Митови,легенде предања и обмане о историји

[херцеговац]

Дража је вероватно пронео гласове да се вратио у Босну - иначе је током рата на тај начин често заметао траг - али то ипак није учинио. Није познато да ли је у Подрињу био у контакту са Рачићем, али је управо ових дана један његов курир пронашао Калабића. Калабић му је одговорио писмом од 22. новембра, које гласи:
Драги и мили Чича,
Прилике не дадоше да се у Црногорском срезу састанемо. Од г. Др. људи иду ка Вама па Вам се јављам. Драгоме Богу хвала да сте до сада све ове надчовечанске муке пребродили. Моје искрено од срца саучешће за драгим Војом. Мој Мишо - срећа моја - такођер пао је за идеју Равне Горе.
У име Бога биће добро, јер док год Ви живите Србији ће бити добро.
До сада сам обишао једанаест срезова, скоро свако село, издавао сам наређења као заменик Чика Марка (пуковника Драгослава Рачића - прим. аут). Организација оживљава, једино је потребно да се Ви сачувате до лишћа.
Ако могу помоћи дођите у наш стари крај, Теочин и околина. Молим за овлашћења и инструкције, јер до Ђурђева нема рата за нас. Потребна би била Ваша наредба о к-ту Србије и групи корпуса. Идем од села, до Мораве морам доћи у име Бога, да видим све. Дођите у околину кума. Када да Вас чекам и надам се?
Поздравите Нику, Уроша и остале а Вас грли, воли и мисли на Вас, Ваш Чика Пера.5
Мада је Дража познавао Николин рукопис, он је на крају писма, ради сваке сигурности, ставио напомену: ''Растали смо се пред Закмуром''. Јер, само мали број људи знао је да су се њих двојица растали пред овим фочанским селом.
Тог 22. новембра Дража више није био у Косјерићком (Црногорском) срезу, али се и даље налазио на десној обали Дрине, где су га пронашли људи које је послала особа под шифром ''Др''. И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња.
Наиме, Дамјановић је јануара 1946. послао из Италије Загорку Васић, која је уочи рата била секретарица у кабинету председника владе Драгише Цветковића, а током рата београдски илегалац и курир. Загоркин задатак био је да пита Дражу да ли жели да напусти земљу. Ако би одговор био позитиван, Дамјановић је гарантовао да то може извести за 24 часа.
Преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка Васић је дошла до Бајине Баште, где је човек за везу био ''Ђађа Воденичар'', који је становао у главној улици. Рекао је да ''комунистичке дивизије опкољавају Чичу'', и да ''свакога дана долазе лажни курири из иностранства'', због чега је и њој отежан задатак. ''Воденичар'' је одредио пратиоца Загорки до нове везе, у Белој Цркви код Крупња. Путеви су били закрчени комунистима. Патролама које би их зауставиле говорили су да иду да обиђу војника, партизана. У Белој Цркви Загорка Васић је најпре тражила ''чика Неђину кућу''. Када је нашла Неђу, разменили су лозинке: ''Да ли знате где је Воденичар?'' - питала је Загорка, а одговор је гласио: ''Премлатили су га комунисти''. Неђа је затим довео ''Воденичара'', са још двојицом. ''Воденичар'' је рекао да је ''видео Чичу пре месец дана'', да је он ''рањен на левој страни изнад кука'', и да се у склоништу ''хране углавном кукурузом''.
''Воденичар'' је послао два сељака код Драже, и они су, по повратку, Загорки Васић саопштили његов одговор за генерала Дамјановића. По сећању госпође Васић, ово су биле Дражине речи:
Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек, и мора да разуме да ја нећу одавде.
Сељаци су још питали Дражу: ''Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?'' Дража је одговорио:
Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи.
Док је путовала кроз Србију, Загорка Васић је често примећивала четничке пароле исписане у снегу. Остала јој је у сећању група девојчица како певуши: ''Трешњевице, село мало, нема више друже здраво, него има здраво брате, четници ће да се врате''.6
Постоје још два позната контакта са Дражом почетком 1946. године. Према Дејвиду Мартину, ''пријатељи из Швајцарске'' наговарали су Дражу да ''бар накратко напусти земљу, како би се опоравио'', јер је био ''скоро на смрт болестан'' од пегавог тифуса. Према Мартину, Дража се разболео од тифуса ''у јесен 1945. године''. До 16. новембра 1945, до када је Мијалко Перишић имао информације о Дражи или га је лично виђао, он још није био болестан.
Мартин цитира писмо које је Дража послао пријатељима из Швајцарске, јануара 1946. године:
За мене су околности у којима бих напустио своју земљу и свој народ незамисливе. ''Не можеш понети своју земљу са собом на ђоновима својих ципела'', рекао је Дантон када су га наговарали да напусти Француску. Ја данас могу само да поновим те речи. Јер, ја нисам Јосип Броз Тито, који са овом земљом и овим народом нема ничег заједничког, да бих могао да побегнем на први знак опасности и потражим уточиште на неком удаљеном острву. Неколико пута сам био у очајној ситуацији, окружен са свих страна и наизглед без икакве наде за спас. Али, уз Божију помоћ, увек смо успевали да се извучемо.
Ви знате који је мој стратегијски циљ: да се одржим по сваку цену, како бих могао да обавим велики задатак који лежи пред нама. Може се догодити да за нашу свету ствар и погинем. Али ви сви добро знате да праведна ствар за коју се наш народ бори неће умрети са мном. Јер ја само вршим вољу народа - зато сам и започео борбу против окупатора и, касније, против комуниста. Ја ни једног часа не сумњам да ће једног дана сунце слободе са Равне Горе обасјати нашу напаћену домовину.7
Са Дражом је у ово доба у курирској вези био и др Живко Топаловић, који се такође налазио у Швајцарској. Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Топаловић је ово писмо дао швајцарском листу ''Курие д`Женев'', који га је објавио 6. априла исте године. Како је и Топаловић молио Дражу да напусти земљу - а може бити и да је он један од пријатеља из Швајцарске које помиње Мартин и да су курири били исти - то је и одговор налик пређашњем. Писмо од 2. фебруара је опширније и оно гласи:
Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда кад не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у ''Независној држави Хрватској''...
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
Ви знате мој крајњи циљ: издржати по сваку цену за велики задатак који нас очекује. Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута. Ја сам само прост извршилац народне воље и у том својству сам отпочео најпре борбу против окупатора, затим против комуниста. Такав ће исто бити положај мог наследника, кога Ви познајете. Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену отаџбину.


Дража