02-21-2015, 12:01 PM
Морам још једном да се осврнем на причу о поштењу, коју ми Срби толико волимо да потежемо, а највише када нам нешто не иде. Прича о нама Србима и поштењу отприлике стаје у овај видео снимак.
Ми смо ти који смо дуго у ФСЈ-у имали једног Миљана Миљанића, хохштаплера белосветских размера. Преваранта за кога су сви фудбалски функционери и пре и после њега били мала деца, па и данашњи Толе, Терза и компанија. Тај човек је уништио југословенски фудбал, самим тим и српски, а као сваки златоусти Црногорац је успео све да убеди да је направио Бог зна шта за фудбал на овим просторима. Звезда је у СФРЈ била највећи клуб зато што је између осталог имала и најбољу логистику у фудбалским круговима. Нашој величини је наравно допринело много других важнијих фактора од логистике, али самим тим што се на томе радило као и на свему осталом говори да је она имала своју важност у функционисању клуба. А та логистика је подразумевала да се некада дају бодови тамо неком Сарајеву, Вардару, Вележу када им треба за опстанак, па после да се ти бодови врате када нама треба за титулу. А то је претеча онога што данас зовемо филијале. Логистика је подразумевала и да смо изградили себи позицију да смо се пред све важне утакмице први питали који ће судија да дели правду. Не морамо чак ићи ни толико далеко у историју. Дан данас на Северу сви противници тренера Славољуба Муслина ће вам као из топа рећи да је оба пута дошао у Звезду када је имао чврсте гаранције Управе да је титула унапред освојена. И то није нешто што се крије, о томе прича бар пола Севера. Ја не заступам ту тезу у потпуности, али се сећам 2001. године када је 5-6 кола пре краја бодовно стање између њих и нас било егал, уз наш бољи међусобни сусрет. Тада је њихов првотимац, Горан Тробок, дао изјаву за Журнал да ће они одиграти до краја пуном снагом, али да се титули не надају. Читајући ту изјаву сам био зачуђен, јер је доста бодова остало још у игри са обе стране, а њима је био довољан само један наш кикс. Међутим, стварно смо до краја ми добили све утакмице. Е када смо искључиво својом кривицом изгубили величину, када је отишла логистика, када смо запали у колективну агонију, баш као што је у горе приказаном снимку кита престала да се диже, е онда смо се сетили поштења. Е тада смо први пут почели гробарима да спочитавамо ствари које ни нама нису биле стране. А агонија толико дуго већ траје да је читава једна генерација стасала на трибини не на причама о величини Звезде, него на причама о неком вајном поштењу. И сада смо дошли у ситуацију да се људи грозе тога што је ОФК-а против нас извела резерве. Ма није него. Људи треба да знају да је фудбал одавно већ бизнис и да ту поштења нема, ако се неком укаже прилика да те превари он ће то немилосрдно и урадити. И зато кажем, боље да преваримо ми њих него они нас.
А наша величина у односу на гробаре се не огледа у томе што ми нећемо филијале, наклоност судија или шта већ, већ у томе што о тим стварима можемо овако отворено да причамо. А не као они да своје преваре крију ко змија ноге, а у туђе константно да упиру прстом. Капирам да ако неко од њихових људи ово прочита, да ће радосно повикати: ''Ево га Циганин, признаје лоповлуке'', али ће и даље дубоко у себи знати да су и они у даљој и ближој прошлости такође имали своје тренутке, своје методе и своје преваре које овом приликом намерно нисам износио јер сам се фокусирао на нас. Величина се огледа у томе да се реално и поштено сагледају ствари. Али смо се услед већ спомињане агоније њима јако приближили у том једностраном погледу на свет.
Ми смо ти који смо дуго у ФСЈ-у имали једног Миљана Миљанића, хохштаплера белосветских размера. Преваранта за кога су сви фудбалски функционери и пре и после њега били мала деца, па и данашњи Толе, Терза и компанија. Тај човек је уништио југословенски фудбал, самим тим и српски, а као сваки златоусти Црногорац је успео све да убеди да је направио Бог зна шта за фудбал на овим просторима. Звезда је у СФРЈ била највећи клуб зато што је између осталог имала и најбољу логистику у фудбалским круговима. Нашој величини је наравно допринело много других важнијих фактора од логистике, али самим тим што се на томе радило као и на свему осталом говори да је она имала своју важност у функционисању клуба. А та логистика је подразумевала да се некада дају бодови тамо неком Сарајеву, Вардару, Вележу када им треба за опстанак, па после да се ти бодови врате када нама треба за титулу. А то је претеча онога што данас зовемо филијале. Логистика је подразумевала и да смо изградили себи позицију да смо се пред све важне утакмице први питали који ће судија да дели правду. Не морамо чак ићи ни толико далеко у историју. Дан данас на Северу сви противници тренера Славољуба Муслина ће вам као из топа рећи да је оба пута дошао у Звезду када је имао чврсте гаранције Управе да је титула унапред освојена. И то није нешто што се крије, о томе прича бар пола Севера. Ја не заступам ту тезу у потпуности, али се сећам 2001. године када је 5-6 кола пре краја бодовно стање између њих и нас било егал, уз наш бољи међусобни сусрет. Тада је њихов првотимац, Горан Тробок, дао изјаву за Журнал да ће они одиграти до краја пуном снагом, али да се титули не надају. Читајући ту изјаву сам био зачуђен, јер је доста бодова остало још у игри са обе стране, а њима је био довољан само један наш кикс. Међутим, стварно смо до краја ми добили све утакмице. Е када смо искључиво својом кривицом изгубили величину, када је отишла логистика, када смо запали у колективну агонију, баш као што је у горе приказаном снимку кита престала да се диже, е онда смо се сетили поштења. Е тада смо први пут почели гробарима да спочитавамо ствари које ни нама нису биле стране. А агонија толико дуго већ траје да је читава једна генерација стасала на трибини не на причама о величини Звезде, него на причама о неком вајном поштењу. И сада смо дошли у ситуацију да се људи грозе тога што је ОФК-а против нас извела резерве. Ма није него. Људи треба да знају да је фудбал одавно већ бизнис и да ту поштења нема, ако се неком укаже прилика да те превари он ће то немилосрдно и урадити. И зато кажем, боље да преваримо ми њих него они нас.
А наша величина у односу на гробаре се не огледа у томе што ми нећемо филијале, наклоност судија или шта већ, већ у томе што о тим стварима можемо овако отворено да причамо. А не као они да своје преваре крију ко змија ноге, а у туђе константно да упиру прстом. Капирам да ако неко од њихових људи ово прочита, да ће радосно повикати: ''Ево га Циганин, признаје лоповлуке'', али ће и даље дубоко у себи знати да су и они у даљој и ближој прошлости такође имали своје тренутке, своје методе и своје преваре које овом приликом намерно нисам износио јер сам се фокусирао на нас. Величина се огледа у томе да се реално и поштено сагледају ствари. Али смо се услед већ спомињане агоније њима јако приближили у том једностраном погледу на свет.