti, obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, vođenje propagandnog rata, formiranje i naoružavanje vojske i za vođenje gerilskog rata. U toj početnoj fazi postavljen je temelj kasnijoj vojnoj organizaciji. Ona je obuhvatala dve vrste formacija: operativne grupe (ilegalni, tzv. šumski odredi-trojke, čete, bataljoni; kasnije će osnovne jedinice biti brigade i korpusi) i rezervne jedinice, koje su obučavane u skladu sa mogućnostima, a trebalo je da se mobilišu u slučaju ustanka ili veće akcije. Podeljeni su u tri podgrupe, u zavisnosti od godina starosti:

1. Žeteoci obveznici (20 do 30 godina) udarne jedinice (u kasnijoj reorganizaciji tzv. Prve čete);
2. Sejači (30 do 40) godina oni koji su odslužili vojsku (kasnije Druge čete)-kontrola i čišćenje oslobođene teritorije;
3. Kopači (40 do 50 godina)-treći poziv ( kasnije Treće čete)-održavanje reda i bezbednosti po selima.

Tako je početkom juna, bilo zamišljeno (po teritorijalnom principu) formiranje 102 četnička odreda.

Potpunu rekonstrukciju svih događaja i ličnosti koje su oblikovale ravnogorski pokret, tokom leta 1941. godine u čačanskom kraju, nije moguće u potpunosti izvesti. Odsustvo dokumentacije o ovoj ranoj fazi stvaranja organizacije onemogućava potpunu pouzdanost podataka koji se oslanjaju samo na sećanja savremenika. Do sada sačuvana svedočansta dragocena su za opis atmosfere u kojoj je nastao ravnogorski pokret, iako su siromašna podacima i ne pokrivaju sva mesta. Ipak, do pojave novih istraživanja ostaju nezaobilazan putokaz koji nam dočarava svu složenost i dramatiku rata, opredeljivanja za jednu, od dve odnosno tri kasnije suprostavljene strane u građanskom, ratu iza koga su ostali krvavi tragovi.

Svako selo i seoska opština imalo je svoju istoriju nastajanja ravnogorskog pokreta. U motivisanosti za podizanje ustanka možda je najviše bilo emocija: osveta za poraz u aprilskom ratu, odbrana časti i dostojanstva srpskog oružja, precenjivanje sopstvenih snaga. Odlučni pojedinci nošeni osećanjem za slobodom, sledeći legende o otporu zavojevaču kao i još žive tradicije balkanskih i Prvog svetskog rata iz kojih je srpska vojska izašla kao slavni pobednik, odazvali su se pozivu da se uvrste u redove ravnogorskog pokreta. Ali to nisu bili jedini uzroci koji su ljude pokrenuli na ustanak. Ponekad je i lokalna logika bila dominantna: da se ne zaostane (ili, pak u inat) za “drugom kućom” (ili selom), da se pokaže hrabrost, da se krene, “pa šta bude”. U rat se išlo i da “ne padne sramota”, pomalo i zbog avanturizma, želje za hajdučijom i za pljačkom. Kad se jednom krenulo trebalo je, kako su mnogi govorili (posebno oni “obavešteni”) ići do kraja. Pomoć saveznika “samo što nije stigla”, Srbi se ne smeju ponovo “obrukati”. Relativno slab otpor nemačkih posadnih divizija i napuštanje pojedinih gradova pojačalo je u narodu osećanje vere u konačnu pobedu.

Poput osećanja koje zahvatilo narod tokom demonstracija 27. marta 1941. godine, i ustanak na leto iste godine po mnogo čemu bio je rezultat ponašanja uslovljenog duboko ukorenjenom kosovskom legednom, koja je nalagala odricanje od zemaljske racionalnosti i stremljenje ka idealima slobode, kroz žrtvovanje svih zemaljskih vrednosti. To je bila matrica po kojoj su živele mnoge generacije, pa i ona koja je podigla ustanak 1941. godine. Takvu vrstu osećaja, pozivanjem na tradicije, eksploatisale su obe ustaničke formacije.

