Отаџбински рат

[дрвосеча]

Види још ово...
Није мени циљ да се ја ту сада нешто натресам њему или било коме. Разлог зашто сам написао, имаш и образложено.

У Хагу није тешко бити надмоћан. Зашто?

Зато што је то једна политичка ујурдма где се суди појединим лицима, и појединим народима.
Што се његовог суђења тиче, то је сами апсурд. Из простог разлога што он није активно учествовао у рату, није имао заповедну улогу, нити је имао до 1997. неку високу државну функцију, сем што је био народни посланик.

Њега могу да терете за говор мржње, и слично. Али за то га не треба слати у Хашки трибунал. То су могли и овде да га ребну 2 године, и доста. Међутим, проблем је што Србе треба свим силама намазати го*нима, и српски национализам представити у најгорем светлу.

Апсурд је што је Хашки трибунал за командну одговорност рецимо Насеру Орићу дао 2 године затвора?!

[дрвосеча]

ГОРАН ХАЏИЋ (1958- ? )


На википедији пише следеће...

Рођен је 7. септембра 1958. године у општини Винковци, Хрватска. Пре сукоба у Хрватској, радио је као магационер ВУПИК-а у родном Пачетину, у општини Вуковар, Хрватска.

Од младости је био члан Савеза комуниста. Пре 1990. године, Горан Хаџић је био председник Месне заједнице Пачетин. У пролеће 1990. године, као кандидат Савеза комуниста - Странке за демократске промене, изабран је за одборника у Скупштини Општине Вуковар. Затим је приступио Српској демократској странци (Јована Рашкоића). 10. јуна 1990. године је изабран за председника СДС Вуковар. У марту 1991. године је већ био председник Општинског одбора Вуковара, члан Главног одбора и Извршног одбора СДС-а у Книну и потпредседник Регионалног одбора СДС-а за Источну Славонију, Барању и Западни Срем у Пакрацу.

Пре 25. јуна 1991. године, Горан Хаџић је био један од вођа Српског националног већа, политичког форума Срба који је покривао Славонију, Барању и западни Срем. Дана 25. и 26. јуна 1991. године, СНВ је трансформисан у Владу Српске Аутономне Области Славоније, Барање и Западног Срема. Истовремено, Горан Хаџић је постављен за вршиоца дужности председника Владе самопроглашене САО СБЗС. Дужност председника Владе, вршио је од 25. јуна до 25. септембра 1991. године. 25. септембра 1991. године, Горан Хаџић је званично именован за председника Владе самопроглашене САО СБЗС, како је објављено у Службеном листу.

Дана 26. фебруара 1992. године, Горан Хаџић је изабран за председника Републике Српске Крајине и на том положају је остао до децембра 1993. године.

Против Хаџића Хашки трибунал је подигао оптужницу за ратне злочине а ухапшен је 20. јула 2011.

