На данашњи дан стрељан генерал Драгољуб Дража Михаиловић
Ђенерал Дража: Оклеветани Херој!
Владимир Димитријевић
На данашљи дан, комунисти су стрељали Свете Царске Мученике Романове, као и ђенерала Дражу Михаиловића.
![[Image: draza.jpg]](http://www.dverisrpske.com/pictures/prenosimo/draza.jpg)
Недавно је у нас изашла књига познатог откриваоца истине о Титу, Пере Симића, “Дража – смрт дужа од живота“ (Београд, 2012). Симићева књига, наравно, пати од извесних слабости претходне историографије о Дражи (о тим слабостима је писао Милослав Самарџић, најагилнији историчар равногорства у нас, на сајту „Погледа“). Па ипак, књига вреди као продор нових сазнања о нашем хероју, настављачу српских ослободилачких традиција и најоклеветанијем Србију 20. века, у „мејнстрим“ издаваштво (с обзиром да је издавач књиге „Службени гласник“). Из Симићеве књиге сазнајемо штошта, почев од чињенице да је хрватски бан Шубашић, који је Титу предао власт над нама, био совјетски агент од 1942, до начина на који су комунисти монтирали фотографије о четничкој „колаборацији“ с Немцима. Уз књигу иде и диск са звучним записом са суђења Михаиловићу: потресно је чути глас човека кога су убили и уклонили тако да му се не зна гроба ни мрамора. „Гласови мртвих, то нису мртви гласови“, рекао би песник Иван В. Лалић.
Квислинг?
Главна оптужба свих тито-комуниста у нас, упућена на рачун ђенерала Драгољуба Михаиловића, министра војног у Влади Краљевине Југославије, која је била наша држава и једна од савезница у борби против Сила осовине, јесте да је он, наводно, био „квислинг“ (Видкун Квислинг је био Норвежанин који је сматрао да Норвешка треба да се уједини са Хитлеровом Немачком, јер су и Норвежани, потомци Викинга, надљуди аријевске расе; Квислинг је хитлеровце пустио у Норвешку, и био не њихов сарадник, него њихов савезник и обожавалац). Ова ординарна глупост већ деценијама се намеће као непобитна истина, и наводе је сви следбеници загорског бравара, самозваног „маршала“, чија је партија 1928. године у Дрездену, на свом конгресу, донела одлуку о разбијању Југославије као творевине „великосрпске буржоазије“ (КП Југославије је, на тој линији, подржала, у свом листу „Пролетер“, усташки устанак у Лици).
Вођа оних који Дражу називају „квислингом“ био је подофицир у „Вражјој дивизији“ Стјепана Саркотића, која је, 1915, починила невиђене покоље у Мачви; био је ликвидатор НКВДа у грађанском рату у Шпанији, као и денунцијатор угледних југословенских комуниста, који су, а међу њима и Коста Новаковић и Филип Филиповић, после Титових достава били побијени од стране Стаљиновог режима (о чему више у књизи „Тито-тајна века“ Пере Симића, која је, у Службеном гласнику, доживела више издања). Титови партизани су, у случају да се англоамерички савезници искрцају на Јадрану, нудили сарадњу Немцима, о чему су, марта месеца 1943. године, у усташком Загребу, с представницима Вермахта преговарали Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (више у књизи Миша Лековића, „Мартовски преговори“, објављеној у Београду 1983). Да и не говоримо о чињеници да је Тито борбу против легалне Југословенске војске стављао у први план свог војног деловања.
Херој антинацистичке борбе
Ђенерал Михаиловић био је херојски официр српске војске у Првом светском рату, а пре рата је неколико пута био кажњаван због изражавања свог позитивног става према совјетској Русији, као и противљења приступању Југославије Тројном пакту. За време Другог светског рата, нацисти су његову главу уценили са 100 хиљада рајхсмарака у злату, а сматрали су га својим кључним непријатељем. Наређујући да се крене у уништавање и разоружавање четничких снага Д. Михаиловића, генерал Александра фон Лер 31. марта 1943. назива Михаиловића „душом покрета отпора у Србији“, а истог дана генерал Алфред Јодл у име Врховне команде Вермахта наређује: „Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану“. Немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943. године, Четвртом пуку дивизије „Браденбург“ издао наредбу: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве“.
Хитлеров изасланик на Балкану, Херман Нојбахер, у својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (Београд, 2004) јасно каже да је Дража био „славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације“, при чему се „уздржавао од свих преговора с Немцима и остао веран савезницима“.
![[Image: drazin-orden.jpg]](http://www.dverisrpske.com/pictures/1-ZA-DVERI/vladimir-dimitrijevic/drazin-orden.jpg)
Зато је и добио посмртно одликовање америчког председника Трумана, Легију за заслуге – главни командант: „Генерал Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухополоваца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребнмо снабдевање, водио је борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савеничкој победи“. Да и не говоримо да је исто такво мишљење о свом школском другу имао и славни Шарл де Гол...