Mobilizacionu bazu za četnički i partizanski pokret u celoj Srbiji, pa i u čačanskom kraju, predstavljalo je selo, gde je živelo preko 90% stanovnika. Selo nije samo davalo borce već ih je i materijalno izdržavalo, bilo je jedina prava baza za gerilski rat. Sve karakteristike srpskog sela, kako dobre tako i one loše prelamale su se kroz čitavo vreme rata. Kolektivni mentalitet sela (vremenom stečene navike) u mnogome je bio odlučujući. Često se pojedinac ponaša prema zapovesti iz kolektiviteta koja nije izražena a dopire iz podsvesti. Taj mentalitet diktira stavove, ukorenjuje predrasude, usmerava opredeljenja i kretanje društvenih tokova. Na drugoj strani većina ljudi nije svesna tih stalnosti. Po mnogo čemu ovakva razmišljanja i osećanja utiču na ponašanje ljudi u neredovnim ratnim prilikama, kada je opstanak materijalnih dobara pa i sam život pod neprekidnom pretnjom. Većina Srba, bez obzira da li je živela u selu ili gradu, imala je osećaj potištenosti posle okupacije, ali i snažnog nezadovoljstva zbog razaranja države. Neposredno nakon vojnog sloma kod ljudi su se raširila jednostavna i slična raspoloženja koja su se ispoljavala u protestima na dotadašnju državnu praksu, u nepokoravanju Nemcima, u osudi ustaških pokolja, u odbrani sopstvenog opstanka, zahtevu za odgovornošću krivaca i u svesti da je osnovni nacionalni zadatak stvaranje srpskog duhovnog jedinstva i srpske etničke jedinice po završetku rata. Zato su relativno brzo prihvatili Mihailovića, koji je oličavao ta opšta shvatanja. Nakon napada na Sovjetski Savez i komunisti su počeli aktivno da deluju na terenu, vršeći agresivnu propagandu. Oni su krenuli u organizovanje i podizanje ustanka po direktivi svoje centrale i preporuci Moskve, u vreme kada se ravnogorski pokret još organizovao i pravio svoju teritorijalnu strukturu. Komunisti nisu bili skloni nekoj naročitoj vojnoj doktrini, ali su zato bili veoma agresivni i fanatični. Vera u brzi kraj rata i svetsku revoluciju kod vodećih kadrova KPJ bila je skoro potpuna. Nova ideološka vojska koja je stvarana, samo je poremetila organizaciju ravnogoraca, navodeći ih ponekad na iznuđene i nepromišljene akcije i stihiju. Sve to stvaralo priličnu zbunjenost i podsticalo dobro ukorenjeno nepoverenje ljudi sa sela prema svim novotarijama, ali i pokoravanje onome ko je trenutno najjači, kao uslov biološkog opstanka. Najprihvatljivija je bila logika koja je obezbeđivala opstanak u kući i ratovanje u vidokrugu njive.

Naslanjajući se na logiku srpskog seljaka, ali i na procenu da će rat dugo trajati, pokret pukovnika Mihailovića najpre je pravio mobilizacione spiskove, vojnih obveznika koji su tako i dalje bili sa svojim porodicama i na imanju koje je trebalo obrađivati. U aktivne čete najpre su primani samo dobrovoljci. To je jedan od razloga zbog kojih je narod bio više vezan za ravnogorski pokret. Za razumevanje svih uzroka podizanja ustanka i priklanjanja jednoj od dve ustaničke formacije, treba naglasiti da je veliki broj zrelih ljudi zarobljen i odveden u Nemačku. NJihov broj sigurno premašuje 2.000 vojnika i oficira, a možda ih je bilo i 3.000. Svaka od ustaničkih formacija imala je velike probleme tokom celog rata da formira jedinicu koja bi brojala toliko boraca. Odsustvo odraslih muškaraca, zapravo vojno najsposobnijeg dela stanovništva, sigurno je snizilo borbenu vrednost prvih ustaničkih formacija kao i njihovu ozbiljnost i upotrebnu vrednost. U zarobljeništvo je otišao i veliki broj oficira, pa je i to uticalo na kvalitet vođenja rata i uspešnost akcija. Svi su se morali oslanjati na omladinu koja nije bila emocionalno ni ideološki izgrađena. Ponekad je snaga lokalnih uzora bila odlučujuća. Racionalno razmišljanje bilo je u drugom planu. Rat je doživljavan kao avantura i nesvakidašnja zabava odraslih u koju oni uključuju i omladinu, pa i decu, željnu dokazivanja i demonstracije odrastanja. Partizani su na taj način mobilisali velike broj omladine oba pola.

