Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

КО ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ

Пише: Игор Ћузовић
30.04.2011.

Један мој пријатељ, појавом Босанац а старином Црногорац, каже да је једном питао свог деду: „Је ли, деда, а ко су наши непријатељи, је л’ да да су то Немци?“
А деда ће: „Ма, какви Немци, дођи да ти деда каже: Личани, мали. Личани су наши непријатељи!“

Осим што је симпатична, ова причица и нема неку поуку. Осим можда оне да смо ми на овим просторима увек лако стварали непријатеље, а најлакше међу нама самима, и да углавном нисмо препознавали ко су нам прави непријатељи. Очас се поделимо на две или три групе, па рокај бато, док једни не победе. Па се онда кољи синови са синовима, унуци са унуцима, праунуци са праунуцима.
И ових дана исто: пуна Србија непријатеља. Радикали, напредњаци, демократи, елдепеовци, социјалисти...

Али загребимо само мало испод површине ових непријатељстава. Ко ту заиста „непријатељује“? Сиромаси, беда, јад. А ови који узвикују страшне пароле с говорница?

Њих, да простите, боли она ствар. Кад се камере угасе, они седе заједно у кафани, пију рујно вино (страшно скупо рујно вино), па се напију, па јуре скупе курве (опасно скупе курве, да не кажемо естрадно скупе курве) кад им се надигне она ствар, па се онда возикају онако пијани и олакшаних јаја скупим (безобразно скупим) колима.

Па се онда мало посећују са својим пријатељима бизмисменима и тајкунима, па се договарају о акцијама за даље „радове“. А кад им неко од вас, читаоци, изађе испред скупог аутомобила да пређе улицу, будите сигурни да иза затамњеног стакла сикћу: „Шта ми сметаш, мишу, склони се одатле, бре!“ И најрадије би згазили тог „миша“ који се усудио да им прелази улицу кад они тријумфално пролазе својим џипом са затамњеним стаклима.

Само би га размрљали по точковима. Не верујете да ови седе заједно у кафани? Верујте ми на реч. Ја вид’о, својим очима. Седе, наручују једно за другим прескупа пића, причају масне вицеве, зајебавају се, прде, кикоћу се...

Не верујете да псују обичан народ, ови иза затамњених стакала? Верујте, ја вид’о, својим очима.

Оно што хоћу да кажем - живот им је много леп. Имају пара колико не могу да потроше, око њих су возачи, телохранитељи, „пратиље“. Јебе им се за све, а поготово за вас који се с комшијом крвите око тога „ко је у праву“. Могло би се чак рећи да су они једни другима прави пријатељи.

И тако се они друже и зајебавају, а очајници по улицама и јевтиним кафанама с узбуђењем понављају њихове пароле и оће очи једни другима да изваде. Посвађали се око тога „ко је у праву“, „ко ће да уништи Србију“, а ко је „прави патриота“.

Пароле? Идеологија? Ко је четник, а ко партизан, ко је десничар, а ко левичар, ко је за Европу, а ко је за Русију, ко је већи „антикомуниста“?

Ма дајте, људи... Зар стварно још неко верује тим глупостима? Пробудите се већ једном! Већ 20 година и више пецамо се на разноразна обећања. „Направићемо ово“,  „отворићемо радна места“...

Лажу, бре. Не дозволите да заваде нас који радимо за њих и оне који не раде због њих.
Доста је било. Освестите се. Препознајте непријатеља.

Само прошетајте мало по граду. Они који возе бесна кола, они са скупим сатовима, они задригли, у тесним а скупим оделима, они поред којих су накварцоване плавуше. То су они који живе од туђег рада и кроје туђе судбине. То су они због којих ћете се, пре или касније, постидети пред вашом децом кад вам буду тражили паре за нешто важно, дечје, а ви немате.
То су непријатељи.