Наравно да домаћим титоистима све ово ништа не значи. Па ипак, да цитирамо омиљеног им џелата српског народа, Слободана Пенезића Крцуна, који је, у лето 1961. године, правнику Миливоју Драшковићу рекао следеће: „Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нама шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја!“
Руски и српски 17. јул
Није нимало случајно да је ђенерал Михаиловић стрељан, са другим монархистима осуђеним на процесу који су титобољшевици монтирали, у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године, у истој ноћи када су Лењинови бољшевици, у Ипатијевском дому на Уралу, стрељали Свете Царске Мученике Романове: цара Николаја Другог, великог српског заштитника, царицу Александру, царевића Алексеја, царевне Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и њихове одане помоћнике. Дража је убијен уместо краља Петра Другог Карађорђевића, који је био недоступан Титовим џелатима; убијен је симболично, да би била уништена вертикала три највеће вредности српског народа, које су, по Владики Николају, Бог, Краљ и Дом.
Цареубиство или убиство краља је симболички еквивалент богоубиства: од тог часа, почиње изградња безбожног света, у коме је, како рече Достојевски, све дозвољено: од разбијања атомског језгра до рата против Богом дарованог темеља живота: гена. Револуција је само споља гледано друштвени преврат; она је, на првом месту, луциферијански устанак против Бога Живога, и сви који су били под комунизмом то су, на својој кожи, осетили.
И цар Николај и ђенерал Дража били су племенити борци за Божји поредак у свету, и зато их нису само убијали тако да им се ни гроб не зна (посмрти остаци Царских Мученика уништени су, а ђенераловог тела и даље нигде нема): њих су, деценијама, клеветали и о њима лагали, да би уклонили њихове ликове са обзорја руске и српске историје...
Наравно, тај посао није им успео: Цар и његови су канонизовани 2000. године у храму Христа Спаситеља у Москви, а ђенерал Дража је поново постао лик око кога се окупља млада Србадија, желећи да се врати себи и своме. Што се комуниста и њихове улоге у историји Русије тиче, Владимир Путин их је недавно назвао издајницима, што су они били и у историји нашег народа: од Ранковића и Крцуна, преко Латинке Перовић, до њихових данашњих другосрбијанских ишчадија, они живе од издавања заветних вредности светосавско-видовданских. Време пролази, и свест о томе ко су комунисти биће све јача, као што ће јачати и свест о томе да је ђенерал Михаиловић бесмртни вожд Трећег српског устанка.
Бог да му душу прости, а нама да дарује да останемо на путу српске слободе!
Владимир Димитријевић
Извор:Двери покрет за живот Србије
Ђенерал Дража: Оклеветани Херој!
Владимир Димитријевић
На данашљи дан, комунисти су стрељали Свете Царске Мученике Романове, као и ђенерала Дражу Михаиловића.
Недавно је у нас изашла књига познатог откриваоца истине о Титу, Пере Симића, “Дража – смрт дужа од живота“ (Београд, 2012). Симићева књига, наравно, пати од извесних слабости претходне историографије о Дражи (о тим слабостима је писао Милослав Самарџић, најагилнији историчар равногорства у нас, на сајту „Погледа“). Па ипак, књига вреди као продор нових сазнања о нашем хероју, настављачу српских ослободилачких традиција и најоклеветанијем Србију 20. века, у „мејнстрим“ издаваштво (с обзиром да је издавач књиге „Службени гласник“). Из Симићеве књиге сазнајемо штошта, почев од чињенице да је хрватски бан Шубашић, који је Титу предао власт над нама, био совјетски агент од 1942, до начина на који су комунисти монтирали фотографије о четничкој „колаборацији“ с Немцима. Уз књигу иде и диск са звучним записом са суђења Михаиловићу: потресно је чути глас човека кога су убили и уклонили тако да му се не зна гроба ни мрамора. „Гласови мртвих, то нису мртви гласови“, рекао би песник Иван В. Лалић.
Квислинг?
Главна оптужба свих тито-комуниста у нас, упућена на рачун ђенерала Драгољуба Михаиловића, министра војног у Влади Краљевине Југославије, која је била наша држава и једна од савезница у борби против Сила осовине, јесте да је он, наводно, био „квислинг“ (Видкун Квислинг је био Норвежанин који је сматрао да Норвешка треба да се уједини са Хитлеровом Немачком, јер су и Норвежани, потомци Викинга, надљуди аријевске расе; Квислинг је хитлеровце пустио у Норвешку, и био не њихов сарадник, него њихов савезник и обожавалац). Ова ординарна глупост већ деценијама се намеће као непобитна истина, и наводе је сви следбеници загорског бравара, самозваног „маршала“, чија је партија 1928. године у Дрездену, на свом конгресу, донела одлуку о разбијању Југославије као творевине „великосрпске буржоазије“ (КП Југославије је, на тој линији, подржала, у свом листу „Пролетер“, усташки устанак у Лици).