[Paljanin]

Neiskrena saradnja-narodni zborovi i početni pregovori četnika i partizana

Pored pravljenja spiskova vojnih obveznika, formiranja prvih četa, ravnogorci su održavali i zborove i konferencije. Jedna od tih konferencija bila je i u Guči, 7. jula 1941. godine.U to vreme Štab Jeličkog četničkog odreda bio je u selu Grab ispod Jelice. Zbor u Guči održao je poručnik Đorić. Prisustvovali su sreski načelnik Vlada Jovanović i predsednik opštine Velja Ivanović. Na zboru su pored poručnika Đorića govorili Velimir Ivanović, poručnik Bogosav Tripković iz Atenice, a na skupu je, nenajavljeno, govorio i komunista Milić Bugarčić. Izveštaj o ovom zboru i kasnijim konferencijama bili su dostavljeni početkom avgusta 1941. godine u Čačak, Dragutinu Buliću: U nedelju, na dan 6. jula t.g. uveče kad se smrklo komunisti iz Guče održali su jedan sastanak na brdu više Guče na m. zv. "Lokva". Ovaj sastanak bio je uvezi sa organizovanjem noćnog zbora za upisivanje četnika, koji će održati iduće večeri u blizini Guče na drugom brdu preko Belice na m. zv. "Visirep".

Narastanje četničke organizacije nije moglo da se ignoriše ni od komunista koji u prvoj polovini jula organizuju svoje odrede na partijskoj osnovi. Politički komesar Čačanskog NOP odreda "Dr.Dragiša Mišović", Ratko Mitrović, vodio je 19. jula prve pregovore sa četnicima radi zajedničke saradnje u borbi protiv okupatora. Neposredno pre toga desilo se nekoliko događaja koji su za duže vreme onesposobili dejstva prvih partizanskih četa, i znatno snizili moral njihovih boraca. U isto vreme i roditelji su dolazili u ove čete i odvodili svoju maloletnu decu kući. Najpre su Nemci 18. jula izvršili napad na partizansku komandu u Gornjoj Gorevnici, da bi narednog dana stiglo i obaveštenje o rasformiranju partizanskih četa i ostavljanja samo desetina od boraca koji su kompromitovani javnim nastupima. Ideja je bila da se čeka pogodan trenutak za ustanak. Poseban udarac na moral partizana predstavljala su Nemačka streljanja 20. jula 1941. godine u gradu.
Još pre ovih događaja partizani su zabrinuti zbog postojanja konkurentskog pokreta izvršili intenzivnu obaveštajnu delatnost unutar četničkog pokreta putem svojih ubačenih poverljivih ljudi. Ratko Mitrović naložio je još početkom jula Miliću Simoviću simpatizeru KPJ iz Jezdine, da stupi u četničku jedinicu Čede Vujovića i Gvozdena Šipetića koja je logorovala u selu Grab. Komunisti ubacuju i Ljubišu Markićevića u četnike jula 1941. godine "da pod tom maskom radi za naš pokret, kako u Negrišorima, tako i u četničkoj organizaciji." To je urađeno po odluci sreskog komiteta KPJ za Dragačevo.

