Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Да нам живи, живи рад!

Пише: Антоније Ковачевић
Субота - 30.04.2011.

Странац којег пут за 1. мај случајно наведе преко Србије нема шансе, а да ову нашу вукојебину не доживи као земљу радничког благостања и нирване.

Јербо, уместо мириса сузавца, црвених застава и полицијских кордона, што је традиција у свету, дочекаће га шмек крменадли са роштиља и гајбе попијеног пива, симболи нашег радничког покрета.
Док по тамо неким Грчкама, Шпанијама, Францускама радничка класа за свој празник излази на улице, дере грло и баца каменице, наша се диктатура пролетеријата успоставља на пропланцима и језерима, уз јагњетину са храстовог ражња. Једини камен који долази у обзир је онај с рамена, уз потезање конопа, омиљена радничка дисциплина у Срба.
Док се у нормалним земљама, у којима, бај д веј, пролетери живе десет пута боље од ових наших, за 1. мај диже галама до неба, држави и тајкунима лупају шљаге због ниских дневница, положаја трудница или чега већ, на брдовитом Балкану једини инцидент до кога може да дође на овај дан јесте тај да вам комшија који је пресис‘о „баци пеглу“ (исповраћа се) на омиљено ћебенце. Мамурлук сутрадан не рачунам.
И стварно, ко је овде луд?!

Док синдикални лидери по Европи неретко за празник заноће у ћелији, дотле се наши госте за богатом трпезом у вилама и дуплексима које су стекли „јуначки“ се борећи за права радника, а заправо дилујући са владама и министрима. Успут чувајући дупета и фотеље.
Све у свему, да је жива, Клара Цеткин се у Србији не би хлеба најела, Розу Луксембург би послали у инвалидску, а Хофа би остао без посла. Комунизам је био и о‘шо, а нама су се, очито, запатиле његове најгоре тековине. И шта ћемо сад? Ништа. Не дозволите да вам ово моје блебетање поквари угођај, док кусате супицу и крцкате коске. Нек' нам живи, живи рад!