Митови,легенде предања и обмане о историји

[херцеговац]

Вест је у земљи најпре пренео Радио Београд, а у иностранству, исте вечери, Би-Би-Си.11
Нешто касније, 12. априла 1946. године, о Дражином заробљавању и ликвидацији Николе Калабића говорило се на седници Президијума Народне скупштине Народне Републике Србије. Министар у влади Републике Србије, Живота Ђермановић, том приликом је одао признање Министарству унутрашњих послова ''за хватање Драже Михаиловића и за ликвидирање оне његове најблискије банде Николе Калабића, Марка Котарца, Бошковића и других, који су крају, у коме ја живим, наносили страшне жртве''. Ђермановић је највише говорио о ''скоро ликвидираном Николи Калабићу'', тврдећи да се он састајао са шефом Гестапоа у Ваљеву, да је клао и пекао људе на ражњу, итд.12


Факсимил из брошуре ''Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович'', објављене 1946. године у Скопљу; само у овој брошури је објављено да је Калабић ликвидиран

Детаљи о заробљавању нису саопштени, али су се код народа брзо укорениле две верзије.
Према првој, Озна је успоставила радио везу са Дражом, представљајући се као нека америчка база у Средоземљу. Тако је уговорена Дражина евакуација авионом. Летилица се спустила на уговорено место, из ње су изашли ''амерички официри'', руковали се са свима и Дража је ушао унутра. Али, авион је слетео у Београду.
Према другој, мање раширеној верзији, Дражу је издао енглески официр на служби у британској амбасади у Београду, који је током рата припадао војним мисијама при Врховној команди. Тај Енглез је наводно неколико пута успео да се састане са Дражом, а онда је обавестио Озну о месту његовог боравка.
После 1948. године појавила се и трећа верзија, која је имала најмање присталица. Наиме, те године у Лондону је објављена књига бившег дописника ''Ројтера'' из Београда, Монтија Радуловића, ''Титова република''. Радуловић је тврдио да је Дража заробљен због лаковерности неког сељака из околине Вишеграда, који је поверовао да су прерушени припадници Озне заиста четници. Тада је први пут поменута једна локација - Вишеград.
При свему томе, нико није ни помишљао на издају неког из Дражине околине, ''јер се тако нешто сматрало потпуно немогућим''.13
Специјално, није било говора о издаји Николе Калабића. Напротив, њега су у изјавама из 1946. године и сами комунисти означавали као ''последњег Дражиног команданта'', односно команданта Дражине ''најблискије банде'', наглашавајући да су Калабић, као и његова група, ''ликвидирани''. Детаље о ликвидацији, као ни у другим случајевима, нису помињали, али из контекста произилази да је реч о ликвидацији у борби, у што нико није ни сумњао.
Пошто су 1946. године највише говорили о Калабићу, комунисти су тиме нехотице ојачали мит који је и иначе постојао, што је утицало на њихов следећи потез: да управо Калабића огласе за издајника. То је учињено у фељтону ''Политике'', од 5. августа до 17. септембра 1962. године. Тада је овај лист достигао највећи тираж у својој историји (који је достигнут још само једном, дан после смрти Ј. Б. Тита, 5. маја 1980. године).
У фељтону, који је диктирао лично Слободан Пенезић Крцун, акценат се најпре ставља на напоре Озне да осујети Дражин одлазак из земље, што је он наводно планирао још крајем 1944. године. Ово је учињено тако што је Озна ушла у четнички систем радио везе, шаљући Дражиној Врховној команди оптимистичке вести о стању у Србији. Тако је он одустао од повлачења на запад (које му, у стварности, није било ни на крај памети).
После 13. маја 1945, по овој верзији, Дража се неко време кретао по Источној Босни, од Романије до Вишеграда (у стварности, после маја 1945. није ишао у област Вишеграда).
Затим се пребацио преко Дрине, уз помоћ Вишеградске бригаде (заправо, била је то Летећа рогатичка).
Међутим, пошто није нашао Калабића и Рачића (Ајдачић се не помиње), а потере су биле јаке и учестале, већ у октобру се склонио у околину Вишеграда (то се заиста десило тек после четири месеца).
Озна је брзо сазнала да се он ту налази, али било им је важно да се Дража зароби жив, како би био изведен пред ''народни суд''. Зато су убацили једног свог официра у Калабићеву групу, у околини Ваљева. Тај је рекао да долази од четника из емиграције и да има везу са једном западном амбасадом у Београду. Други пут је повео још једног официра Озне, ког је представио као странца, чиновника те амбасаде, а Калабић је све то поверовао. Тако су га одвели у Београд, 29. новембра 1945, и заробили. Он је брзо пристао да их одведе до Драже, у замену за своју главу. То је и учинио, 13. марта 1945, на планини Панос код Вишеграда, између Орлина и Грања.
Пенезићева верзија била је очајна, због чега је више пута мењана, да би на крају комунисти од ње одустали.14
Упркос свим тим променама, види се да иследници нису успели да извуку од Драже тачне податке о његовом кретању. Он им је највише говорио о Васиљевићу, јер је знао да је мртав, а није помињао Нешковића, Тушевљаковића и јатаке у Западној Србији. Иследници су као коначну прихватили причу о кратком задржавању на десној обали Дрине, што је довело до кардиналних грешака у фељтону ''Политике'': са Калабићем, који је тада био мртав, они планирају да Дражу, који се налазио у Србији, доведу у Србију...
Међутим, фељтон ''Политике'' временом је потиснуо гласине о Дражином заробљавању које су кружиле у народу.
На крају долази до једног историјског парадокса.
Наиме, кроз изјаву генерала Ђоке Јованића, комунисти 2000. године одустају од приче о издаји Николе Калабића.  ''Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује'', рекао је Јованић. Погодило се да је његова изјава објављена управо на дан ''демократских промена'', 5. октобра. Али, причу о Калабићевој издаји тада настављају покрети и групе који се сматрају антикомунистима и равногорским присталицама. У вези детаља, та прича мање-више понавља ''Политкин'' фељтон из 1962. године. У периоду од 1996. до 1999, четири године узастопно, ''Равногорска награда'' додељена је књигама у којима пише да је Калабић издајник и које у основи преносе диктат Слободана Пенезића Крцуна новинарима ''Политике''.
Како је заробљен Дража?
У  свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Марковића су комунисти заробили тек 1950, у земуници поред Марковића потока, названог тако по његовој фамилији, недалеко од пута Пожега - Ужице. На стаљинистичком процесу у Ужицу, одржаном исте године, Марковић је осуђен на смрт и потом стрељан.15
Писмо које је мајор Марковић успео да протури преко границе објавио је швајцарски лист ''Л Журнал Д`Ивердон'' 16. августа 1946. године, под насловом ''Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића''. Ево интегралног чланка из овог листа:
Амерички листови нашироко коментаришу причу како је ухапшен генерал Михаиловић. Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, који је тајно изнешен из Југославије, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор Покрета отпора генерала Михаиловића и командант Пожешког корпуса. Ево шта он каже:
''Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке - енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб - код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.