Kod komunista je postojala jedna svojevrsna frustracija zbog samog postojanja drugog pokreta otpora. Svoju organizaciju videli su kao jedinu koja može da vodi borbu protiv okupacije, smatrali su da je to njihovo pravo i Mihailovića su tretirali kao običnog vođu jedne krajnje beznačajne organizacije, minornog i lokalnog fenomena sa kojim se može pregovarati na nivou lokalnih komandanata odreda. Drugi faktor nepoverenja bile su Mihailovićeve veze sa žandarmerijom, koja je više od dve decenije bila objekt mržnje komunista. I mnogi žandari nosili su u sebi odbojnost prema “anacionalnim elementima”, mnogo više nego vojni oficiri. To je bila osnova za kasniji vojnički rascep između dva pokreta nastao pre svega, oko taktike i načina ratovanja. KPJ je zbog učešća Sovjetskog saveza u ratu, polazila od pretpostavke da će se rat brzo okončati, opštim slomom fašističkih sila, što će stvoriti uslove za formiranje socijalnih revolucija širom sveta.

Prateći ovakvu postavku odnosa ustaničkih snaga partizani su 20. jula u selu Lipnici (trnavski srez), održali sastanak svog rukovodstva u kući Ratka Vlastelice, zbog pregovora Ratka Mitrovića sa četničkim oficirom iz štaba Draže Mihailovića u vezi zaključivanja sporazuma o zajedničkoj borbi. Sastanku su prisustvovali Milan Mijalković Čiča, član GŠ NOP-a Srbije, Ratko Mitrović, Mole Radosavljević, Bata Janković, Milica Vučetić, i drugi. Na sastanku je odlučeno da na pregovore oko zaključivanja sporazuma sa četnicima, koji bi se održao u selu Guberevci (dragačevski srez), ide Ratko Vlastelica.