Наизглед ништа спорно... само заборављени су још неки детаљи везано за српског Абрамовича.
Горан Хаџић је крајем марта месеца 1991. године кренуо путничким аутомобилом на Плитивце, јер се знало да тамо може доћи до сукоба околних Срба са припадницима МУП Хрватске (који је већ тада био очишћен од српских кадрова). И тај сукоб је остао познат у народу као "Крвави Ускрс на Плитвицама" јер се десио пар дана пре православног Васкрса... До сукоба Срба са муповцима је дошло, погинули су један Србин, и један муповац. Интервенисала је ЈНА. Али Горан Хаџић тада није стигао до Плитвица, јер га је МУП Хрватске ухапсио заједно са још двојицом људи из Вуковара. Имали су пиштоље без дозволе у ауту, и недобар изговор куда и где су кренули, па су спроведени у Лепоглаву (велики хрватски затвор изнад Загреба). Ту је Горан Хаџић остао неко време, а затим под неразјашњеним околностима пуштен на слободу.
Како сам Јосип Бољковац (тадашњи министар полиције у Туђмановој Влади Хрватске) каже, он је још од 1991. године био сарадник хрватске безбедоносне службе. Велика индиција постоји да је баш тада док је био у Лепоглави заврбован од стране Хрвата. То потврђује и сумња једног мог старијег пријатеља који је такође био у Лепоглави 1990-98. Како он каже, нико му није смео прићи, и увек га је пазило по 5-6 стражара. Иста прича о боравку у Лепоглави важила је и за Жељка Ражнатовића Аркана, који је такође био ухапшен крајем новембра 1990. године.
Горан Хаџић је тако спроведен, тачније замењен, и ту операцију кажу да је лично одобрио и наредио Слободан Милошевић (тадашњи председник Србије). Вратио се својим редовним активностима, и постао један од главних политичких фактора у Источној Славонији.
Једна занимљивост за њега се везује, када је требао да постане председник РС Крајине 1992. године појавио се "мали проблем". Требало је уписати занимање Горану Хаџићу, из радне књижице. Како је он био само магационер, односно са ССС, то је вероватно осећао као велики комплекс у односу на Милана Бабића или пак Славка Докмановића. Па је уписано: "несвршени студент економије" (замисли тог занимања!?  :-X). Он студије економије јесте започео, али не знам да ли је макао даље од другог семестра, и да ли је положио иједан испит.
Био је на барикадама у Борову Селу маја 1991. године, исто тако петљавио је око завршног ослобађања Вуковара од хрватских зенги и муповаца 1991. После га угураше у фотељу председника РСК.
Да би тих ратних година између Вуковара и Винковаца, кренуо преко ноћи да цвета посао са нафтом, у селу Ђелетовци. Да није дошла Хрватска власт 1997. године, верујем да би Горан Хаџић постао српски Роман Абрамович. И није само био заслужан за присвајање нафте, већ и дрвета, чувеног славонског храста. Све је то вожено у Србију, или преко Мађарске у иностранство. Није ту био једини, имали су сличне радње и сам Жељко Ражнатовић Аркан, и међународни представник 1996-98 Жак Пол Клајн.

Негде крајем 1996. године, било је све више приче о могућем повратку Хрватске у Вуковар, односно Источни део РСК. Тада су били и масовни протести у Вуковару, где су Срби били против тога. Његово размишљање је тада било: "Ко буде узео хрватску домовницу, мировину (пензију), документе - тај је издајник!"... Да би само годину дана касније крајем 1997. године, променио плочу, и ново гесло је било "Са домовницом на српској земљи"  :o Писало се о томе тада доста у БГ штампи.

Пошто није хтео да чека хрватске власти 1998. године, отишао је у Нови Сад са пар милиончића немачких марака (цца 6-7), оставивши и домовницу и српску земљу. Тамо је саградио кућу, и купио некретнине. Виђали су га клинци у неким новосадским флиперанама, како краде Богу дане...

Због свих његових радњи које је радио 1990-их, а и пљачке под плаштом патриотизма нико њега у родном крају не воли. Тачније натукли би га ко вола у купусу. Исто важи и за садашњег кадра СДСС Милорада Пупавца и Војислава Станимировића.

Најтрагичније је сада што ће му пресудом пред Хашким трибуналом пресудити за вођење РСК, односно та пресуда ће бити уперена против Срба, а највише против Срба из Хрватске, иако би га Срби из Хрватске радо дочепали. Није ми јасно као му није суђено у Србији.

Е сада.... он сигурно није ни Х од хероја, и да не може бити знак једнакости између њега и рецимо Вељка Миланковића са Вучијака, или пуковника Зорана Боровине. Јер ова двојица ем су ратници, ем заиста заслужују епитет хероја, и да им се огромни споменик подигне... за разлику од Горана Хаџића, који не заслужује ни да га се сећамо.

[delije-lipljan]

твоје су речи оштрије од сабље,јел истина то(без увреде),ако јесте капа доле...он је 10 година третиран као херој,можда је народ био у заблуди,мада...твој текст делује уверљиво и истинито...

[дрвосеча]

Ја Липљан немам ни најмањи разлог да лажем.

А веруј ми да ми више смета лажни патриотизам наших Срба, него хрватски усташлук, муслимански екстремизам и албански сепаратизам!
Зашто?

