06-14-2011, 10:10 PM
Следи "мало" разне историјске грађе са разних страна и извора коју сам прикупио и сажео.
Сви српски митови, истине и заблуде
Одавно је познато да победници пишу историју. Али, победници у нашој историји често су имали вишак инспирације у креирању лоше слике о пораженима, тако да, уз неизоставну митоманију, која је током векова турске владавине превазишла потребе очувања националног идентитета у условима репресије окупатора, данас често имамо искривљену слику о многим значајним догађајима који су обележили историју нашег народа и наше државе. Почев од тезе да су Срби небески народ, која се врло лако „доказује" испред било које сеоске кафане у Србији.
Историјске чињенице говоре да није све црно-бело, како смо навикли да гледамо историју, али чим те „историјске истине" напусте универзитетски кабинет неког професора историје, онда добија управо такав облик. А што би рекли, такав смо народ да се критичко тумачење историје сматра залажењем у „ситна цревца", а сигурно да се са тим тумачењем не бисмо баш добро провели у кафани.
Ми имамо велики проблем да се наша историја пише простим језиком који свако може да разуме, а поготово деца, и онда се неке искривљене слике стварају у националној свести.
Србија
Многи не знају да је неколико пута у нашој историји мало недостајало да Срби постану католици. Када је Стефан Првовенчани постао краљ, он је ту титулу добио од римског папе-Свети Сава је био грдно разочаран због тога, повукао се на Свету гору и није се јављао брату три године. Стефан је тада добио круну, а за жену ћерку Енрикеа, дужда млечанског, који је урушио Византијско царство. Свети Сава је породичном дипломатијом успео да убеди брата, одвео га је у Жичу, где га је поново прекрстио.
Са Царом Душаном вођени преговори да преузме католичанство, а заузврат би од папе добио титулу команданта хришћанских снага у борби са Османлијама. Преговори су прекинути његовом смрћу.
Иако је модерна српска историја настала на такозваном косовском миту, уз веровање да је тада кнез Лазар главом платио овоземаљску Србију како би сачувао небеску, историја Косовског боја би га сврстала тек у једну битку из тог периода. Јер, српско царство је пропало много пре тога, а кнез Лазар је и пре битке признао врховну власт угарског краља и на тај начин, говорећи језиком модерне политике, увелико урушио „државни суверенитет". А српска држава је у мање или више вазалном положају постојала још читав век и по.
Велика заблуда је и прихватање наше поезије као народне поезије. Народне песме које се уче по циклусима су, биле дворска поезија српских феудалаца. Чешки историчар Константин Јирчек бележио је да су још од времена Стефана Првовенчаног српски краљеви имали оркестре који су им свирали уз гусле и бубњеве. Бој на Косову је опеван у народним песмама и иако су народне песме подељене по циклусима у односу на бој, мит о Косову није резултат народног предања.
Мит о Косову јесте настао тек после сеоба Срба на север, када је почела да се рађа млада српска интелигенција која је стицала образовање на Западу и која је имала потребу да успостави тај национално-историјски континуитет. Пресудно за стварање косовског мита било је, међутим, што се развила потреба да се црква постави као заштитник Срба у Аустрији. Тада је успостављен тај духовни мит „боље гроб него роб". Мит је постављен тако да је српска средњевековна властела показана тако а није знала ни за шта друго до да се међу собом бори за власт, док је црква предводник борбе за национални интерес.
Једна од највећих историјских заблуда који је произвео косовски мит постављање Вука Бранковића као издајника, иако је историјски доказано да то није тако било.
Невероватном христијанизацијом целог догађаја, све је по систему црно-бело приказано, тако да буде схватљиво сваком обичном човеку, али је од тада на националном плану изгубљен осећај за реалност.
Наша историографија има велики проблем у упознавању периода турског присуства на Балкану, што је више од пет векова.
После боја на Косову имали смо државу деспота Ђурђа Бранковића.Његова престоница Смедерево био је као нови Цариград, али се о томе мало зна како је окончана та српска држава али још мање од свега о улози деспота Стефана Лазаревића(син Кнеза Лазара), који је суштински увео ислам у Европу.