Po sećanjima, istog dana četnici su u Goračićima održali svoj veliki zbor. Ogromna masa sveta slegla se u ovo selo 20. jula 1941. godine. Zastupljen je bio i i starešinski kadar sa naoružanim četnicima, policijske i sudske vlasti, predstavnici opštinskih uprava sa svojim osobljem kao i veliki broj seoskih domaćina. Bilo je mnogo i omladine, momaka i devojaka. Svako je želeo da prisustvuje ovoj istorijskoj svečanosti a svet je bio nacionalno razdragan. Oko 11.30 počelo je osvećenje četničke zastave, koje su izvršili sveštenici: Dragan Šolajić, Dragan Racić, Milan Nedović i Urošević. Posle osvećenja održano je više govora sa kratkim izlaganjem nacionalnog i patriotskog rada. Evocirani su junački podvizi iz prošlosti. Na zboru je jednoglasno doneta odluka da se Draža proglasi za počasnog građanina sreza Dragačevskog. Svečanosti su pored dragačevaca prisustvovala još dva četnička odreda iz susednih srezova i to: Latvički četnički odred pod komandom rezervnog poručnika Momira Markovića i Trnavski četnički odred pod komandom rezervnog poručnika Radojice Stranjanca. Oba ova odreda ušla su zvanično u sastav Jeličkog četničkog odreda. Za pukovnika Mihailovića izrađena je jedna lepa diploma, koju je Brkić lično predao. Zbor je imao veliki uticaj u svim okolnim srezovima, jačao je duh i moral kod naroda i vojske.
Unapred dogovoreni pregovori četnika i partizana, vezani za potpisivanja sporazuma o zajedničkoj saradnji za borbu protiv okupatora, održani su 21. jula u selu Guberevci. Verovatno su mnoge ličnosti iz pokreta Draže Mihailovića, sa svečanosti od prethodnog dana prisustvovale i na ovim pregovorima. Početne faze formiranja oba pokreta ostale su u sećanju komunista kao vreme kada nije bilo nikakve javne netrpeljivosti. Ona je došla kasnije od najzagriženijih pristalica KPJ koji su sanjali svetsku socijalnu revoluciju. Na pregovore sa četnicima otišao je samo jedan predstavnik komunista, Ratko Vlastelica, koji nije bio poznat i afirmisan komunista, iako je u štabu čačanskih partizana bio i Milan Mijalković-Čiča. Razmišljali su o utisku koji nije trebalo da se svede da su u partizanskim redovima samo komunisti. Na pregovorima u ime četnika učestvovali su: major D. Ignjatović?, poručnici Uroš Katanić, Marko Muzikravić i Predrag Raković, i oko 15-ak partizanima nepoznatih oficira. Na početku pregovora prvo su razmatrali svetsku situaciju. Major D. Ignjatović, opunomoćen od štaba Draže Mihailovića da vodi pregovore, istakao je da četnici nemaju nameru da preduzimaju veće akcije bez saglasnosti svojih saveznika SAD i Velike Britanije, već da stvaraju pojedine punktove i da narod pripremaju za ustanak, a da će povesti veće borbe kada to bude vojnički opravdano. Predstavnik partizana veličao je snagu i moć SSSR-a, ali i zapadnih zemalja. Na temelju takvih pretpostavki smatrao je da narod neizostavno moraju podići na ustanak na Nemce koji sigurno gube rat. Oficiri nisu verovali u Sovjetski Savez, a za predstavnika partizana ovo je bila prva prilika da čuje da je Staljin pred rat likvidirao svoje najbolje rukovodioce a među njima i maršala Tuhačevskog. Za predstavnika partizana bilo je novo i saznanje o ekonomskim i budućim vojnim potencijalima SAD-a. O uređenju buduće Jugoslavije četnici su imali mišljenje da to mora da bude istinski demokratska država. Osuđivali su režim Milana Stojadinovića i delatnost Dimitrija Ljotića pod okupacijom. Obazrivo su govorili i o potrebi legalizacije Komunističke partije. Razgovori su vođeni ceo dan i nisu prošli bez nesuglasica.Četnici nisu imali poverenja u komandanta partizanskog odreda Momčila Radosavljevića koga su nazivali izrazima “mangup i glupak”, a i ostali partizanski rukovodioci nisu tretirani bolje od konstatacije da su to ”tipični čačanski mangupi”. O Radosavljeviću ni njegovi partijski drugovi nisu imali lepo mišljenje, jer se razmetao svojom snagom i hrabrošću, što nije dokazivao i na delu. Četnici su navodili i da su pred streljanje uhvaćeni nemački agenti priznavali da su imali veze sa pojedincima iz partizanskih redova. Predstavnik partizana je izjavljivao da su u njihovim redovima pre svega ”napredni i slobodoumni ljudi” i da nikada ne treba pomisliti da su u partizanima samo komunisti, već i drugi ljudi, kao što u četnicima nisu samo demokrate. Posle dugih pregovora potpisan je sporazum u 11 tačaka, sastavljen u dva primerka, na obostrano zadovoljstvo. Sporazum je u ime partizana potpisao Ratko Vlastelica, u ime četnika major Ignjatović. Četnici su tražili da ovaj sporazum važi za celu zemlju, ali Vlastelica je insistirao da on ima ovlašćenja samo za četiri sreza.


Oficiri pukovnika Mihailovića smatrali su da je potpisivanje sporazuma u Guberevcima, znak da su dobili iskrenog saveznika. Pregovorima sa partizanima priznali su njihov pokret otpora, na neki način kao ravnopravan, i to u trenutku kada su se partizanske čete raspadale na terenu čačanskog kraja. Sami pregovori i na taj način priznavanje partizanskog pokreta govori o iskrenosti i želji ravnogorskog pokreta za oslobođenje zemlje i borbu protiv nacizma. Iskrenosti na strani partizana nije bilo, oni su sporazum doživljavali kao mogućnost "kupovine vremena", obaveštajnog rada kroz infiltriranje u redove četnika i kasnije razbijanje ove organizacije. Kasniji događaji i nesporazumi koji su izbijali između partizana i ravnogoraca, govore nam da se partizani nisu držali ovog sporazuma. Sve tačke sporazuma bile su problematične i neprekidno su gažene od partizana. Komunisti osim svog pokreta nisu priznavali više nikog.

