Митови,легенде предања и обмане о историји

[херцеговац]

Дражино гробно мјесто.

Већа скица:

http://picturepush.com/public/4608516

Према сазнањима историчара Динчића, која му је пренио титов гардиста Чичин гроб би се требао налазити на мјесту означеном на скици.

Ево шта каже:

Броз, који је одмах по приспећу у Београд, октобра 1944. године, наредио својим људима да се у Србији понашају ''као у окупираној земљи'', био је у грчу још више него претходни окупатори, Немци. И годину и по дана после ''ослобођења'', он је често живео у склоништима од ваздушних напада, направљеним испод Белог двора уочи Другог светског рата. Ту су га чували одабрани припадници тајне полиције Озне, односно, касније, Удбе. И за време Дражине ликвидације, као и непосредно пре тога, није напуштао ово склониште.
Иронија судбине хтела је да у истом том склоништу, нешто даље, у просторији коју су звали ''пећина'', и која је имала оловна врата, последње седмице свог живота проведе и ђенерал Дража. Из те ''пећине'' Дража је одвођен на суђење у Дом гарде на Топчидеру, који се налази у непосредној близини, а у њој је вероватно и убијен. Ту су остале његове ствари, које ће много деценија касније наследник Удбе, БИА, показати јавности и пренети у свој музеј.
Према сведочењу гардисте, Дражу су сахранили у комплексу Белог двора, у једној ували испод цркве Светог Ђорђа. На том месту терен се спушта у Лисичји поток, тј. дворска ограда, која се налази испод гроба, дели ову падину Лисичјег потока на два дела.
У време када се гардиста тамо налазио, Дражино гробно место било је оивичено камењем ишараним маховином. Тик изнад гроба налазило се рачвасто листопадно дрво, вероватно платан. Около је био травњак, а кроз травњак, поред самог гроба, пружала се пешачка стаза, којом су стражари ишли до ограде. Ова стаза одваја се од пута који од Белог води ка Старом двору. Гроб је од тог пута удаљен 30 до 50 метара.

Црква Светог Ђорђа, дворска црква у којој је некадашњи усташа припадник 369. усташке пуковније, Марко Месић стриц послиједњег предсједника предсједништва СФРЈ, испалио метак у чело фрескописаног лика Господа нашег Исуса Христа Спаситеља. Када се 369. усташка пуковнија распала пред Стаљинградом Руси су заробили Месића и поставили га за команданта заробљених, а 'преваспитаних' усташа, који су сачињавали ново формиране комунистичке јединице југословенског батаљона, које су се ставиле под брозову команду. Месић чим је са совјетима ушао у Београд одужио се брозу тако што је провалио у цркву светог Ђорђа и пуцао у фреску Господа Исуса Христа. Још увијек се могу видјети трагови тог дивљаштва. За таква 'јуначка'дијела сам броз је одликовао Месића.



Месић, док је још био усташа.

Наводи гардисте о Чичином гробу се поклапају и са наводима из књиге Ђенерал Дража и општа историја гдје је Загорка Васић, обавештајац генерала Миодрага Дамјановића, испричала исту верзију са мањим  одступањима везаним за гробно мјесто. Ријеч је о пар десетина метара. Генерал Миодраг Дамјановић је био командант свих четника који су се налазили у логорима по Италији.

Загорку Васић, предратну секретарицу у кабинету председника Југословенске владе, Драгише Цветковића, Дамјановић је јануара 1946. године послао из Италије да пронађе Дражу и да му понуди извлачење из земље. Загорка је пронашла Дражу у Западној Србији, али он, као ни раније, није хтео да иде у иностарнство. Марта 1946. године Дамјановић сазнаје да је Дража заробљен и одмах кује план о његовом ослобођењу. Као и под Немцима, четници су и у ово доба у Београду имали јаку обавештајну службу и доста илегалаца, на које се Дамјановић ослањао.
Видевши да се нешто дешава, комунисти су направили Дражиног двојника, кога је ''марица'' сваког дана одвозила од затвора у Ђушиној улици до Дома гарде на Топчидеру. У ствари, Дражу су држали у подземним склоништима, која се пружају од Дома гарде до Белог двора. Када је Дража убијен, двојника су водили на различите локације, ради заваравања трагова.

Доказ да су четнички илегалци били близу је фотографија мртвог Драже, до које су дошли непосредно послије ликвидације. Ову фотографију комунисти су направили у свега три примјерка – по један за Александра Ранковића, Слободана Пенезића и Светислава Стефановића – а негатив су уништили, али она је ипак још тог лета објављена у четничким новинама у Италији. Тада су комунисти покренули опсежну истрагу, али никада нису сазнали како се фотографија нашла у рукама генерала Дамјановића. Касније, Дамјановић је предао фотографију Загорки Васић, а 1993. године, када се први пут вратила у Србију, из Калифорније, она је фотографију поклонила Самарџићу. Када је основана Комисија за проналажење Дражиног гроба, 2009. године, фотографију Самарџић је предао једном члану те комисије, ради анализе; анализа још није обављена, нити, иначе, има вести о раду ове Комисије.

Колико је ова спрдачина неокомуниста око рехабилитације попримила размјере најбоље се увјерио свако ко је био на неком од рочишта, а да не бих ја овдије давио свако ко пожели може се и сам увјерити у истинитост, ако посјети будуће неко рочиште.

Србија земља без правде. То су први осјетили навијачи Црвене Звезде. Мишићу издржи.