Наш највећи писац националне историје Владимир Ћоровић о бици на Никопољу доноси тек неколико редова, заједно све формулацијом да је Бајазит пошао у бој „праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стефан Лазаревић".
Највећи светски ауторитет Вил Дјурант у монументалном делу „Историја цивилизације" бици на Никопољу даје више простора од свих битака тог времена у Европи.
Битка код Никопоља
Кроз Србију је прошла уједињена хришћанска војска од 60.000 људи и опсела турски гарнизон у Никопољу. Када су француски витезови, разгаљени вином и женама, упозорени да Бајазит, са војском из Азије долази да уклони ту опсаду, они су обећали да ће је уништити. Са своје стране, Бајазит се заклео да ће свог коња привезати за олтар светог Петра у Риму...
... Француски витезови пројурили су кроз турске редове, али их је с друге стране брда сачекало 40.000 копљаника... Угари и Немци су ипак некако потиснули Турке, али је онда српски краљ Стефан Лазаревић повео 5.000 хришћана против хришћанске војске и за султана добио одсудну битку код Никопоља (1396). Од тог дана Бугарска је до 1878. (кад и Србија) била провинција Отоманског царства.
Данас већина оних чије се изучавање историје завршило у основној школи верује да је Карађорђе био човек који је повео „куку и мотику" да протера Турке из Србије. Али, Карађорђе уопште није био толико омиљен међу Србима.
- Он је био савршен вођа за период који је претходио Првом српском устанку, али тачно је да није имао свеобухватну подршку српског народа. Зна се да је на почетку устанка убио Теодосија из Орашца, зато што му је овај приговорио да би и он могао исто тако да влада, само да је хтео. Већ на првим корацима нове српске државе, Карађорђе је био приморан да води битку са војводама, које су хтеле да буду „калиф уместо калифа". Историја је показала да је тако прек и агресиван вођа био неопходан јер је Србија тада ипак била далеко од нивоа који је желела.
Период Првог српског устанка је родио мит да ће нам Руси помоћи онда када нам је најтеже. Јер, Карађорђе је све време устанка водио битку да добије подршку Аустрије и Русије за српско питање. Руси су тада послали један свој одред, а у Србији је био и руски посланик Родофинкин, који је подржавао војводе, а и сам се наметао као вођа. Међутим, после битке на Чегру 1813, када су Турци „притисли", и руски изасланик се повукао. Карађорђе је остао усамљен, а то што је његово убиство наручио Милош Обреновић створило је нов мит о вечном сукобу две српске династије.
Највеће заблуде у нашој историји потичу из комунистичког тумачења догађаја, што је по правилу било искривљено у интересу партије.
Тако данас чак и на период Тимочке буне са краја 19. века гледамо погрешно. Генерације ђака у школама су училе да је то била народна буна против репресивне власти. Буну су водили тадашњи радикали Николе Пашића, надасве популарни у народу, а насупрот су били тадашњи напредњаци, који су често у историји окарактерисани као дворски подрепаши.
- У догађајима који су претходили Тимочкој буни, комунистичка историја је често потенцирала репресију државе, јер су и иначе у историји потенцирали буне у којима је све представљано једнобразно: да се народ подиже против угњетавача.
Истина је да је тада почињала да се утемељује модерна држава у Србији, са модерном војском по западним мерилима и модерним институцијама. А народ се масовно опирао тој модернизацији. Нису дозволили да се одузме оружје народу, што је сасвим нормално, ако желите да имате професионалну војску, а нису чак дозвољавали ни увођење обавезног образовања, те нису дозвољавали деци да иду у школу. Народ је навикао да се бори против државе, у то време сматрао је државне чиновнике за непријатеље. Као да су турски чиновници, а не домаћи. Тимочка буна је, дакле, пре свега била последица отпора конзервативног народа модернизацији. Тај сукоб практично траје кроз читав 19. век. Још је кнез Милош морао да пали куће јер сељаци нису желели да ушоре насеља, него су хтели да живе у засеоцима по брдима
Вероватно највећа историјска заблуда да су Срби стварањем Југославије остварили свој интерес, формулисан „да сви Срби треба да живе под истим кровом“.Југославија је створена на миту. На силу је једној утопији дат живот, што се касније показало да ће бити мит који је јако коштао Србе. Заблуда је да су Срби само у тој Југославији могли да остваре свој интерес. Са 1,5 милиона жртава у Првом светском рату и два балканска рата, односно 28 одсто активног становништва, платили смо своју слободу, а онда смо то тако лако дали за идеју која је неостварива.
