06-14-2011, 10:19 PM
Још једна велика историјска заблуда антифашистичка борба описана кроз велике партизанске офанзиве, како су деценијама представљане. Међутим, то заправо уопште нису биле велике војне операције. Чак нису имале утицај на ток Другог светског рата, колико су српске ратне победе 1914. и 1915. имале на ток Првог светског рата.
Ми и данас имамо државнике који понављају те Брозове реченице. То су флоскуле које смо учили о седам офанзива, револуционарима и друговима који су се жртвовали за земљу. Нисмо учили да су комунисти пре рата били међународна терористичка организација, која је свој програм заснивала на рушењу Србије.
У Титовим уџбеницима није могло да се прочита да су комунисти само неколико година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ту државну творевину називали „плодом империјалистичког рата" уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су тада истицали право на „присаједињење својој националној држави", а тих година је донета одлука и о ликвидацији Југославије као државе, и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније.
До краја је концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама конгреса КПЈ у Дрездену 1928. Помињало се отцепљење мађарске и албанске националне мањине, сарадња са великоалбанским Косовским комитетом, као и сарадња са хрватским усташама у Лици.
Заблуда око догађаја 27. марта.
У основној школи се учи да је то била акција комуниста, који су промовисали идеју „боље рат него пакт", али је историјска чињеница да је то акција патриотских организација и британске службе, а да су комунисти ту били маргиналан учесник
Постоји велика историјска мистерија око Другог светског рата у Србији.
Недостаје нам критичка историја Другог светског рата како бисмо могли да утврдимо улогу избегличких влада од Симовићеве до Субашићеве, као и да бисмо могли да одговоримо на питање колико су одговорни за судбину југословенске војске у отаџбини.
Просто, код комуниста је постојао принцип: ко другачије каже, он клевеће и лаже, тако да још нисмо изашли на чистину .Титове историјске неистине данас се откривају на сваком кораку, почевиши од чувеног историјског „не" Стаљину.
Тајни документи су открили да је Стаљин заправо Титу поручио то чувено „не", а да му је Тито до 1949. исказивао верност и оданост.
Тек када је крајем 1949. године видео да се Стаљин неће предомислити, Тито се окреће Западу и „продаје се" управо на том миту да се супротставио Стаљину.
У историјским читанкама није могло да се прочита ни да је у чувеном Брионском пленуму Тито параноично затрован страхом од српског национализма решио „проблем" српског руководства на челу са Леком Ранковићем давајући почетне елемента државности косовским албанцима. Од тада се у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају „терором Ранковића и великосрпских националиста".
Тако је идеолошки подобна историја после Другог светског рата пробој и Сремски фронт 1945. године навела као најславније бојиште у НОБ-у, у којој су Титови партизани дали немерљив допринос рушењу Трећег рајха. Данас смо, ипак, далеко ближе истини да је та операција, у којој је погинуло преко 13.000 становника централне Србије, била непотребна и да је искоришћена како би се коначно решило „српско питање".
Истина је да је Броз све до краја рата у Југославији имао изузетно слабу подршку у Србији.
Краљ Петар и краљ Александар су углед међу српским сељацима базирали на миту о краљевима који су се у Првом светском рату повлачили са војском на воловској запрези, док је Тито у ослобођени Београд стигао тек пет дана после совјетских војника. Неразумно је било жртвовати толико српских војника када се добро знало да су немачке трупе морале да се повуку након продора Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији.
Према извештајима са ратишта са Сремског фронта (Штаба Корпуса народне одбране Југославије), чак 42 одсто позваних се није јавило у војску, а о расположењу Срба према партизанској војсци показује и један извештај Озне у коме стоји да је „трећа армија тражила да се обустави слање на фронт непријатељских елемената, јер интелектуалци користе политичке часове да агитују за краља и Дражу".
Ниједан уџбеник није смео да има реченицу да је Србија била за Дражу.
Пронађени су историјски подаци који су потпуно оголили цео историјски концепт комуниста који се заснивао на миту о Титовом моделу економије у ком су сви лепо живели. Строго чувана документа Савезног секретаријата за иностране послове и Извршног комитета Председништва из 1977. садрже економске показатеље из којих се види да је од 1974. до 1976 (када је СФРЈ напустила модел полутржишне привреде) југословенска привреда буквално десеткована.
После 1948. Југославија је постала пројекат финансиран са Запада, да би „самоуправни социјализам" за само неколико година како је остао „на својим ногама" достигао исти ниво економске зависности од Совјетског Савеза као уочи Титовог историјског „не". О томе није смело јавно да се говори. Чак двадесетак хиљада основних ОУР-а пословало је са губицима. Плате у предузећима која су остваривала губитке биле су у просеку за 5,4 одсто веће од примања запослених у рентабилним фирмама. Око 23 радника је радило у предузећу које је пословало са губицима. Учешће Југославије у том периоду у светској трговини пало је за трећину, са 0,59 на 0,42 одсто, а југословенски извоз на конвертибилна тржишта опао је за више од трећине, са 35,8 на 23 одсто.То је била та Титова економија о којој маторци причају.
