11-25-2010, 02:39 PM
Вакцина и профит
ЛИЧНИ СТАВ
Аутор: Проф. др Зоран Радовановић
Нечастиви дух срамне набавке вакцине против новог грипа још увек лебди над нама упркос напорима актера те неподопштине да се истиха упокоји. Та подвала се оправдано издваја у домаћем већ добрано етички загађеном простору, како због наводно хуманих принципа у чије име је обављена („спасавање људских живота“) тако и због бахатости и безобзирности извршилаца. Подсетимо се до сада помињаних чињеница и додајмо им неке мање познате јавности.
На самом крају пролећа прошле године, када је проглашена пандемија, Министарство здравља је ступило у контакт са произвођачима вакцина. Две најпознатије компаније су поставиле услов да се испорука уговори директно са државом (без посредника је јефтиније), а у јесен је ангажована трећа, Новартис, која у Србији за вакцине нема ни представништво, а ни стално заступништво (идеалан терен за преступништво). Покушало се да се свему да привид непорочности, па су два стручњака буквално спроведена до места одигравања фарсе. Речено им је да су чланови тендерске комисије, да ће одлуку о томе добити накнадно и да пред новинарима одлуче о избору понуђача, али да не могу да виде тендерску документацију (!?). Када су покушали да заштите свој интегритет постављањем најсувислијих питања, на њих је пред камерама викано.
Понуђач је, ускраћивањем документације, скрио порекло вакцине и није демантовао сумње да је кинеска (иначе, двоструко јефтинија) вакцина препакивана у Италији, па слата Имунолошком заводу у Загреб, док се са наше стране ланац настављао ноторном „Југохемијом“ и једном опскурном ваљевском фирмом. Сви слаткоречиви суперлативи врха здравствених власти претворили су се у своју супротност, подсећајући грађане на „голог краља“ и „кратке ноге“: вакцина није била најјефтинија, већ далеко најскупља, није стигла прва, већ последња у регион, а није била ни најбоља.
Мање се зна зашто се уопште ишло на тендер. Пошто је већ била проглашена „епидемија од већег епидемиолошког значаја“, министар је имао законско право и дужност да ангажује сва правна и физичка лица на њеном сузбијању. Конкретно, то значи да Институт „Торлак“, који поседује дозволу за увоз и где је вакцина и иначе била ускладиштена, обави посао уз надокнаду само стварних трошкова. Но, „уграђивачи“ су били важнији од прописа.
Грађани су препознали мангуплук па је, рачунајући и растур, утрошено само 200.000 од испоручених преко 800.000 и наручена три милиона доза. Један проблем проистекао из те несразмере биће скупо уништавање неутрошених количина (2,5-3 евра по килограму у некој од суседних земаља), а други, много важнији, чини питање плаћања преко два милиона наручених, а неиспоручених доза. Разумно решење је пропуштено 8. децембра прошле године, када је било јасно да се омануло, а произвођач је прекршио уговор. Да је тада раскинут, једина последица била би изгубљени профит групе остапбендероваца.
Сада је на нашем нејаком гласу јавности да не дозволи да се губитак покрије из буџета, већ да манипулатори преузму одговорност за своју незајажљивост. То је прилика и да се покаже које невладине организације и који медији су заиста независни (многи су продужена рука власти).
ЛИЧНИ СТАВ
Аутор: Проф. др Зоран Радовановић
Нечастиви дух срамне набавке вакцине против новог грипа још увек лебди над нама упркос напорима актера те неподопштине да се истиха упокоји. Та подвала се оправдано издваја у домаћем већ добрано етички загађеном простору, како због наводно хуманих принципа у чије име је обављена („спасавање људских живота“) тако и због бахатости и безобзирности извршилаца. Подсетимо се до сада помињаних чињеница и додајмо им неке мање познате јавности.
На самом крају пролећа прошле године, када је проглашена пандемија, Министарство здравља је ступило у контакт са произвођачима вакцина. Две најпознатије компаније су поставиле услов да се испорука уговори директно са државом (без посредника је јефтиније), а у јесен је ангажована трећа, Новартис, која у Србији за вакцине нема ни представништво, а ни стално заступништво (идеалан терен за преступништво). Покушало се да се свему да привид непорочности, па су два стручњака буквално спроведена до места одигравања фарсе. Речено им је да су чланови тендерске комисије, да ће одлуку о томе добити накнадно и да пред новинарима одлуче о избору понуђача, али да не могу да виде тендерску документацију (!?). Када су покушали да заштите свој интегритет постављањем најсувислијих питања, на њих је пред камерама викано.
Понуђач је, ускраћивањем документације, скрио порекло вакцине и није демантовао сумње да је кинеска (иначе, двоструко јефтинија) вакцина препакивана у Италији, па слата Имунолошком заводу у Загреб, док се са наше стране ланац настављао ноторном „Југохемијом“ и једном опскурном ваљевском фирмом. Сви слаткоречиви суперлативи врха здравствених власти претворили су се у своју супротност, подсећајући грађане на „голог краља“ и „кратке ноге“: вакцина није била најјефтинија, већ далеко најскупља, није стигла прва, већ последња у регион, а није била ни најбоља.
Мање се зна зашто се уопште ишло на тендер. Пошто је већ била проглашена „епидемија од већег епидемиолошког значаја“, министар је имао законско право и дужност да ангажује сва правна и физичка лица на њеном сузбијању. Конкретно, то значи да Институт „Торлак“, који поседује дозволу за увоз и где је вакцина и иначе била ускладиштена, обави посао уз надокнаду само стварних трошкова. Но, „уграђивачи“ су били важнији од прописа.
Грађани су препознали мангуплук па је, рачунајући и растур, утрошено само 200.000 од испоручених преко 800.000 и наручена три милиона доза. Један проблем проистекао из те несразмере биће скупо уништавање неутрошених количина (2,5-3 евра по килограму у некој од суседних земаља), а други, много важнији, чини питање плаћања преко два милиона наручених, а неиспоручених доза. Разумно решење је пропуштено 8. децембра прошле године, када је било јасно да се омануло, а произвођач је прекршио уговор. Да је тада раскинут, једина последица била би изгубљени профит групе остапбендероваца.
Сада је на нашем нејаком гласу јавности да не дозволи да се губитак покрије из буџета, већ да манипулатори преузму одговорност за своју незајажљивост. То је прилика и да се покаже које невладине организације и који медији су заиста независни (многи су продужена рука власти).