07-23-2010, 12:19 AM
Ирридуцибили
Година 1973. Лазио је на путу до титуле шампиона Италије. Појављује се први транспарент “Ултрас” на северној трибини, нема више спонтаног урлања и аплауза – има ту млађих момака из северних и западних делова града који износе своју љубав према клубу с пиротехником, заставама и транспарентима.
Прве праве групе с именом “Ултрас Лазио” и “Цоммандос Монтеверде” (каснији ЦМЛ’74) се појављују 1974. Први дим запаљен у Риму је са стране “Ултрас”-а који су тада били на јужној трибини на пријатељској утакмици против Сан Паола. Али Лазио остаје међу главним адресама фудбала у Италији и тако група “Ултрас” напушта трибину. Мање групе попут “Леопард”, “Боyс”, “Вигилантес”, “Тупамарос” и “Маринес” улазе на трибину и организују навијање. И полако се ствара то што сви називају “Лазиалитà”. Екстремна љубав према Риму и његов историји, десничарски и домољубив покрет, оданост десничарским странкама и велике симпатије према фашизму – често се истицало да је Бенито Муссолини волио управо СС Лазио. Активни део трибине је био сачињен од 50 – 150 млађих навијача који су редовно ишли возом на гостовање – ствар која је годинама касније била главна инспирација једној групи званој “Ирридуцибили Лазио”.
Настају легендарни “Еаглес Суппортерс” и преузимају навијање у своје руке. Али убрзо долази до великих проблема унутар навијачке сцене Лазиа и 15-так младића оснивају групу “Викингс” и удаљују се од истих. “Еаглес” мењају трибину јер желе, као многе друге навијачке групе у то време имати трибину с којом имају идентификацију и у којој могу без проблема да форсирају навијање и уједињење трибине.
9. децембар 1979 је прва организована утакмица на којој је СС Лазио имао подршку с северне трибине и ускоро је већ испао у другу лигу која је ипак нешто најбоље што је могло момцима да се деси у то време. Велика гостовања у сезони 82/83 с некада 7.000 (Бологна), некада 4.000 (Бари), некада 10.000 (Пистоиа) Лазиала уз свој клуб – урнебесно навијање – хиљаде небескоплавих застава и међу првима организовано навијање с вођом на челу. Лазио је постао несхваћени феномен широм Апенина. Љубав своје публике према 11 фудбалера је убрзо прославио навијачку трибину Норд и сврстао је у сам врх Ултрас сцене Италије. Политика је и даље екстремно десничарска – Лазиали међу првима певају “Инно ди Мамелли” тј. Италијанску химну редовно на утакмицама вољеног клуба. Чак 15.000 Лазиали иде у Ареззо, једно од најмасовнијих гостовања у Тосцани свих времена…
Лазио побеђује пред 75.000 гледаоца Цатаниу после велике борбе – утакмице коју “Еаглес Суппортерс” сматрају као побеђену због навијача, због навијања, због љубави Рима према Лазиу. Долази на “промозионе” до туче у Цава деи Тиррени с навијачима Цавесеа и улазак у прву лигу је дефинитивно осигуран. У то време Еаглес као и друге навијачке групе Лазиа нису носиле италијанске заставе у знак отпора против “трицолоре” освојеног од Роме у години 1984. Ово је симболика комплекса у италијанској навијачкој сцени. Еаглес постају велика група и имају за тадашње услове фантастичну бројност од 2.000 чланова, остале групе инволвиране у чудо звано “Цурва Норд” су Ултрас’74, Цоммандос Монтеверде, ла Фаланге, Еаглес’ Корпс, Хелл’с Еаглес Дестроyерс, Америцан Еаглес, Группо Сцонволти и Еротиц Гропу. Као што сви видите већ је тада био присутан неки “стампо британницо “ у именима група Лазиа и многа имена ћете јос данас препознати код касније осниваних навијачких група широм Апенина.
18. октобар 1987 године је датум оснивања групе „Ирридуцибили Лазио“. Клуб је у великој кризи и после 3 године успева да уђе опет у Серие А. “Ирридуцибили” су група млађих момка, криминалца у покушају, неки чак бивши чланови “Еаглеса” које је исто почео нападати највећи противник – године и време. “Ирридуцибили” су група која је ношена љубави према клубу и радикалности. Визије пар великих ликова унутар ИРР’87 су темељ данашњег навијачког покрета Италије. Није тачно да су ИРР’87 измислили копирање Енглеза без бубњева, одлазак на гостовање возом “као некада”, тучу, пиво и заставе на две мотке али су заједно с Веронесима дефинитивно група која је у највише учествовала у развоју навијачког духа у то време. Наравно да су први конфликти између млађих ИРР и Еаглес неизбежни, ИРР чак улазе на муретто централе на Норд, централни део Норда на којем се налазе Еаглес Суппортерс.
