Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Мржња нас је одржала


Пише: Милан Јовановић, vesti-online.com
02.07.2011.


Међу основним осећањима сваког људског бића, хтели ми то да признамо или не, је и - мржња. Понекад неопходно средство одбране, па и опстанка у тешким временима када дође бити ил' не бити.


Тачније, у тренуцима када је окретање главе од стварности и жмурење пред пакленим намерама непријатеља равно самоубиству. А, ми смо тренутно "легитимна" мета моћних, али и њихових ситних сателита из комшилука који, за разлику од нас, у правом тренутку ускачу у прави воз.


Ако и понекад промаше вагон, врло брзо ту грешку исправе, на невероватан начин се нађу међу победницима, с рукама крвавим до лаката. Нађе се увек неки моћни савезник, покровитељ, мецена да им дода воду и пешкир. Док спирају нашу крв са својих руку, меркају прилику да нас опет мало прикољу.


Ми се, наравно, у међувремену правдамо што смо их изазвали да нас кољу. Истурамо на државне функције бескичмењаке и јадове, одроде и несоје, све оне што би радије туђина или комшију за господара, уместо брата за брата.


Била је Србија и у већим, да простите, говнима. Онда кад је водала опанке агама и беговима, кад је умирала у албанским гудурама, или кад је маљем и камом убијана и бацана у јаме. Кад је педесет година гледала како је расрбљују, комадају, обезбожују бивше усташе уз помоћ српског талога, испливалог на површину смрадне баре.


Али је, уз наду, пажљиво неговала и мржњу према неправди и насилницима, то једино оружје потлачених и понижених. И чекала прилику да та мржња букне кад куцне час.


А кад олуја прође и окови падну, е па онда може понешто и да се опрости. Хришћански је сажалити се на пораженог, али није људски и није нормално љубити ноге тлачитељу.


Што управо сада чини Србија, предвођена визионарима општег планетарног помирења, које почиње одрицањем од свега светог овом народу, по цену његовог не само духовног, већ и биолошког опстанка.


Србија и њени медији, готово без изузетка, утркују се ко ће први да осуди такозвани говор мржње. Кроз густо сито цензора пролазе само европејски настројени, без обзира да ли пљују по сопственом народу. То је, чак, и пожељно, тако се доказује да смо сазрели за још мало па покојну Европу, да смо се ослободили Слобиног и свих осталих нежељених наслеђа, да смо доживели просветљење...


Веровали или не, у српским медијима постоје врло јасне директиве како писати: на пример, жртве у Јадовну нису српске, већ само "жртве". Шиптар је искључиво Албанац, а постало је сасвим нормално да се бандитска и крвожедна врхушка у Приштини назива косовском владом, косовском скупштином, Тачи је косовски премијер, а Јахјага косовска председница...


И како онда судити било коме за велеиздају, кад је издаја ушла у све поре? Колико би нам требало затвора да потрпамо све који су се огрешили о рођену земљу и народ?


Док Србија, као што рекосмо, убрзано копа раку у коју ће ускоро да је гурну, шта раде наша браћа Срби других вероисповести? Назовидемократски и кобајаги антинационалистички хрватски портал Индекс Божидара Вучуревића назива "требињским крвником", а међу коментаре пушта и извесног лика који на вест о Просинечком који је учинио смртни грех и дигао три прста у Чачку, пише: "Ја би њега србосјеком!!!"


На његов коментар стижу одушевљене реакције бројних истомишљеника, потомака и будућих србосјекача. А портал, ситним словима, негде тамо при дну, ставља оградицу: "Индекс не одговара за садржај ваших коментара".


Лукаво, латински, у најбољим кроатским традицијама. 'Ладне облоге за наивне Србе, спремне да добровољно опет стану у ред пред неку од непопуњених јама.


Да смо волели Турке као што данас волимо своје крвнике, не би се мајци родио тај геноцидни Карађорђе. И сви бисмо живели дуго и срећно у Отоманској империји.


Али, никад није касно.