Отаџбински рат

[дрвосеча]

ГОРАН ХАЏИЋ (1958- ? )


На википедији пише следеће...

Рођен је 7. септембра 1958. године у општини Винковци, Хрватска. Пре сукоба у Хрватској, радио је као магационер ВУПИК-а у родном Пачетину, у општини Вуковар, Хрватска.

Од младости је био члан Савеза комуниста. Пре 1990. године, Горан Хаџић је био председник Месне заједнице Пачетин. У пролеће 1990. године, као кандидат Савеза комуниста - Странке за демократске промене, изабран је за одборника у Скупштини Општине Вуковар. Затим је приступио Српској демократској странци (Јована Рашкоића). 10. јуна 1990. године је изабран за председника СДС Вуковар. У марту 1991. године је већ био председник Општинског одбора Вуковара, члан Главног одбора и Извршног одбора СДС-а у Книну и потпредседник Регионалног одбора СДС-а за Источну Славонију, Барању и Западни Срем у Пакрацу.

Пре 25. јуна 1991. године, Горан Хаџић је био један од вођа Српског националног већа, политичког форума Срба који је покривао Славонију, Барању и западни Срем. Дана 25. и 26. јуна 1991. године, СНВ је трансформисан у Владу Српске Аутономне Области Славоније, Барање и Западног Срема. Истовремено, Горан Хаџић је постављен за вршиоца дужности председника Владе самопроглашене САО СБЗС. Дужност председника Владе, вршио је од 25. јуна до 25. септембра 1991. године. 25. септембра 1991. године, Горан Хаџић је званично именован за председника Владе самопроглашене САО СБЗС, како је објављено у Службеном листу.

Дана 26. фебруара 1992. године, Горан Хаџић је изабран за председника Републике Српске Крајине и на том положају је остао до децембра 1993. године.

Против Хаџића Хашки трибунал је подигао оптужницу за ратне злочине а ухапшен је 20. јула 2011.

Наизглед ништа спорно... само заборављени су још неки детаљи везано за српског Абрамовича.
Горан Хаџић је крајем марта месеца 1991. године кренуо путничким аутомобилом на Плитивце, јер се знало да тамо може доћи до сукоба околних Срба са припадницима МУП Хрватске (који је већ тада био очишћен од српских кадрова). И тај сукоб је остао познат у народу као "Крвави Ускрс на Плитвицама" јер се десио пар дана пре православног Васкрса... До сукоба Срба са муповцима је дошло, погинули су један Србин, и један муповац. Интервенисала је ЈНА. Али Горан Хаџић тада није стигао до Плитвица, јер га је МУП Хрватске ухапсио заједно са још двојицом људи из Вуковара. Имали су пиштоље без дозволе у ауту, и недобар изговор куда и где су кренули, па су спроведени у Лепоглаву (велики хрватски затвор изнад Загреба). Ту је Горан Хаџић остао неко време, а затим под неразјашњеним околностима пуштен на слободу.
Како сам Јосип Бољковац (тадашњи министар полиције у Туђмановој Влади Хрватске) каже, он је још од 1991. године био сарадник хрватске безбедоносне службе. Велика индиција постоји да је баш тада док је био у Лепоглави заврбован од стране Хрвата. То потврђује и сумња једног мог старијег пријатеља који је такође био у Лепоглави 1990-98. Како он каже, нико му није смео прићи, и увек га је пазило по 5-6 стражара. Иста прича о боравку у Лепоглави важила је и за Жељка Ражнатовића Аркана, који је такође био ухапшен крајем новембра 1990. године.
Горан Хаџић је тако спроведен, тачније замењен, и ту операцију кажу да је лично одобрио и наредио Слободан Милошевић (тадашњи председник Србије). Вратио се својим редовним активностима, и постао један од главних политичких фактора у Источној Славонији.
Једна занимљивост за њега се везује, када је требао да постане председник РС Крајине 1992. године појавио се "мали проблем". Требало је уписати занимање Горану Хаџићу, из радне књижице. Како је он био само магационер, односно са ССС, то је вероватно осећао као велики комплекс у односу на Милана Бабића или пак Славка Докмановића. Па је уписано: "несвршени студент економије" (замисли тог занимања!?  :-X). Он студије економије јесте започео, али не знам да ли је макао даље од другог семестра, и да ли је положио иједан испит.
Био је на барикадама у Борову Селу маја 1991. године, исто тако петљавио је око завршног ослобађања Вуковара од хрватских зенги и муповаца 1991. После га угураше у фотељу председника РСК.
Да би тих ратних година између Вуковара и Винковаца, кренуо преко ноћи да цвета посао са нафтом, у селу Ђелетовци. Да није дошла Хрватска власт 1997. године, верујем да би Горан Хаџић постао српски Роман Абрамович. И није само био заслужан за присвајање нафте, већ и дрвета, чувеног славонског храста. Све је то вожено у Србију, или преко Мађарске у иностранство. Није ту био једини, имали су сличне радње и сам Жељко Ражнатовић Аркан, и међународни представник 1996-98 Жак Пол Клајн.

Негде крајем 1996. године, било је све више приче о могућем повратку Хрватске у Вуковар, односно Источни део РСК. Тада су били и масовни протести у Вуковару, где су Срби били против тога. Његово размишљање је тада било: "Ко буде узео хрватску домовницу, мировину (пензију), документе - тај је издајник!"... Да би само годину дана касније крајем 1997. године, променио плочу, и ново гесло је било "Са домовницом на српској земљи"  :o Писало се о томе тада доста у БГ штампи.

Пошто није хтео да чека хрватске власти 1998. године, отишао је у Нови Сад са пар милиончића немачких марака (цца 6-7), оставивши и домовницу и српску земљу. Тамо је саградио кућу, и купио некретнине. Виђали су га клинци у неким новосадским флиперанама, како краде Богу дане...

Због свих његових радњи које је радио 1990-их, а и пљачке под плаштом патриотизма нико њега у родном крају не воли. Тачније натукли би га ко вола у купусу. Исто важи и за садашњег кадра СДСС Милорада Пупавца и Војислава Станимировића.

Најтрагичније је сада што ће му пресудом пред Хашким трибуналом пресудити за вођење РСК, односно та пресуда ће бити уперена против Срба, а највише против Срба из Хрватске, иако би га Срби из Хрватске радо дочепали. Није ми јасно као му није суђено у Србији.

Е сада.... он сигурно није ни Х од хероја, и да не може бити знак једнакости између њега и рецимо Вељка Миланковића са Вучијака, или пуковника Зорана Боровине. Јер ова двојица ем су ратници, ем заиста заслужују епитет хероја, и да им се огромни споменик подигне... за разлику од Горана Хаџића, који не заслужује ни да га се сећамо.