Лазиали остају без свог стадиона због реновирања за светско првенство ‘90е и Лазио опет испада из Лиге. Еаглес већ 89е године морају да се боре за опстанак, све више млађих навијача прелазе на ултрадесничарске ИРР’87, међу њима и Паоло Ди Цанио 1989. Еаглес постају друга група трибине, али тек 92/93 на утакмици против Сампдорие после велике туче напустају Норд због “ великих разлика с ИРР” како истичу и одлучују да ЕС не постоје више. ИРР’87 организују навијање у свом стилу – све остало је историја и до данас се ништа није променило. Једино да је историјско пријатељство с Торином и са Баријем прекинуто одмах након распада Еаглес Суппортерс и да је прва гарда ИРР између Диаболика, Тонна, Yурија и Геппа успела да направи од ИРР марку. Прва су група која је комерцијалне сврхе користила за развој групе – годинама касније имате Радио Блù Италиа који емитује приче ИРР, 12 схопова у и у околини Рима, трибину која лојално стоји иза феномена Ирридуцибили и клуб који не може да доминира над групом, већ група која доминира над клубом. Питање је једино да ли су ИРР продали свој мото с којим су увек нападали Еаглес – да користе навијање за зараду…
Норд Лазиа је такође у транзицији. Ирридуцибили имају додуше велики монопол и тешко је веровати да ће икада имати озбиљнији проблем у одбрани трибине, али је познато да није све тако златно као што изгледа. Вође трибине нису често на гостовањима, паре и политика (асоцијација с Нуова Гуардиа и с листом унуке Муссоллини су свима познате чињенице) су одвојиле ИРР од реалности – све чешће имате у Риму кампање за скупљање пара за италијанске породице у Аргентини због економске кризе, керова без дома у главном граду, протести у политичком и друштвеном животу – јесте да је то њихов стил, јесте да « Када мисао постаје акција » није само парола него део њихове идеологије, али је и видљиво да старији Лазиали све чешће избегавају тај феномен и удаљују се чак од групе. « Банда Но’антри » и тренутна мала криза Норда, о којој постоји толико варијанти да нећу овде да је спомињем, показују да ниједна група не може да избегава једно: Живити за свој фудбалски клуб и ништа више!
Година 1973. Лазио је на путу до титуле шампиона Италије. Појављује се први транспарент “Ултрас” на северној трибини, нема више спонтаног урлања и аплауза – има ту млађих момака из северних и западних делова града који износе своју љубав према клубу с пиротехником, заставама и транспарентима.
Прве праве групе с именом “Ултрас Лазио” и “Цоммандос Монтеверде” (каснији ЦМЛ’74) се појављују 1974. Први дим запаљен у Риму је са стране “Ултрас”-а који су тада били на јужној трибини на пријатељској утакмици против Сан Паола. Али Лазио остаје међу главним адресама фудбала у Италији и тако група “Ултрас” напушта трибину. Мање групе попут “Леопард”, “Боyс”, “Вигилантес”, “Тупамарос” и “Маринес” улазе на трибину и организују навијање. И полако се ствара то што сви називају “Лазиалитà”. Екстремна љубав према Риму и његов историји, десничарски и домољубив покрет, оданост десничарским странкама и велике симпатије према фашизму – често се истицало да је Бенито Муссолини волио управо СС Лазио. Активни део трибине је био сачињен од 50 – 150 млађих навијача који су редовно ишли возом на гостовање – ствар која је годинама касније била главна инспирација једној групи званој “Ирридуцибили Лазио”.
Настају легендарни “Еаглес Суппортерс” и преузимају навијање у своје руке. Али убрзо долази до великих проблема унутар навијачке сцене Лазиа и 15-так младића оснивају групу “Викингс” и удаљују се од истих. “Еаглес” мењају трибину јер желе, као многе друге навијачке групе у то време имати трибину с којом имају идентификацију и у којој могу без проблема да форсирају навијање и уједињење трибине.