Историјска заблуда, која се кроз нашу историју протеже од Косова до данас, јесте да се Србија увек дели на борце за слободу и издајнике, од Вука Бранковића, преко књаза Милоша, а та подела постоји и данас.Митоманија је створила заблуду која је надрасла себе и због које је последња два века наше друштво подељено на две Србије. Ма како год да се оне звале.
Највеће заблуде српске историје:
Србија је изгубила државу на Косову 1389. - српско царство се распало много раније, а кнез Лазар је због најезде Турака много пре битке признао врховну власт угарског краља. Српска држава је у вазалном односу постојала још век и по (150 година)
Вук Бранковић је издао Лазара - историјски је доказано да то није тачно, али је то веровање остало у народу; последица да се Срби увек деле на борце за слободу и издајнике (илити на две Србије)
Србија је била браник хришћанства у Европи - деспот Стефан Лазаревић у бици на Никопољу задао је одлучујући удар великој хришћанској војсци у одсудном моменту и тако суштински увео ислам у Европу
Русија је пријатељ који ће се увек наћи Србима - заблуда која је настала у Првом српском устанку, када је све време устанка у Србији био изасланик Родофинкин и један руски одред. Када је постало „густо" 1813. године, Русија напушта Србију. А у претходна два века Београд и Москва су више времена провели у лошим него у добрим односима
Тимочка буна 1883. била је устанак народа против репресивне власти краља Милана - то је био отпор конзервативних сељака против модернизације државе. Сељаци нису желели да предају оружје, што је било неопходно да би се формирала модерна стајаћа војска. Сељаци су били и против обавезног образовања.
Србија је стварањем Краљевине СХС (Југославије) остварила свој интерес да сви Срби живе под једним кровом - историја показала да су у праву били они који су тврдили да је Србија скупо плаћену слободу лако продала за утопијску идеју
Краљ Александар Карађорђевић је био диктатор и тиранин (комунистичко тумачење) - краљ Александар Карађорђевић је био херојски војсковођа, ослободилац и ујединитељ (монархистичко тумачење) - из његове личности свако је узимао оно што му одговара; у стварности био је човек са много мана и грешака
Приступањем Тројном пакту кнез Павле је хтео да увуче Југославију у Други светски рат на страни Сила осовине, а 27-мартовским пучем Срби одбранили национални понос - од Југославије је тражена практична неутралност, да би на крају Срби, потплаћени од стране британске службе, учешће у рату од 17 дана платили са 1,7 милиона живота и увођењем комунизма
Пуч 27. марта организовали комунисти - тврдња која је важила као истина готово 50 година. Комунисти нису били ни маргинални учесник, јер су тада били у савезу с Хитлером. Изасланик председника САД, пуковник Донован, много година касније је рекао: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили"
Антијугословенске идеје предратних комуниста
Пре рата су били међународна терористичка организација. Само неколико година након стварања Краљевине СХС називали је плодом империјалистичког рата уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су истицали право на „присаједињење својој националној држави" и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније. До краја концепт ликвидације Југославије разрађен на конгресу КПЈ у Дрездену 1928.Тито је имао минималну подршку подршку у Србији и био је свестан тога.
Партизанске офанзиве у Другом светском рату биле херојски подвизи НОБ-а - у стварности то су биле мале војне операције које нису имале значајнији утицај на ток рата, а доводиле су до великих одмазди јер су Немци, осим на острву Крит, још једино у Србији имали правило 100 за једног
Сремски фронт-Пробој фронта 1945. године, навођен као најславније бојиште у НОБ-у, послужио је Титу да коначно реши „српско питање". У непотребној операцији погинуло преко 13.000 становника централне Србије. Неразумно жртвовање српских војника у време када су се немачке трупе ионако повлачиле.
Историјско „не" Стаљину 1948.-Тито је мит о себи градио на чувеном историјском „не" Стаљину. Показало се да је Стаљин у ствари Титу рекао „не". Броз је све до 1949. слао уверавања о оданости у Москву, а Стаљинове слике красиле су улице Београда. Једног јутра су, једноставно, нестале.
Брионски пленум-Тито се 1966. обрачунао са српским руководством на челу са Александром Леком Ранковићем. Откривено да је у „параноичном" страху од Срба искористио албанско руководство на Косову и поручио им - наставите путем који сте кренули. То је кореспондирало са буђењем албанског национализма на Косову.