Вођа оних који Дражу називају „квислингом“ био је подофицир у „Вражјој дивизији“ Стјепана Саркотића, која је, 1915, починила невиђене покоље у Мачви; био је ликвидатор НКВДа у грађанском рату у Шпанији, као и денунцијатор угледних југословенских комуниста, који су, а међу њима и Коста Новаковић и Филип Филиповић, после Титових достава били побијени од стране Стаљиновог режима (о чему више у књизи „Тито-тајна века“ Пере Симића, која је, у Службеном гласнику, доживела више издања). Титови партизани су, у случају да се англоамерички савезници искрцају на Јадрану, нудили сарадњу Немцима, о чему су, марта месеца 1943. године, у усташком Загребу, с представницима Вермахта преговарали Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (више у књизи Миша Лековића, „Мартовски преговори“, објављеној у Београду 1983). Да и не говоримо о чињеници да је Тито борбу против легалне Југословенске војске стављао у први план свог војног деловања.
Херој антинацистичке борбе
Ђенерал Михаиловић био је херојски официр српске војске у Првом светском рату, а пре рата је неколико пута био кажњаван због изражавања свог позитивног става према совјетској Русији, као и противљења приступању Југославије Тројном пакту. За време Другог светског рата, нацисти су његову главу уценили са 100 хиљада рајхсмарака у злату, а сматрали су га својим кључним непријатељем. Наређујући да се крене у уништавање и разоружавање четничких снага Д. Михаиловића, генерал Александра фон Лер 31. марта 1943. назива Михаиловића „душом покрета отпора у Србији“, а истог дана генерал Алфред Јодл у име Врховне команде Вермахта наређује: „Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану“. Немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943. године, Четвртом пуку дивизије „Браденбург“ издао наредбу: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве“.
Хитлеров изасланик на Балкану, Херман Нојбахер, у својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (Београд, 2004) јасно каже да је Дража био „славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације“, при чему се „уздржавао од свих преговора с Немцима и остао веран савезницима“.
Зато је и добио посмртно одликовање америчког председника Трумана, Легију за заслуге – главни командант: „Генерал Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухополоваца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребнмо снабдевање, водио је борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савеничкој победи“. Да и не говоримо да је исто такво мишљење о свом школском другу имао и славни Шарл де Гол...
Наравно да домаћим титоистима све ово ништа не значи. Па ипак, да цитирамо омиљеног им џелата српског народа, Слободана Пенезића Крцуна, који је, у лето 1961. године, правнику Миливоју Драшковићу рекао следеће: „Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нама шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја!“
Руски и српски 17. јул
Није нимало случајно да је ђенерал Михаиловић стрељан, са другим монархистима осуђеним на процесу који су титобољшевици монтирали, у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године, у истој ноћи када су Лењинови бољшевици, у Ипатијевском дому на Уралу, стрељали Свете Царске Мученике Романове: цара Николаја Другог, великог српског заштитника, царицу Александру, царевића Алексеја, царевне Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и њихове одане помоћнике. Дража је убијен уместо краља Петра Другог Карађорђевића, који је био недоступан Титовим џелатима; убијен је симболично, да би била уништена вертикала три највеће вредности српског народа, које су, по Владики Николају, Бог, Краљ и Дом.
Цареубиство или убиство краља је симболички еквивалент богоубиства: од тог часа, почиње изградња безбожног света, у коме је, како рече Достојевски, све дозвољено: од разбијања атомског језгра до рата против Богом дарованог темеља живота: гена. Револуција је само споља гледано друштвени преврат; она је, на првом месту, луциферијански устанак против Бога Живога, и сви који су били под комунизмом то су, на својој кожи, осетили.
И цар Николај и ђенерал Дража били су племенити борци за Божји поредак у свету, и зато их нису само убијали тако да им се ни гроб не зна (посмрти остаци Царских Мученика уништени су, а ђенераловог тела и даље нигде нема): њих су, деценијама, клеветали и о њима лагали, да би уклонили њихове ликове са обзорја руске и српске историје...
Наравно, тај посао није им успео: Цар и његови су канонизовани 2000. године у храму Христа Спаситеља у Москви, а ђенерал Дража је поново постао лик око кога се окупља млада Србадија, желећи да се врати себи и своме. Што се комуниста и њихове улоге у историји Русије тиче, Владимир Путин их је недавно назвао издајницима, што су они били и у историји нашег народа: од Ранковића и Крцуна, преко Латинке Перовић, до њихових данашњих другосрбијанских ишчадија, они живе од издавања заветних вредности светосавско-видовданских. Време пролази, и свест о томе ко су комунисти биће све јача, као што ће јачати и свест о томе да је ђенерал Михаиловић бесмртни вожд Трећег српског устанка.
Бог да му душу прости, а нама да дарује да останемо на путу српске слободе!
Владимир Димитријевић
Извор:Двери покрет за живот Србије