Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

ГДЕ СТЕ БИЛИ КАД ЈЕ БИО НИКО?!


Аутор: Саша М. Стајић
05.07.2011.

Септембар је 2003, у канцеларију премијера Зорана Живковића стиже писмо двојице тениских ентузијаста о једном београдском клинцу од својих 16. Део тог писма је и реченица:

Уз Вашу помоћ, Новак Ђоковић ће, подижући пехаре с Вимблдона и Дејвис купа, увек моћи да истакне да је, кад је било најважније, Србија стала иза њега.

Писмо је завршило у канти за ђубре. Никад га није ни погледао неко ко одлучује о помоћи талентованој деци Србије. Ентузијасти (селектор Дејвис куп репрезентације Богдан Обрадовић и новинар Небојша Вишковић) били су визионари. Зоран Живковић је већ неко време политички зомби. Иначе би прекјуче вероватно био с Бренама, Бобама, Јоксимовићима, Ивановићима, Јовановићима, Костићима, Јеремићима, Тадићима, међу оних петнаестак хиљада срећника на финалу Вимблдона.


"Једно јутро смо се пробудили и нисмо имали ни за хлеб."
Срђан Ђоковић зна да претерује, али ова његова реченица описује муке свих родитеља који запну да талентовано дете угурају у сурови свет професионалног тениса. Родитеља који пишу онаква писма. Влади, Скупштини, министарствима, тајкунима можда.

Да се разумемо, нико не брани Бренама, Бобама, Јоксимовићима, Ивановићима, Јовановићима, Костићима, Јеремићима, Тадићима да буду на финалу Вимблдона. Били бисмо и ми да имамо новца. Неки од побројаних воле светлости рефлектора. Нису били ту кад су рефлектори били угашени. Неки од њих умеју да „препознају таленат“ и потапшу га по леђима, сликају се с њим кад је на Олимпу. Где су били кад је таленат требало помоћи? И зато је Срђан Ђоковић у праву кад ових дана вришти из Вимблдона: „Даље руке од мог детета!“

Ја бих одмах дао Ђоковићу да буде председник - рече Борис Тадић у смирај најлепшег 03. јула за дуго година уназад.

Нема потребе, председниче. Довољно је само прекопати по кантама за ђубре. У њима је, гарант, писмо родитеља или пријатеља неког новог Новака. Или Теодора фон Бурга, математичког шампиона који оби прагове тражећи стипендију. Без превише успеха.

П. С. Још један дан на послу.

Овако је шеретски насмејан Ђоковић сумирао искуство вимблдонског финала, тог врха врхова светског тениса. А за све нас право питање је - зашто немамо још неког Нолета? Какав је био наш „још један дан на послу?“


--------------------------------------------------------------------------------

Текст који болно приказује Слику данашње Србије.
Како се само разни политичари, певачи, спортисти, глумци, водитељи чепе око Новака Ђоковића (читај: увлаче у дупе  >), освајача Вимблдона, и првог човека на АТП листи...
Већ сутра када се ти рефлектори угасе, тешко да ће ико се сетити Нолета... Исто тако је било и са "пегицом" Нађом Хигл, шампионком у пливању. Данас, само 2 године како се окитила златом у Риму ретко ко да је се сећа, а још мање да је тапше по рамену... Она је иначе новинарима незанимљива, јер није цура од скандала.

Ја му желим стварно успех, и у животу, и у послу, а понајвише да избегава ове чепуље и полтроне који се сада мотају око њега.  :-X