04-14-2011, 11:34 PM
Према томе, судећи по сведочењу Загорке Васић и писмима послатим у Швајцарску преко курира, Дража је напустио Подриње тек почетком фебруара 1946. године. Овде је свакако остао због комуникација: људи које је слао ''Др'', курир генерала Дамјановића, а свакако и курири за Швајцарску - били су упућени на железницу, на већа насеља и посебно на Београд. Прелазак на западну обалу Дрине значио је отежану комуникацију не само зато што је река сама по себи препрека, већ и зато што су 1943. године четници порушили све велике железничке мостове између Србије и Босне (мост ''Александар Први'' код Рудог, мост изнад Вишеграда и мостове код Мокре Горе).
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, - одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? - гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. ''Зар ме и ти, Слобо, бијеш?'' - рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: ''Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба''. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе... Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као ''горски цар'' и тобожњи командант ''60.000 до зуба наоружаних војника'' води огорчене борбе у југословенским планинама... А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је ''најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа'', додајући да је он био ''последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије''.10
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, - одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? - гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. ''Зар ме и ти, Слобо, бијеш?'' - рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: ''Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба''. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе... Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као ''горски цар'' и тобожњи командант ''60.000 до зуба наоружаних војника'' води огорчене борбе у југословенским планинама... А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је ''најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа'', додајући да је он био ''последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије''.10
Неђе Србин сакривен у гори,
Страшно чудо измисли и створи.
Научи га Сила са Небеса,
Јаворово дрво те отеса!
Страшно чудо измисли и створи.
Научи га Сила са Небеса,
Јаворово дрво те отеса!