Самоуправљање-Када су седамдесетих година престале да пристижу америчке дотације, „златно доба самоуправљања" показало своју праву слику - за неколико година достигнут ниво економске зависности од СССР као после рата. Али о томе није смело да се говори.
Ми и данас имамо државнике који понављају те Брозове реченице. То су флоскуле које смо учили о седам офанзива, револуционарима и друговима који су се жртвовали за земљу. Нисмо учили да су комунисти пре рата били међународна терористичка организација, која је свој програм заснивала на рушењу Србије.
У Титовим уџбеницима није могло да се прочита да су комунисти само неколико година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ту државну творевину називали „плодом империјалистичког рата" уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су тада истицали право на „присаједињење својој националној држави", а тих година је донета одлука и о ликвидацији Југославије као државе, и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније.
До краја је концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама конгреса КПЈ у Дрездену 1928. Помињало се отцепљење мађарске и албанске националне мањине, сарадња са великоалбанским Косовским комитетом, као и сарадња са хрватским усташама у Лици.
Заблуда око догађаја 27. марта.
У основној школи се учи да је то била акција комуниста, који су промовисали идеју „боље рат него пакт", али је историјска чињеница да је то акција патриотских организација и британске службе, а да су комунисти ту били маргиналан учесник
Постоји велика историјска мистерија око Другог светског рата у Србији.
Недостаје нам критичка историја Другог светског рата како бисмо могли да утврдимо улогу избегличких влада од Симовићеве до Субашићеве, као и да бисмо могли да одговоримо на питање колико су одговорни за судбину југословенске војске у отаџбини.
Просто, код комуниста је постојао принцип: ко другачије каже, он клевеће и лаже, тако да још нисмо изашли на чистину .Титове историјске неистине данас се откривају на сваком кораку, почевиши од чувеног историјског „не" Стаљину.
Тајни документи су открили да је Стаљин заправо Титу поручио то чувено „не", а да му је Тито до 1949. исказивао верност и оданост.
Тек када је крајем 1949. године видео да се Стаљин неће предомислити, Тито се окреће Западу и „продаје се" управо на том миту да се супротставио Стаљину.
У историјским читанкама није могло да се прочита ни да је у чувеном Брионском пленуму Тито параноично затрован страхом од српског национализма решио „проблем" српског руководства на челу са Леком Ранковићем давајући почетне елемента државности косовским албанцима. Од тада се у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају „терором Ранковића и великосрпских националиста".
Тако је идеолошки подобна историја после Другог светског рата пробој и Сремски фронт 1945. године навела као најславније бојиште у НОБ-у, у којој су Титови партизани дали немерљив допринос рушењу Трећег рајха. Данас смо, ипак, далеко ближе истини да је та операција, у којој је погинуло преко 13.000 становника централне Србије, била непотребна и да је искоришћена како би се коначно решило „српско питање".
Истина је да је Броз све до краја рата у Југославији имао изузетно слабу подршку у Србији.
Краљ Петар и краљ Александар су углед међу српским сељацима базирали на миту о краљевима који су се у Првом светском рату повлачили са војском на воловској запрези, док је Тито у ослобођени Београд стигао тек пет дана после совјетских војника. Неразумно је било жртвовати толико српских војника када се добро знало да су немачке трупе морале да се повуку након продора Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији.
Према извештајима са ратишта са Сремског фронта (Штаба Корпуса народне одбране Југославије), чак 42 одсто позваних се није јавило у војску, а о расположењу Срба према партизанској војсци показује и један извештај Озне у коме стоји да је „трећа армија тражила да се обустави слање на фронт непријатељских елемената, јер интелектуалци користе политичке часове да агитују за краља и Дражу".
Ниједан уџбеник није смео да има реченицу да је Србија била за Дражу.
Пронађени су историјски подаци који су потпуно оголили цео историјски концепт комуниста који се заснивао на миту о Титовом моделу економије у ком су сви лепо живели. Строго чувана документа Савезног секретаријата за иностране послове и Извршног комитета Председништва из 1977. садрже економске показатеље из којих се види да је од 1974. до 1976 (када је СФРЈ напустила модел полутржишне привреде) југословенска привреда буквално десеткована.
После 1948. Југославија је постала пројекат финансиран са Запада, да би „самоуправни социјализам" за само неколико година како је остао „на својим ногама" достигао исти ниво економске зависности од Совјетског Савеза као уочи Титовог историјског „не". О томе није смело јавно да се говори. Чак двадесетак хиљада основних ОУР-а пословало је са губицима. Плате у предузећима која су остваривала губитке биле су у просеку за 5,4 одсто веће од примања запослених у рентабилним фирмама. Око 23 радника је радило у предузећу које је пословало са губицима. Учешће Југославије у том периоду у светској трговини пало је за трећину, са 0,59 на 0,42 одсто, а југословенски извоз на конвертибилна тржишта опао је за више од трећине, са 35,8 на 23 одсто.То је била та Титова економија о којој маторци причају.
