Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Јасеновац, Бљесак и Олуја

Пише: Лидија Глишић, Двери
01.05.2011.

Док ми парастосима помињемо страшно српско страдалништво у 20. веку, за које су искључиво криве усташе, Хрвати ове акције славе као своје херојске подвиге.

Данас се Срби поново сећају својих жртава, оних 700 000 погубљених у Јасеновцу од 1941, и оних настрадалих и протераних из Хрватске 50 година касније, у акцијама Бљесак и Олуја. Док ми парастосима помињемо страшно српско страдалништво у 20. веку, за које су искључиво криве хрватске усташе, Хрвати ове акције славе као своје националне херојске подвиге.

Премијерка Хрватске, Јадранка Косор, изјавила је јуче у Окучанима „да ништа не може умањити величину „Бљеска“, ни херојство хрватских бранилаца“, додајући да ће и тренутак уласка Хрватске у ЕУ бити посвећен њима.

Данас ћемо се парастосом у Доњој Градини, највећем и најмонструознијем српском стратишту, где је од усташке руке, под Тополом ужаса, страдало на стотине хиљада жена, деце и стараца, сетити и жртава усташког геноцида у концентрационом логору Јасеновац, насталог управо ради опстанка Независне државе Хрватске.

*      *      *

Јасеновац, село са именом које је пре 1941. године могло да буди само најпријатнија осећања, смештено је на левој обали Саве, на ушћу Уне у Саву. Око две хиљде његових становника животарило је покрај малог бродоградилишта, неки су радили у циглани и радионици званој "Ланчара". Живот је текао, укоритан двема рекама, ограђен мочварама, у близини пруге којом су промицали возови...

Управо такав положај и близина железнице навешће усташе да овде саграде најстрашнији логор смрти, а циглана и ланчара биће им најбољи изговор пред јавношћу да га назову радним логором. Ако су сами нацисти били запањени ужасима које су усташе починиле у њему, начинима убистава на хиљаде људи, жена и деце, поредећи га са Дантеовим Паклом, како онда објаснити корен толике усташке мржње и невиђене монструозности? Кување људи у казанима, драње коже, печење у "Пићилијевим" пећницама, само су неке од метода којима су усташе убијале немоћне у логорима.

Током Другог светског рата, једини специјализовани логори за децу постојали су само у Хрватској и нигде другде, као што нигде другде најмлађи нису били везивани у џакове и бацани у реку, као што нигде другде деца нису довожена запрежним колима до циглане и спаљивана, одвојена новорођенчад од мајки пуштана да умру од глади, жеђи и болести.

"Милутин је имао косу плаву, очи плаве, лице дугуљасто и зубе ретке. Он се можда сећа наше куће, млина, реке моста на коме се играо..."

"Син Митар, 5 година и ћерка Нада, 3 године нестали су у логору. Чула сам да је син умро у Загребу а о ћерки немам никаквих трагова. Моја мала Нада имала је траг од опекотине..."
Овако су након рата изгледали огласи којима су родитељи тражили своју децу, а белези и детаљи који се у обичном животу чине небитни, могли су бити пресудни у поновном сусрету најмилијих. Зато су их готово сви наводили, у нади да ће се, баш по њима, препознати.

Неки су се срели после 20, 30 година, неки никада, неки су престали да верују да ће се икада срести, неки никада нису изгубили веру, али мало ко је очекивао да ће Јасеновац поново бити ослобађан од усташа.

Ипак, десило се то 8. октобра 1991. године када је српска војска ушла у Меморијални комплекс који је поново, можда баш од потомака некадашњих јасеновачких крвника био уништен, гробља оскрнављена а велики део музејске грађе заувек и неповратно изгубљен. Оне злочиначке трагове које нису успеле да униште ондашње, уништеле су садашње усташе.

Прегледајући Србе из логора у Хрватској из овог рата, лекари су установили да су многи од њих потомци страдалих у логорима из претходног, а да су крвници ондашњи, преци садашњих. Тај податак требало да нас опомиње... као и чињеница да је Јасеновац Дејтонским споразумом припао Хрватској.

За Независну државу Хрватску, која је своје постојање заснивала на смрти невиних људи, данашња хрватска држава каже да је "израз повијесних тежњи хрватског народа".

У Зборнику Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, академик Василије Крестић истиче да је мржња Хрвата према Србима много дубља од површних оправдања да су им у Краљевини Југославији кршена права, и да сеже у даљу прошлост, када није било ни помена о заједничкој држави.

Још 1866. године у загребачком листу Позор, на чијем челу је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, запрећено је Србима да ће Хрвати употребити сва расположива средства да их присиле на одрицање своје посебности, и да на територији хрватских земаља може бити само један – хрватски народ.

Угледни хрватски политичар Франо Супило, још пре Првог светског рата, сматра да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем.
Јосип Јурај Штросмајер и Франо Супило се сматрају угледним и умереним хрватским политичарима и «повијесно» значајним личностима и данас.

Предуго већ траје та пометња у српској свести која као да служи забораву и непомињању, а и сам јасеновачки споменик, апстрактношћу своје форме, не говори да је ту страдало највише српског народа. Нигде крста, о жртвама се говори као о антифашистима, а сам меморијални комплекс више подсећа на лепо уређен парк него на гробље хиљаде невиних Срба, Јевреја, Рома.

Као што је новонастала југословенска држава заувек прећутала масовне злочине извршене над Србима у периоду од 1914. до 1918. у име помирења и заједничког живота у новонасталој краљевини, као што је комунистичка СФРЈ прећутала злочине над српским народом у Другом светском рату у име братства-јединства, тако данас Србија, снисходљиво, поново постаје чувар «мира у кући», замењујући поменути мит братства - јединства новим митом о мултикултуралности, толеранцији и заједничком путу у Европску унију.