Наша Република Српска

[bQxi]

Озрен

Планина у Републици Српској, чији је највиши врх Велика Остравица и налази се на територији општине Петрово ( некадашње Босанско Петрово Село). Сама планина простире се на територијама неколико општина : Петрово, Добој, Маглај, Грачаница, Бановићи, Завидовићи. У дубини Озрена налази се веома чисто Орлово језеро. Обале су стеновите и у летњим данима пружа прилику за освежење иако није површински много велико (60 пута 30 метара). Далеко атрактивније јесте Горанско језеро које се налази у близини Добоја. Њега су изградили млади горани, а данас се на језеру налази мноштво садржаја, захваљујући туристичким предузетницима. Озрен је особен по бројним врелима, од којих за неке важи веровање да су лековити. Овде је на реци Прењи саграђена и пунионици лековите воде коју становништво Озрена и подозренских села назива чудотворна озренска вода. Испод Озрена су и бројни извори термо-минералних вода изузетних лековитих својстава. Бањски комплекс "Терме Озрен" у насељу Какмуж осигурава успешно бањско лечење реуматизма, псоријазе, проблема са синусима, те многа друга обољења. Са друге стране реке Спрече, налази се бањско-рекреативни комплекс "Терме Грачаница", који има већи капацитет и боље услове за лечење. Овде су изграђени мали базен за децу, средњи и велики базен, те простор за масажу, ресторан, терен за одбојку на песку.





Орлово језеро



Горанско језеро



Терме Озрен



Манастир Светог Николе

Задужбина српског краља Драгутина, који је у средњем веку владао овим крајем.





Споменко Гостић - дечак у одбрани отаџбине

Најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске. Одликован је медаљом заслуга за народ. Рођен је 14. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца.
Године 1992, почетком рата, живео је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, тачније у месеце априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. АРБиХ. Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске где је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима на првим линијама фронта. Обављајући поверене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повређен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен. У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу.