02-14-2014, 12:06 PM
Данас се навршава 21 година од смрти Вељка Миланковића, комаданта батаљона Вукови са Вучијака.
На Видован 1991. године одлази у околину Книна, тачније место Голубић, где завршава војну обуку код Капетана Драгана. По завршетку обуке добија чин поручника и враћа се у родни крај где формира војну јединицу Вукови са Вучијака. Његова јединица касније током рата постаје једна од најпоузданијих, јер су ишли где год је требало : Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина. У августу 1991. године његова јединица заузима спомен парк Јасеновац. Колика је била снага његових момака сведочи и чињеница да су у борби на Брончицама савладали непријатеља који је био далеко бројнији. 47 Вукова убило је 37 непријатељских војника, ранила на десетине, заузела два тенка, оклопно возило и велику количину муниције. У току 1992. године Миланко је рањен и пребачен у болницу у Бањалуци,а касније и на ВМА.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”
Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства Масленица артиљерије током операције погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.
23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.
ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА!
![[Image: Veljko_Milankovic.jpg]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/a/a5/Veljko_Milankovic.jpg)
На Видован 1991. године одлази у околину Книна, тачније место Голубић, где завршава војну обуку код Капетана Драгана. По завршетку обуке добија чин поручника и враћа се у родни крај где формира војну јединицу Вукови са Вучијака. Његова јединица касније током рата постаје једна од најпоузданијих, јер су ишли где год је требало : Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина. У августу 1991. године његова јединица заузима спомен парк Јасеновац. Колика је била снага његових момака сведочи и чињеница да су у борби на Брончицама савладали непријатеља који је био далеко бројнији. 47 Вукова убило је 37 непријатељских војника, ранила на десетине, заузела два тенка, оклопно возило и велику количину муниције. У току 1992. године Миланко је рањен и пребачен у болницу у Бањалуци,а касније и на ВМА.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”
Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства Масленица артиљерије током операције погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.
23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.
ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА!
Jeдна је Србија!