Nakon ovog sastanka kontakti nisu prekinuti. Krajem jula Ratko Mitrović je pokušao da na sastanku sa svojim poznanicima u četničkoj organizaciji uspostavi novi kontakt, kako bi nastavili saradnju dva pokreta. Sastanak je održan u Jezdini, kod kuće Stefanovića, i na njemu su prisustvovali pored Ratka Mitrovića sa partizanske strane i kapetani Milun Petrović Botur, Radovan Stojanović, i jedan do sada neidentifikovan oficir, sa četničke strane. Kapetan Milun Petrović Botur upisivao je četnike u Jezdini, Loznici,Pridvorici, dok su druga dvojica delovali u Čačku, u okviru ilegalne čačanske ravnogorske organizacije.

Tih dana Ratko Mitrović je intenzivno tražio da se sastane sa Jovanom Bojovićem, komandantom Jeličkog četničkog odreda, čovekom koji je imao vodeću ulogu u Dragačevu. Sastanak je upriličen u Rtarima kod vodenice Tovilovića. Bojović je zahtevao da se i partizani stave pod njegovu komandu kao uslov za saradnju. Smatrao je da su partizani bez vojnog stručnog vođstva.

Nezavisno od pregovora sa partizanima, ravnogorci su nastavili sa širenjem svoje organizacije na terenu čačanskog kraja. Početkom avgusta na teren Dragačeva vratio se i poručnik Đorić iz srezova moravičkog i požeško-ariljskog. Da bi se stvorile što spremnije vojne jedinice jedan deo ljudstva iz Dragačeva slat je tokom jula 1941. godine na Ravnu Goru, radi obuke i instrukcija. Prilikom jednog takvog povratka sa Ravne Gore sazvan je zbor 12. avgusta u Negrišorima kod kuće Živote Topalovića. Okupljanje su sazvali Dragomir Mitrović, Milomir Davidović i Dragutin Protić iz Negrišora. Na zboru je govorio Jovan Bojović, i nije pominjao partizane u negativnom kontekstu. Posle govora odvojeni su ljudi sa oružjem, koji su dobili četničke legitimacije, dok su ostali uvedeni u spisak sa zadatkom da se jave kasnije. Po sećanju na zboru je bilo oko 80 ljudi . Nekoliko dana kasnije održan je i zbor u Markovačkom gaju.

[Paljanin]

Dragačevski srez

U organizaciji ravnogorskog pokreta najdalje se otišlo u dragačevskom srezu. To je bilo područje sa snažnim oslobodilačkim i buntovničkim tradicijama. Ovaj kraj je do kraja rata, a i po njegovom završetku bio snažno, zapravo najjače uporište ravnogorskog pokreta. Odsustvo komunikacija, nepostojanje stalnog nemačkog garnizona u ovoj oblasti i odlična saradnja prvaka građanskih političkih partija sa oficirima i narodom koji je baštinio tradicije otpora zavojevačima, bili su dobra osnova za razvijanje ravnogorskog pokreta.

U Dragačevu su već krajem maja i početkom juna formirane prve jedinice, na osnovu plana donetog još 26. maja 1941.godine, da svaka opština formira po jednu četu. Tokom leta ova odluka je u potpunosti sprovedena. Petnaest opština dragačevskog sreza osnovalo je i većim delom naoružalo 30 četa. Od toga je 15 četa potpuno naoružano i bilo spremno da svakog časa stupi u akciju, a drugih petnaest četa bilo je delimično naoružano. U slučaju potrebe mogle su se upotrebiti kao smena, kao rezervne čete, što je u prvo vreme i činjeno, ili popuniti ili pojačati prve aktivne čete. Brojno stanje četa kretalo se od 50 do 100 ljudi. Broj čete je zavisio od prikupljenog oružja i municije u dotičnoj opštini, što je bio najveći problem u organizovanju vojnog pokreta. Po sećanju savremenika sve aktivne čete dobile su i svoje komandire.

