05-15-2013, 05:02 PM
Многи исламизирани Срби, кроз историју, нису се одрекли својих корена, помагали су православни живаљ, градили Србљима мостове, светиње!
Дугачак је списак наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације БиХ, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје и одуживали се својим прецима. Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака (Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ других. Довољно је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира на то што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој завичај, нити да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам, као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. Чак у 19. веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувала свој језик и ћирилично писмо. То писмо, понављам, називано је босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17. веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник!
Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери, шта то говори о њима?
Било је враћања муслимана прадедовској вери. Неки су поново приступили православљу дубоко убеђени у исправност тог чина, док су други то чинили из нужде или после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то би требало да буде лични чин сваког човека. Промена вере, у сваком случају, неопходно је да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један изузетан пример и чин наводим славног редитеља, уметника, филмског ствараоца, и прегаоца на другим пољима – Емира Кустурицу. Он је изузетна и самосвесна личност, храбар је и доследан.
Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада појединим верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву.
Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија, и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требало да буде истински рад са верницима, а не да им верник буде средство политичке манипулације. Да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они би требало да људе уче толеранцији и љубави према свим божјим рабовима без обзира на веру и нацију, и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе. Проучио сам море докумената тзв. првог реда, која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било српско независно од тога да ли је исповедало православну или католичку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15, 16. и 17. века! У прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина, као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска, ни персијска већ словенска, у нашем случају српска! У неким од тих докумената наведени су свештеници, монаси, цркве и манастири. Па какви би то још били потребни докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што истина боли неке муслиманске верске вође могу да разумем, али не могу да их оправдавам. Међутим, политичке вође ни у којем случају не смеју да заводе муслимане због тренутних политичких поена, ради стварања неких посебности у националном или расном смислу, и да их на тај начин конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице. Сматрам да не могу нама муслиманима да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба.
Никада не би требало да заборавимо „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара.“
Дугачак је списак наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације БиХ, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје и одуживали се својим прецима. Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака (Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ других. Довољно је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира на то што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој завичај, нити да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам, као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. Чак у 19. веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувала свој језик и ћирилично писмо. То писмо, понављам, називано је босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17. веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник!
Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери, шта то говори о њима?
Било је враћања муслимана прадедовској вери. Неки су поново приступили православљу дубоко убеђени у исправност тог чина, док су други то чинили из нужде или после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то би требало да буде лични чин сваког човека. Промена вере, у сваком случају, неопходно је да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један изузетан пример и чин наводим славног редитеља, уметника, филмског ствараоца, и прегаоца на другим пољима – Емира Кустурицу. Он је изузетна и самосвесна личност, храбар је и доследан.
Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада појединим верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву.
Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија, и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требало да буде истински рад са верницима, а не да им верник буде средство политичке манипулације. Да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они би требало да људе уче толеранцији и љубави према свим божјим рабовима без обзира на веру и нацију, и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе. Проучио сам море докумената тзв. првог реда, која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било српско независно од тога да ли је исповедало православну или католичку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15, 16. и 17. века! У прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина, као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска, ни персијска већ словенска, у нашем случају српска! У неким од тих докумената наведени су свештеници, монаси, цркве и манастири. Па какви би то још били потребни докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што истина боли неке муслиманске верске вође могу да разумем, али не могу да их оправдавам. Међутим, политичке вође ни у којем случају не смеју да заводе муслимане због тренутних политичких поена, ради стварања неких посебности у националном или расном смислу, и да их на тај начин конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице. Сматрам да не могу нама муслиманима да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба.
Никада не би требало да заборавимо „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара.“