Историјска заблуда, која се кроз нашу историју протеже од Косова до данас, јесте да се Србија увек дели на борце за слободу и издајнике, од Вука Бранковића, преко књаза Милоша, а та подела постоји и данас.Митоманија је створила заблуду која је надрасла себе и због које је последња два века наше друштво подељено на две Србије. Ма како год да се оне звале.
Највеће заблуде српске историје:
Србија је изгубила државу на Косову 1389. - српско царство се распало много раније, а кнез Лазар је због најезде Турака много пре битке признао врховну власт угарског краља. Српска држава је у вазалном односу постојала још век и по (150 година)
Вук Бранковић је издао Лазара - историјски је доказано да то није тачно, али је то веровање остало у народу; последица да се Срби увек деле на борце за слободу и издајнике (илити на две Србије)
Србија је била браник хришћанства у Европи - деспот Стефан Лазаревић у бици на Никопољу задао је одлучујући удар великој хришћанској војсци у одсудном моменту и тако суштински увео ислам у Европу
Русија је пријатељ који ће се увек наћи Србима - заблуда која је настала у Првом српском устанку, када је све време устанка у Србији био изасланик Родофинкин и један руски одред. Када је постало „густо" 1813. године, Русија напушта Србију. А у претходна два века Београд и Москва су више времена провели у лошим него у добрим односима
Тимочка буна 1883. била је устанак народа против репресивне власти краља Милана - то је био отпор конзервативних сељака против модернизације државе. Сељаци нису желели да предају оружје, што је било неопходно да би се формирала модерна стајаћа војска. Сељаци су били и против обавезног образовања.
Србија је стварањем Краљевине СХС (Југославије) остварила свој интерес да сви Срби живе под једним кровом - историја показала да су у праву били они који су тврдили да је Србија скупо плаћену слободу лако продала за утопијску идеју
Краљ Александар Карађорђевић је био диктатор и тиранин (комунистичко тумачење) - краљ Александар Карађорђевић је био херојски војсковођа, ослободилац и ујединитељ (монархистичко тумачење) - из његове личности свако је узимао оно што му одговара; у стварности био је човек са много мана и грешака
Приступањем Тројном пакту кнез Павле је хтео да увуче Југославију у Други светски рат на страни Сила осовине, а 27-мартовским пучем Срби одбранили национални понос - од Југославије је тражена практична неутралност, да би на крају Срби, потплаћени од стране британске службе, учешће у рату од 17 дана платили са 1,7 милиона живота и увођењем комунизма
Пуч 27. марта организовали комунисти - тврдња која је важила као истина готово 50 година. Комунисти нису били ни маргинални учесник, јер су тада били у савезу с Хитлером. Изасланик председника САД, пуковник Донован, много година касније је рекао: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили"
Антијугословенске идеје предратних комуниста
Пре рата су били међународна терористичка организација. Само неколико година након стварања Краљевине СХС називали је плодом империјалистичког рата уз тезу о српском хегемонизму као суштини југословенске државе. Комунисти су истицали право на „присаједињење својој националној држави" и формирању независних држава Хрватске, Словеније и Македоније. До краја концепт ликвидације Југославије разрађен на конгресу КПЈ у Дрездену 1928.Тито је имао минималну подршку подршку у Србији и био је свестан тога.
Партизанске офанзиве у Другом светском рату биле херојски подвизи НОБ-а - у стварности то су биле мале војне операције које нису имале значајнији утицај на ток рата, а доводиле су до великих одмазди јер су Немци, осим на острву Крит, још једино у Србији имали правило 100 за једног
Сремски фронт-Пробој фронта 1945. године, навођен као најславније бојиште у НОБ-у, послужио је Титу да коначно реши „српско питање". У непотребној операцији погинуло преко 13.000 становника централне Србије. Неразумно жртвовање српских војника у време када су се немачке трупе ионако повлачиле.
Историјско „не" Стаљину 1948.-Тито је мит о себи градио на чувеном историјском „не" Стаљину. Показало се да је Стаљин у ствари Титу рекао „не". Броз је све до 1949. слао уверавања о оданости у Москву, а Стаљинове слике красиле су улице Београда. Једног јутра су, једноставно, нестале.
Брионски пленум-Тито се 1966. обрачунао са српским руководством на челу са Александром Леком Ранковићем. Откривено да је у „параноичном" страху од Срба искористио албанско руководство на Косову и поручио им - наставите путем који сте кренули. То је кореспондирало са буђењем албанског национализма на Косову.
Самоуправљање-Када су седамдесетих година престале да пристижу америчке дотације, „златно доба самоуправљања" показало своју праву слику - за неколико година достигнут ниво економске зависности од СССР као после рата. Али о томе није смело да се говори.