Ova organizaciona struktura rekonstruisana je na osnovu sećanja, tako da su moguće korekcije i dopune, naročito kada su u pitanju promene na mestu komandira četa, koje su u ratnim uslovima diktirane mnogim činiocima. Dokumenta nedostaju. Svaka od opština i svako selo imali su svoju istoriju nastajanja ravnogorskog pokreta, koju navodimo na osnovu sećanja savremenika.

Za Lučance je kao i za najveći deo Dragačeva važila ocena data od strane komunista u leto 1941. godine, da su bili za pokret Draže Mihailovića. Poseban uticaj na ovaj kraj Dragačeva u samom početku ustanka kao i tokom celog Drugog svetskog rata imao je Milutin Janković iz obližnjeg sela Dljina, koji je bio jedan od ravnogorskih “prvoboraca”. Za vreme aprilskog rata Milutin Janković je pratio povlačenje vlade do Pala, odakle se vratio u svoje rodno mesto Dljin, sa uniformom i karabinom. Tokom maja 1941. godine odlazi u Beograd gde je već tražen od Nemaca. Potera Gestapoa za Jankovićem nije uspela zahvaljujući uslugama njegovih prijatelja u policiji kao i komandira žandarmerijske stanice u Čačku Vasilija Diklića. Janković je formirao i jednu grupu četnika u svom rodnom selu Dljinu. Na samom početku stvaranja organizacije jedan broj ljudi odlazio je na Ravnu Goru po naloge, vežbe i instrukcije za dalji rad. Na Ravnoj Gori od Lučanaca su od početka bili Vučko Alempijević, Tikomir Milovanović, Radosav Milovanović, Milojko Milovanović. Pukovnik Mihailović najpre je za vođu oraganizacije u ovom delu Dragačeva odredio Vučka Alempijevića, koji je tu funkciju odbio u korist Milutina Jankovića, navodeći svoje slabije vojno iskustvo. Četnička četa koja je stvorena u ovom kraju sastojala se od stanovnika Lučana i Dljina pod komandom Milutina Jankovića.Krajem jula 1941. godine još jedna grupa Lučanaca (Lazar Milošević, Vučko i Petko Alempijević i drugi), odlaze na Ravnu Goru, gde su bili mesec dana, i imali vežbe vezane za vojnu obuku.

Vučko Alempijević je pored organizacije na osnivanju ravnogorskog pokreta u Lučanima, pokrivao i još dva Dragačevska sela: Negrišore i Lisice. On se u Markovici povezao sa Avramom Petrovićem, u Rtarima sa Jovanom Bojovićem a u Negrišorima sa Dragutinom Protićem i Miladinom Milinkovićem. Pored upisa u spiskove ova grupa je radila na okupljanju seljaka u četničku organizaciju i njihovog slanja na Ravnu Goru, krajem jula 1941. godine. Nakon njihovog povratka početkom avgusta, ravnogorska organizacija je još više ojačala na ovom prostoru. Kako su izgledali prvi zborovi ravnogoraca tokom leta 1941. godine, ostalo je zapamćeno u sećanjima na jedan skup u Negrišorima. Većina okupljenih ljudi sedelo je na travi u hladu. Ja sam izneo jedan sto i nekoliko stolica. Zbor je otvorio Dragutin Protić, a govor je održao Jovan Bojović, aktivni poručnik iz Rtara. Govorio je o zlodelima okupatora, da će uskoro saveznička vojska stići preko Jadranskog mora u Crnu Goru. Prisutnim je kazao da je stiglo naređenje Draži Mihailoviću na Ravnu Goru da se narod okuplja u četnike i diže na ustanak. O partizanima nije ništa govorio. Kad je završio govor, pozvani su ljudi koji imaju oružje da se izdvoje na stranu. Nas desetak se izdvojilo i za nas su odmah popunjene i izdate četničke legitimacije. Ostali su samo uvedeni u spisak i ostalo je da se kasnije jave radi dobijanja četničkih objava. Na kraju nam je saopšteno da svi koji dobiju četničke legitimacije smatraju se mobilisanim i ne smeju se udaljavati od kuće.

