Дух Беогрaда!

[ултра сепаре]

Београд некад и сад.

Почетком 19. века Београд је био источњачка варошица слична многим разасутим по удаљеној провинцији Османског царства. Град је почео да се развија са успоном младе српске државе. Почетком 20. века у Београдској вароши је живело око 70,000 становника. За само 40 година број се увећао скоро шест пута и порастао до преко 400,000. Брз раст града пратила је изградња раскошних дворова, монументалних јавних зграда и луксузних приватних вила које су осликавале богатство уског слоја тек стасале српске грађанске елите. По нацртима српских архитеката школованих на најбољим европским универзитетима изграђена су најлепша здања модерног Београда. Нека од њих су заувек нестала у разарањама које је Београд пречесто трпео у 20. веку. Велики део старог Београда нестао је током Другог светског рата, у два таласа бомбрадовања, 1941. и 1944. године. Данас само избледеле фотографије подсећају на прелепа здања која су некада красила лице града.

Мост краља Александра подигнут 1934,а срушен 7 година касније.

На овом месту је некада био мост са предходне слике,сада се овај мост зове "Бранков мост",који дневно пређе око 90000 возила.
Дуго су једини начин да се из Београда пређе у оближњи Земун били многобројни чамци и бродићи на пристаништу. Први железнички мост преко Саве је подигнут тек 1884. године. Нови мост, који су могли да користе пешаци, малобројни аутомобили и трамваји подигнут је тек 1934. године. Назван је Мост краља Александра, али су га Београђани најчешће једноставно звали Земунски. Мост је био висећи и пројектован је по угледу на Мост преко Рајне у Франкфурту. Судбина је хтела да служи јако кратко, само седам година, јер је срушен на почетку Другог светског рата. На његовом месту је 1956. подигнут Мост братства и јединства, али су и њега Београђани брзо прекрстили у Бранков мост, по Бранковој улици којом се наставља.

Стари Панчевачки мост подигнут 1935 године,а страдо већ на почетку II светског рата.

Панчевачки мост једини мост преко Дунава на територији Београда,а повезује Шумадију и Банат.
Мост краља Петра Другог или Панчевачки мост, како га је народ одмах назвао, подигнут је 1935. године. Био је то први мост који је повезао Београд са Банатом. Изградиле су га немачке фирме и био је део немачких послератних репарација Краљевини Југославији. Страдао је на почетку Другог светског рата. Нови Панчевачки мост је подигнут 1946. године на истим стубовима на којима је почивао и стари мост. Као и Мост краља Александра, Панчевачки мост су срушили минери Југословенске војске 11. априла 1941, како би онемогућили напредовање непријатеља. Стари београдски мостови су срушени без потребе у данима слома, а њихови наследници не могу ни изблиза да досегну лепоту својих претходника.

Народна библиотека погођена је у првом нападу 6. априла 1941.

Косанчићев венац је после Каламегданске тврђаве најстарији део Београда.
У предвечерје рата са Немачком, пролећа 1941. године, фондови ове библиотеке су бројали преко 300,000 књига, 1,500 средњовековних рукописних књига, старе штампане књиге, пергаменте, повеље, царска и краљевска документа… Првог априла 1941, када је рат већ био неизбежан, целокупни фонд Библиотеке је спакован и припремљен за транспорт на сигурну локацију. Министар просвете је одлучио да се са евакуацијом сачека, како се већ узнемиреном Београду не би дао још један доказ да се рат неумитно приближава. Влада је живела у илузији да се сукоб са Немачком још може избећи. Разбио ју је звуг мотора немачких бомбардера и разарајуће бомбе које су у зору 6. априла 1941. посејале смрт по престоници. У првом нападу Народна библиотека је директно погођена запаљивом бомбом. У хаосу смрти који је у Београду настао, нико није ни покушао да угаси зграду која је чувала најзначајнија документа из многовековне историје српског народа. Заувек су нестали документи од непроцењиве важности, који су још данима догоревали међу рушевинама некада лепог здања. Данас се на овом месту налазе остаци зграде Библиотеке, зарасли у траву, и велики пано који подсећа на трагично јутро када је нестала најважнија српска културна институција.

Управа поште и телеграфа.

Данашња зграда поште.
На месту данашње Поште 6, у близини Железничке станице, налазила се зграда Управе поште и телеграфа. Здање је случајно остало поштеђено у првом налету немачких бомбардера. Одлазећи из града, патријарх српски Гаврило оставио је сећање на призор који је из кола видео на дну Немањине улице.

Пред поштом поред железничке станице висила је на телеграфском диреку једна огромна бомба, која се ту закачила. Била је у падобрану и тако закачена није могла да експлодира, пошто није пала на змељу. Она је била намењена згради поште, али срећом, завршило се томе да је бомба остала без дејства.

Наредни налети немачких и савезничких бомбардера ипак нису поштедели зграду необично лепе архитектуре. Послератна комунистичка власт је одлучила да се остаци зграде сруше, и на њеном месту је подигнута нова зграда која нема ни део лепоте и елеганције своје претходнице.

Палата зора налазила се преко пута Српске академије наука и уметности.

Данашње здање на том месту.
Сличну судбину је доживела и палата Зора која се налазила у Кнез Михаиловој улици, преко пута Српске академије наука и уметности. У њој је данас смештен шпански институт Цервантес. Зграда је оштећена током Другог светског рата, а у послератној рестаурацији изгубила је много од свог некадашњег сјаја.