И о краљу Александру Карађорђевићу ујединитељу постоји много заблуда. Такорећи двострука заблуда. Од 1945. до деведесетих он је био карактерисан као тиранин.
Пре битке на Колубари, на којој је српска војска остварила велику победу, тадашњи регент Александар у Крагујевцу је тражио од војводе Степе Степановића да се повуче са своје позиције, па је Пашић морао да дође у Крагујевац да сређује ствари. Ко зна како би се та битка завршила да се војвода Степа повукао из војске. Александар, дакле, није био савршен херој и војсковођа, како га представљају. Из његовог живота сви су издвајали само оно што им годи. И комунисти, а после и национална реакција. Не говори се да је он започео солунски процес, у ком је елиминисао струју у српској војсци која се противила стварању Југославије или да је био велики коцкар.
О учешћу Србије у Првом светском рату углавном се у школама учи „да је младобосанац Гаврило Принцип извршио атентат на аустријског надвојводу у Сарајеву, због чега је Аустроугарска објавила рат Србији, а онда су Русија, Француска и Енглеска ушле у рат на страни Србије...".
Историјска дистанца, међутим, показује да је Србија искоришћена од стране великих сила да се тај рат започне, што је скупо платила. А каква је помоћ била говори и анегдота да је Француска послала топове за помоћ Србији, али муниција која је ишла уз топове није им одговарала. Муниција је зато слата у Крагујевац на додатну обраду, што је само успорило одбрану земље.
Сви српски митови, истине и заблуде
Одавно је познато да победници пишу историју. Али, победници у нашој историји често су имали вишак инспирације у креирању лоше слике о пораженима, тако да, уз неизоставну митоманију, која је током векова турске владавине превазишла потребе очувања националног идентитета у условима репресије окупатора, данас често имамо искривљену слику о многим значајним догађајима који су обележили историју нашег народа и наше државе. Почев од тезе да су Срби небески народ, која се врло лако „доказује" испред било које сеоске кафане у Србији.
Историјске чињенице говоре да није све црно-бело, како смо навикли да гледамо историју, али чим те „историјске истине" напусте универзитетски кабинет неког професора историје, онда добија управо такав облик. А што би рекли, такав смо народ да се критичко тумачење историје сматра залажењем у „ситна цревца", а сигурно да се са тим тумачењем не бисмо баш добро провели у кафани.
Ми имамо велики проблем да се наша историја пише простим језиком који свако може да разуме, а поготово деца, и онда се неке искривљене слике стварају у националној свести.
Србија
Многи не знају да је неколико пута у нашој историји мало недостајало да Срби постану католици. Када је Стефан Првовенчани постао краљ, он је ту титулу добио од римског папе-Свети Сава је био грдно разочаран због тога, повукао се на Свету гору и није се јављао брату три године. Стефан је тада добио круну, а за жену ћерку Енрикеа, дужда млечанског, који је урушио Византијско царство. Свети Сава је породичном дипломатијом успео да убеди брата, одвео га је у Жичу, где га је поново прекрстио.
Са Царом Душаном вођени преговори да преузме католичанство, а заузврат би од папе добио титулу команданта хришћанских снага у борби са Османлијама. Преговори су прекинути његовом смрћу.