U opštini Dučalovačkoj akciju su vodili Jovan Bojović iz Rtara, Dragutin Protić iz Negrišora, Avram Obrenović iz Markovice i Sredoje Kovačević iz Dučalovića. Početkom avgusta počeli su sa održavanjem zborova na kojima su govorili o četničkoj organizaciji. Odmah po organizaciji četničkog pokreta u Donjem Dragačevu pod vođstvom Jovana Bojovića počeo je i upis boraca u spiskove u Tijanju, koji je obavljan od strane aktivnog narednika Sretena Glišića, koji je kasnije postao i komandir čete, kao i od aktivnog narednika Miladina Popovića. Oni su radili po direktnim instrukcijama Jovana Bojovića. U Tijanjskoj četi komandir prvog voda bio je rezervni narednik Branislav Gaborović, ratnik sa Solunskog fronta iz Tijanja. Čitava strategija upisa u spiskove svodila se na odluku da se na ustanak krene kada za to dođe vreme.

U samom početku organizacije ravnogoraca u Dragačevu bitnu ulogu imalo je selo Lisa. Glavni organizator bio je rezervni kapetan Prve klase Milić Milićević. U julu 1941. godine kod njega dolaze Marko Muzikravić sa majorom Paloševićem. Do Lise ih dovodi Simo Mitrović iz Kaone. Milić Milićević, je dobio zadatak da organizuje četnike, popiše sve vojne obveznike i izda legitimacije, koje je dobio od Miće Purića iz Ivanjice. Ovaj zadatak obavio je uz pomoć Miloša Albić iz Trnave. Pored širenja organizacije u Lisi ova grupa ljudi radila je na stvaranju pokreta i u Lukama i Osonici. Kasnije je ovde formiran Lišansko-lučki bataljon pod komandom Milića Milićevića. NJegov ađutant bio je narednik Dragiša Bogosavljević, načelnik štaba Milinko Milutinović, pisar Nikola Šuluburić. Osim boraca iz Lise, Luka, Osonice u ovom bataljonu bili su i ljudi iz Kotraže, Vučkovice i ostalih mesta. Za komandira četa u Lukama, Milićević je naimenovao aktivnog narednika, Milomira Milenkovića, a u Osonici rezervnog potporučnika učitelja Gojka Maričića. Izvršena je i promena civilne vlasti. Milićević je smenio predsednika opštine u Lisi i postavio Vićentija Jovovića, a u Lukama postavio Dragutina Rogonjića.

Kao jedan od centara stvaranja pokreta u Dragačevu od samog početka pominje se selo Grab, gde su se okupljali oficiri oko poručnika Jovana Bojovića. Već u prvoj polovini juna 1941. godine tadašnji predsednik opštine Grapske, Mihailo Milinković, sazvao je zbor u Vasovića bagrenjaku, gde je oformljena četa kojom je komandovao Gvozden Šipetić. Kasnije , tokom leta, sa pojavom partizanskog pokreta nije bilo smetnji za upis i u njihove redove."Izjavili su da se slobodno mogu građani opredeljivati i upisivati ko će u četnike ko će u partizane, svejedno je samo da se svaki mora opredeliti na jednu stranu koju hoće". Sa stvaranjem čete dobijeni su i prvi vojni zadaci."Odmah su formirane straže, i postavljene na Jelici koje su kontrolisale da ne naiđu Nemci i dogovoreno je da se na znak zvonjenja zvona školskih svaki hita sa oružjem opštini u slučaju potrebe okuplja da bi sprečili nailazak Nemaca".

Sećanja su sačuvala samo deo stvaranja organizacije ravnogorskog pokreta u Dragačevu, pri čemu nisu pokrivena sva sela ni svi akteri ovih događaja.

[Paljanin]

slom ustankA