Просто ко пасуљ! Да ми имамо праве људе, и праве вође, односно да смо их имали 1990. на овамо... Ма не би нама ови мишеви у окружењу ништа могли... јер ми смо за њих били лавови!
Они су такви какви су, и њихово је право да буду такви. Међутим издајници у нашим редовима су тумор српског рода. Од 1945. на овамо нас воде све сами издајници. Српски комунисти продадоше веру за вечеру.... за шаку мармеладе, што би рекли... уништили су српско национално биће, прихватили поделу СФРЈ онако како је слуга јудео-масона Тито наредио... Да би лажне патриоте преко Милошевића и Шешеља, и њихових сарадника, увукли нас у рат, и све чинили да тај рат изгубимо. > Јер рат није само пушка, и пуцање.
Прође 2000. народ се надао бољем... али тек онда награбусисмо. Дођоше он који нам кожу деру с леђа!



СЕМЕ ИМ СЕ ПОГАНО ЗАТРЛО СВИМА!

[Woodoo]

Филм садржи потресне сцене није препоручљив осетљивим и малолетним особама.



Документаран филм о страдању српских ратних заробљеника који су пали у руке муслиманима током борби за Озрен. У филму су потресна сведочења преживелих заробљеника о суровим убиствима, мучењима, пребијању и понижавању које је извршила муслиманска војска и муџахедини. У филму је такође приказан видео материјал и слике које су муџахедини и босански муслимани снимали након својих злочина над Србима.

"онда су носили главу од једног до другог: ЉУБИ БРАТА, ЉУБИ БРАТА. Морали смо је трипут љубити сви, овако, како је он носио главу од једног до другог...".

[МАРАКАНА]

Снимак је из прошле године, али без обзира треба да се подсетимо.
И препоручујем свима да погледате филм који је поставио Woodoo, о једном од најстрашнијих злочина над србима током рата. Ових дана ћу се потрудити да поставим текстове о борбама на Озрену и неправедно заборављеним херојима 1.,2.,3. и 4. Озренске бригаде, као и о херојима из других јединица ВРС који су животе оставили на Озрену.

[Дебели]

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/...ana-Tepica

Нека им је вечна слава.

[InsaNe]

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti...E+NA+KOLAC!.html

[Делија Момак]

Сведочиће, ако га претходно не кокну душмани...

[Сале90]

НОВО!
Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, четврти том
Приредио: Милослав Самарџић



Тврди повез, формат монографије (Б-4, 32х25 цм), 304 стране, луксузна опрема.
Књига садржи 1.000 одабраних оригиналних фотографија, које нису објављене у претходна три тома. Фотографије су скениране на професионалној опреми и одштампане на најлуксузнијој хартији (кундздрук). Свака има легенду. Глава ''Официри'' садржи краће биографије официра, а глава ''Јединице'' формације корпуса.
ЦЕНА: 5.000 динара. Република Српска: 100 КМ.
У ПРЕТПЛАТИ цена је 3.000 динара по примерку, односно 60 КМ.
Претплатници који се јаве до 15. фебруара биће уписани у списак претплатника, осим ако нагласе да то не желе.
Претплатници се могу јавити:
ЕЛЕКТРОНСКОМ ПОШТОМ: pogledi@sbb.rs
ПРЕКО ТЕЛЕФОНА: 064/1-880-990
НА АДРЕСУ: НИП "Погледи", Цетињска 3, 34.000 Крагујевац.
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона.
У тренутку када књиге уђу у штампу, око 15. фебруара, претплатницима ћемо послати налоге за уплату, а план је да испорука, такође поштом, буде око 1. марта.



САДРЖАЈ

Предговор
1. Генерал Дража Михаиловић
2. Патријарх Гаврило и епископ Николај са четницима
3. Официри
Мајори Мишић и Фрегл
Пуковник Јован Тришић
Пуковник Драгиша Васић
Браћа ?арко и Бошко Тодоровић
Пуковник Драгослав Рачић
Пуковник Драгутин Кесеровић
Потпуковник Никола Калабић
Потпуковник Стеван Дамјановић
Војвода Доброслав Јевђевић
Војвода Момчило Ђујић
Мајор Драгиша Васиљевић
Мајор Миливоје Ковачевић
Браћа Милорад и Душан Поповић
Мајор Војислав Туфегџић
Капетан Јанко Туфегџић
Капетан јеромонах Георгије Бојић Џиџа
Официри (појединачне слике)
4. Јединице
Врховна команда
Горска краљева гарда
1. равногорски корпус
2. равногорски корпус
1. шумадијски корпус
2. шумадијски корпус
Церски корпус
Мачвански корпус
Мајевички корпус
Пожешки корпус
Златиборски корпус
Руднички корпус
Ваљевски корпус
Колубарски корпус
Смедеревски корпус
Први банатски корпус
Млавски корпус
Тимочки корпус
Делиградски корпус
Чегарски корпус
Топлички корпус
Расински корпус
Јаворски корпус
Први милешевски корпус
Херцеговачки корпуси
Романијски корпус
Озренски корпус
Требавски корпус
Средњобосански корпус
Динарска четничка дивизија
Београдски илегалци
5. Хроника
6. Савезници
7. Емиграција
Регистар имена личности