Иако је модерна српска историја настала на такозваном косовском миту, уз веровање да је тада кнез Лазар главом платио овоземаљску Србију како би сачувао небеску, историја Косовског боја би га сврстала тек у једну битку из тог периода. Јер, српско царство је пропало много пре тога, а кнез Лазар је и пре битке признао врховну власт угарског краља и на тај начин, говорећи језиком модерне политике, увелико урушио „државни суверенитет". А српска држава је у мање или више вазалном положају постојала још читав век и по.
Велика заблуда је и прихватање наше поезије као народне поезије. Народне песме које се уче по циклусима су, биле дворска поезија српских феудалаца. Чешки историчар Константин Јирчек бележио је да су још од времена Стефана Првовенчаног српски краљеви имали оркестре који су им свирали уз гусле и бубњеве. Бој на Косову је опеван у народним песмама и иако су народне песме подељене по циклусима у односу на бој, мит о Косову није резултат народног предања.
Мит о Косову јесте настао тек после сеоба Срба на север, када је почела да се рађа млада српска интелигенција која је стицала образовање на Западу и која је имала потребу да успостави тај национално-историјски континуитет. Пресудно за стварање косовског мита било је, међутим, што се развила потреба да се црква постави као заштитник Срба у Аустрији. Тада је успостављен тај духовни мит „боље гроб него роб". Мит је постављен тако да је српска средњевековна властела показана тако а није знала ни за шта друго до да се међу собом бори за власт, док је црква предводник борбе за национални интерес.
Једна од највећих историјских заблуда који је произвео косовски мит постављање Вука Бранковића као издајника, иако је историјски доказано да то није тако било.
Невероватном христијанизацијом целог догађаја, све је по систему црно-бело приказано, тако да буде схватљиво сваком обичном човеку, али је од тада на националном плану изгубљен осећај за реалност.
Наша историографија има велики проблем у упознавању периода турског присуства на Балкану, што је више од пет векова.
После боја на Косову имали смо државу деспота Ђурђа Бранковића.Његова престоница Смедерево био је као нови Цариград, али се о томе мало зна како је окончана та српска држава али још мање од свега о улози деспота Стефана Лазаревића(син Кнеза Лазара), који је суштински увео ислам у Европу.
Наш највећи писац националне историје Владимир Ћоровић о бици на Никопољу доноси тек неколико редова, заједно све формулацијом да је Бајазит пошао у бој „праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стефан Лазаревић".
Највећи светски ауторитет Вил Дјурант у монументалном делу „Историја цивилизације" бици на Никопољу даје више простора од свих битака тог времена у Европи.
Битка код Никопоља
Кроз Србију је прошла уједињена хришћанска војска од 60.000 људи и опсела турски гарнизон у Никопољу. Када су француски витезови, разгаљени вином и женама, упозорени да Бајазит, са војском из Азије долази да уклони ту опсаду, они су обећали да ће је уништити. Са своје стране, Бајазит се заклео да ће свог коња привезати за олтар светог Петра у Риму...
... Француски витезови пројурили су кроз турске редове, али их је с друге стране брда сачекало 40.000 копљаника... Угари и Немци су ипак некако потиснули Турке, али је онда српски краљ Стефан Лазаревић повео 5.000 хришћана против хришћанске војске и за султана добио одсудну битку код Никопоља (1396). Од тог дана Бугарска је до 1878. (кад и Србија) била провинција Отоманског царства.
Данас већина оних чије се изучавање историје завршило у основној школи верује да је Карађорђе био човек који је повео „куку и мотику" да протера Турке из Србије. Али, Карађорђе уопште није био толико омиљен међу Србима.
- Он је био савршен вођа за период који је претходио Првом српском устанку, али тачно је да није имао свеобухватну подршку српског народа. Зна се да је на почетку устанка убио Теодосија из Орашца, зато што му је овај приговорио да би и он могао исто тако да влада, само да је хтео. Већ на првим корацима нове српске државе, Карађорђе је био приморан да води битку са војводама, које су хтеле да буду „калиф уместо калифа". Историја је показала да је тако прек и агресиван вођа био неопходан јер је Србија тада ипак била далеко од нивоа који је желела.