9. децембар 1979 је прва организована утакмица на којој је СС Лазио имао подршку с северне трибине и ускоро је већ испао у другу лигу која је ипак нешто најбоље што је могло момцима да се деси у то време. Велика гостовања у сезони 82/83 с некада 7.000 (Бологна), некада 4.000 (Бари), некада 10.000 (Пистоиа) Лазиала уз свој клуб – урнебесно навијање – хиљаде небескоплавих застава и међу првима организовано навијање с вођом на челу. Лазио је постао несхваћени феномен широм Апенина. Љубав своје публике према 11 фудбалера је убрзо прославио навијачку трибину Норд и сврстао је у сам врх Ултрас сцене Италије. Политика је и даље екстремно десничарска – Лазиали међу првима певају “Инно ди Мамелли” тј. Италијанску химну редовно на утакмицама вољеног клуба. Чак 15.000 Лазиали иде у Ареззо, једно од најмасовнијих гостовања у Тосцани свих времена…
Лазио побеђује пред 75.000 гледаоца Цатаниу после велике борбе – утакмице коју “Еаглес Суппортерс” сматрају као побеђену због навијача, због навијања, због љубави Рима према Лазиу. Долази на “промозионе” до туче у Цава деи Тиррени с навијачима Цавесеа и улазак у прву лигу је дефинитивно осигуран. У то време Еаглес као и друге навијачке групе Лазиа нису носиле италијанске заставе у знак отпора против “трицолоре” освојеног од Роме у години 1984. Ово је симболика комплекса у италијанској навијачкој сцени. Еаглес постају велика група и имају за тадашње услове фантастичну бројност од 2.000 чланова, остале групе инволвиране у чудо звано “Цурва Норд” су Ултрас’74, Цоммандос Монтеверде, ла Фаланге, Еаглес’ Корпс, Хелл’с Еаглес Дестроyерс, Америцан Еаглес, Группо Сцонволти и Еротиц Гропу. Као што сви видите већ је тада био присутан неки “стампо британницо “ у именима група Лазиа и многа имена ћете јос данас препознати код касније осниваних навијачких група широм Апенина.
18. октобар 1987 године је датум оснивања групе „Ирридуцибили Лазио“. Клуб је у великој кризи и после 3 године успева да уђе опет у Серие А. “Ирридуцибили” су група млађих момка, криминалца у покушају, неки чак бивши чланови “Еаглеса” које је исто почео нападати највећи противник – године и време. “Ирридуцибили” су група која је ношена љубави према клубу и радикалности. Визије пар великих ликова унутар ИРР’87 су темељ данашњег навијачког покрета Италије. Није тачно да су ИРР’87 измислили копирање Енглеза без бубњева, одлазак на гостовање возом “као некада”, тучу, пиво и заставе на две мотке али су заједно с Веронесима дефинитивно група која је у највише учествовала у развоју навијачког духа у то време. Наравно да су први конфликти између млађих ИРР и Еаглес неизбежни, ИРР чак улазе на муретто централе на Норд, централни део Норда на којем се налазе Еаглес Суппортерс.
Лазиали остају без свог стадиона због реновирања за светско првенство ‘90е и Лазио опет испада из Лиге. Еаглес већ 89е године морају да се боре за опстанак, све више млађих навијача прелазе на ултрадесничарске ИРР’87, међу њима и Паоло Ди Цанио 1989. Еаглес постају друга група трибине, али тек 92/93 на утакмици против Сампдорие после велике туче напустају Норд због “ великих разлика с ИРР” како истичу и одлучују да ЕС не постоје више. ИРР’87 организују навијање у свом стилу – све остало је историја и до данас се ништа није променило. Једино да је историјско пријатељство с Торином и са Баријем прекинуто одмах након распада Еаглес Суппортерс и да је прва гарда ИРР између Диаболика, Тонна, Yурија и Геппа успела да направи од ИРР марку. Прва су група која је комерцијалне сврхе користила за развој групе – годинама касније имате Радио Блù Италиа који емитује приче ИРР, 12 схопова у и у околини Рима, трибину која лојално стоји иза феномена Ирридуцибили и клуб који не може да доминира над групом, већ група која доминира над клубом. Питање је једино да ли су ИРР продали свој мото с којим су увек нападали Еаглес – да користе навијање за зараду…
Норд Лазиа је такође у транзицији. Ирридуцибили имају додуше велики монопол и тешко је веровати да ће икада имати озбиљнији проблем у одбрани трибине, али је познато да није све тако златно као што изгледа. Вође трибине нису често на гостовањима, паре и политика (асоцијација с Нуова Гуардиа и с листом унуке Муссоллини су свима познате чињенице) су одвојиле ИРР од реалности – све чешће имате у Риму кампање за скупљање пара за италијанске породице у Аргентини због економске кризе, керова без дома у главном граду, протести у политичком и друштвеном животу – јесте да је то њихов стил, јесте да « Када мисао постаје акција » није само парола него део њихове идеологије, али је и видљиво да старији Лазиали све чешће избегавају тај феномен и удаљују се чак од групе. « Банда Но’антри » и тренутна мала криза Норда, о којој постоји толико варијанти да нећу овде да је спомињем, показују да ниједна група не може да избегава једно: Живити за свој фудбалски клуб и ништа више!