ПРЕДГОВОР

Први том ''Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика'' објавили смо 1998, други 2000, а трећи 2002. године. Најтеже је било сакупити фотографије за први том, а најлакше за овај најновији, четврти.
Један од узрока томе свакако је и чињеница што смо сада направили највећу паузу између два албума, дугу десет година.
Али, памтимо да су постојали, па у извесној мери и данас постоје, и много дубљи разлози. У оно доба, наиме, фотографије су још скриване, како од стране породица четника, тако и од стране државних установа. У међувремену, ситуација се по овом питању доста ''откравила''. Данас и БИА у својим просторијама излаже четничке фотографије, што је за ондашњу СДБ било незамисливо. Онда нам фотографије нису давале ни све установе којима је то у опису посла - архиви и музеји - или су нам их продавале по папреним ценама, изван сваког ценовника.
Разуме се, исти процес се дешавао и у грађанству, тј. у породицама четника.
Још један моменат који нам је ишао у прилог јесте развој технике, нарочито скенера и електронске комуникације. Потомци четника у различитим крајевима света тешко се одвајају од успомена на своје претке, али, и ако немају добар скенер, сада фотографије могу да скенирају у најближој фотографској радњи и да нам их пошаљу електронском поштом. Управо захваљујући тој околности до нас су стигле читаве колекције до сада необјављених снимака. Највећа и највреднија међу њима је збирка фотографија Веље Цвјетићанина из Чикага, сина мајора Милана Цвјетићанина, команданта Босанског корпуса ''Гаврило Принцип'' Динарске четничке дивизије. Штавише, Цвјетићанин нам је испунио молбу па је скенирао и послао фотографије породица Галић, Блешић, Узелац, Дувњак, Марић, Степановић (кумови капетана Ђорђа Мусулина, који су добили његову фото архиву), Гроздановић и Прпа. Ту нису само снимци Ђујићевих и Јевђевићевих бораца из ратних дана, већ и поратне слике, на којима видимо лидере српске емиграције, као и збирка непознатих фотографија ђенерала Драже. За добијање свих ових фотографија посебну захвалност дугујемо др Милошу Лојовићу из Новог Сада, пријатељу Веље Цвјетићанина.
У прикупљању фотографија учествовао је и низ наших старих сарадника, од Александра Динчића из Ниша, Петра Миладиновића из Кукљина и Верољуба Малетића из Србца, до Манета Срдића из Канаде. Такође, фотографије су нам послали потомци многих четника.
Од државних установа, најобимније збирке четничких фотографија набавили смо у Војном музеју на Калемегдану и у Историјском архиву у Шапцу, по око 1.000.
Од страних установа, вредну збирку добили смо из Националног архива у Вашингтону. Ове фотографије онда су снимљене, а сада скениране, најквалитетнијом техником. Међу њима се издваја збирка снимака ђенерала Драже и различитих одсека Врховне команде, које раније такође нисмо имали прилике да видимо.
Све у свему, сада нам стоји на располагању преко 10.000 фотографија Дражиних четника. На почетку рада били смо убеђени да их уопште нема толико, с обзиром да смо знали за много примера уништавања, тј. спаљивања фотографија, у оно прво доба по ''ослобођењу'', када се због њих губила глава. Тако, сада постоји вероватноћа да објавимо и пети том, са још 1.000 одабраних фотографија.

У Крагујевцу,
Јануара 2012. Милослав Самарџић