05-15-2013, 04:58 PM
Тврдите да су ислам прихватале прво властелинске православне породице?
У првом периоду турске окупације ислам су прихватали појединци из властелинских породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије. Власи су били слободнији од земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке. Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“ У руралним срединама исламизација је до краја 15. и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу Буковица. У ретким слуачејвима, у неким паланкама и касабама, исламизација је попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали. Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“, користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године! Султан Мехмед Фатих је говорио и грчки и словенски, заправо српски. И касније, када је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празнци као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Младенци. У народном календару код муслимана, поготово у руралним срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића, за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде. У дубровачком архиву у неким трговачким уговорима појављују се први домаћи исламизирани трговци као што су: Шаин Жуњевић из Глухавице (Глуха Вас), 1430. и 1440, затим „Турчин“ Хамза 1467, Мехмед Хасановић из Никољ-пазара на Лиму, Мехмед из Пријепоља, „Турчин“ Јусуф из Новог Пазара 1483. и др. У првом турском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. у данашњем тутинском крају није пописан ниједан домаћи муслиман, као ни у Горњем Полимљу, Бродареву, Комаранима, Коритима, Пештери, Старом Влаху, Расу и Сјеници. Његове спахије тимарници, којих је било укупно 180, били су у већини Турци. Спахија хришћана је било 50 који су се постепено исламизирали, јер касније су хришћани тешко могли да уђу у турску војну аристократију. У нахији Влаха Сјенице за време турског пописа 1468/1469. године од 2.106 влашких кућа ниједна није била од домаћих муслимана. У нахији Bарче (Нова Варош) за време турског пописа 1585. од шест крупних феудалаца само је кнез Зулфикар био муслиман…
У првом периоду турске окупације ислам су прихватали појединци из властелинских породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије. Власи су били слободнији од земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке. Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“ У руралним срединама исламизација је до краја 15. и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу Буковица. У ретким слуачејвима, у неким паланкама и касабама, исламизација је попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали. Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“, користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године! Султан Мехмед Фатих је говорио и грчки и словенски, заправо српски. И касније, када је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празнци као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Младенци. У народном календару код муслимана, поготово у руралним срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића, за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде. У дубровачком архиву у неким трговачким уговорима појављују се први домаћи исламизирани трговци као што су: Шаин Жуњевић из Глухавице (Глуха Вас), 1430. и 1440, затим „Турчин“ Хамза 1467, Мехмед Хасановић из Никољ-пазара на Лиму, Мехмед из Пријепоља, „Турчин“ Јусуф из Новог Пазара 1483. и др. У првом турском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. у данашњем тутинском крају није пописан ниједан домаћи муслиман, као ни у Горњем Полимљу, Бродареву, Комаранима, Коритима, Пештери, Старом Влаху, Расу и Сјеници. Његове спахије тимарници, којих је било укупно 180, били су у већини Турци. Спахија хришћана је било 50 који су се постепено исламизирали, јер касније су хришћани тешко могли да уђу у турску војну аристократију. У нахији Влаха Сјенице за време турског пописа 1468/1469. године од 2.106 влашких кућа ниједна није била од домаћих муслимана. У нахији Bарче (Нова Варош) за време турског пописа 1585. од шест крупних феудалаца само је кнез Зулфикар био муслиман…