Период Првог српског устанка је родио мит да ће нам Руси помоћи онда када нам је најтеже. Јер, Карађорђе је све време устанка водио битку да добије подршку Аустрије и Русије за српско питање. Руси су тада послали један свој одред, а у Србији је био и руски посланик Родофинкин, који је подржавао војводе, а и сам се наметао као вођа. Међутим, после битке на Чегру 1813, када су Турци „притисли", и руски изасланик се повукао. Карађорђе је остао усамљен, а то што је његово убиство наручио Милош Обреновић створило је нов мит о вечном сукобу две српске династије.
Највеће заблуде у нашој историји потичу из комунистичког тумачења догађаја, што је по правилу било искривљено у интересу партије.
Тако данас чак и на период Тимочке буне са краја 19. века гледамо погрешно. Генерације ђака у школама су училе да је то била народна буна против репресивне власти. Буну су водили тадашњи радикали Николе Пашића, надасве популарни у народу, а насупрот су били тадашњи напредњаци, који су често у историји окарактерисани као дворски подрепаши.
- У догађајима који су претходили Тимочкој буни, комунистичка историја је често потенцирала репресију државе, јер су и иначе у историји потенцирали буне у којима је све представљано једнобразно: да се народ подиже против угњетавача.
Истина је да је тада почињала да се утемељује модерна држава у Србији, са модерном војском по западним мерилима и модерним институцијама. А народ се масовно опирао тој модернизацији. Нису дозволили да се одузме оружје народу, што је сасвим нормално, ако желите да имате професионалну војску, а нису чак дозвољавали ни увођење обавезног образовања, те нису дозвољавали деци да иду у школу. Народ је навикао да се бори против државе, у то време сматрао је државне чиновнике за непријатеље. Као да су турски чиновници, а не домаћи. Тимочка буна је, дакле, пре свега била последица отпора конзервативног народа модернизацији. Тај сукоб практично траје кроз читав 19. век. Још је кнез Милош морао да пали куће јер сељаци нису желели да ушоре насеља, него су хтели да живе у засеоцима по брдима
Вероватно највећа историјска заблуда да су Срби стварањем Југославије остварили свој интерес, формулисан „да сви Срби треба да живе под истим кровом“.Југославија је створена на миту. На силу је једној утопији дат живот, што се касније показало да ће бити мит који је јако коштао Србе. Заблуда је да су Срби само у тој Југославији могли да остваре свој интерес. Са 1,5 милиона жртава у Првом светском рату и два балканска рата, односно 28 одсто активног становништва, платили смо своју слободу, а онда смо то тако лако дали за идеју која је неостварива.
И о краљу Александру Карађорђевићу ујединитељу постоји много заблуда. Такорећи двострука заблуда. Од 1945. до деведесетих он је био карактерисан као тиранин.
Пре битке на Колубари, на којој је српска војска остварила велику победу, тадашњи регент Александар у Крагујевцу је тражио од војводе Степе Степановића да се повуче са своје позиције, па је Пашић морао да дође у Крагујевац да сређује ствари. Ко зна како би се та битка завршила да се војвода Степа повукао из војске. Александар, дакле, није био савршен херој и војсковођа, како га представљају. Из његовог живота сви су издвајали само оно што им годи. И комунисти, а после и национална реакција. Не говори се да је он започео солунски процес, у ком је елиминисао струју у српској војсци која се противила стварању Југославије или да је био велики коцкар.
О учешћу Србије у Првом светском рату углавном се у школама учи „да је младобосанац Гаврило Принцип извршио атентат на аустријског надвојводу у Сарајеву, због чега је Аустроугарска објавила рат Србији, а онда су Русија, Француска и Енглеска ушле у рат на страни Србије...".
Историјска дистанца, међутим, показује да је Србија искоришћена од стране великих сила да се тај рат започне, што је скупо платила. А каква је помоћ била говори и анегдота да је Француска послала топове за помоћ Србији, али муниција која је ишла уз топове није им одговарала. Муниција је зато слата у Крагујевац на додатну обраду, што је само успорило одбрану земље.