Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

наставак...



„СВИ СМО МИ ЕЈУП ГАНИЋ“
Председник Србије требало би да има макар толико свести и савести да зна да се 11. јул не може посматрати изоловано. Када је већ одлучио да се меша у унутрашње ствари БиХ, онда је то требало да чини на бази релевантних података. Говорити о 11. јулу немогуће је без генезе догађаја још од Другог светског рата.
Да је 12. јула дошао у Братунац на лицу места би спознао да је тог дана пре 18 година у сребреничком селу Залазје убијено 69 мештана. Данас у Залазју постоје само чађави зидови и гробови. Комшије муслимани су у Другом светском рату, само у једном дану, побили 105 мештана, међу којима чедрдесеторо деце. Оно што је претекло и њихови потомци, на најсвирепији могући начин убијени су у овом рату.
Да је председник Србије 12. јула поразговарао са српским мајкама Сребренице, знао би да је „невиним жртвама Сребренице“, назвао војнике Насера Орића који су страдали у нападима на српска села из „заштићене зоне“ из које су сејали смрт, убијајући жене, децу, старце и старице.
Да је председник Србије желео врло лако је могао сазнати да се на списковима несталих налази преко хиљаду живих Сребреничана, да су у Меморијалном центру Поточари сахрањивани и они који нису страдали 11. јула 1995. године. Могао је сазнати и од Бошњака да у Меморијалном центру Поточари није сахрањено ниједно дете, нити жена, па да самим тим не може бити говора о геноциду. Али, исто тако се 12. јула на лицу места могао уверити да су муслиманске снаге из „заштићене зоне“ на зверске начине убијале жене и децу, у потпуности затирући и сваки траг будућег живота, што већ садржи елементе геноцида.


„Брисање историје“ почело је на Петровдан ове године, када је Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова Владе РС забранио да се у Сребреници обележи годишњица страдања Срба. Целокупна церемонија измештена је у Братунац, и први пут у послератном периоду у Сребреници није служен чак ни парастос српским страдалницима!?

Председника Србије све то не занима, јер је би се то косило с интересима његових шефова из Вашингтона. На жалост, изузев вербалног противљења и жалопојки које све више постају патетичне, ни из РС нема конкретних потеза који би спречили прекрајања историје и стварања слике о Србима као агресорима и злочинцима. То ретуширање се сада врши на судовима, не смо у Хагу него и у Сарајеву, који не осуђују одговорне за злочине над Србима, а пресуђују целокупном српском политичком и војном руководству, правећи услове да Српску једног дана прогласе злочиначком и геноцидном творевином, а будуће генерације да се стиде оних који су је стварали. Они који су чинили злочине свакако треба да одговарају, али злоупотребе правосуђа у политичке сврхе у циљу сатанизације Српске не смеју се прихватити. Иако је из бројних изјава руководства РС јасно да су свесни да се овај сценарио управо одвија пред њиховим очима, полиција РС и институције РС и даље ревносно спроводе све налоге Тужилаштва и Суда БиХ из којих узвикују: „Сви смо ми Ејуп Ганић“. Све се то дешава док се из буџета БиХ, који пуни и РС, издвајају милиони марака за одбрану Ејупа Ганића, док су на платном списку тих институција хашки оптуженици из реда бошњачког народа итд. Истовремено, док је читава државна апаратура упрегнута у одбрану Бошњака оптужених за ратне злочине, Срби у Савету министара БиХ саучествују у ускраћивању документације неопходне за одбрану првог председника РС Радована Караџића.


РС је израз народне борбе за голи опстанак. Њена будућност не зависи ни од оних који воде Србију ни од оних који воде њу. Али, будућност вођа свакако зависи од тога колико поштују вољу народа, а сваки њихов покушај прекрајања и брисања историје само их може одвести на сметлиште историје

ИСТОРИЈУ ТРЕБА ИЗБРИСАТИ
Такође, изузев вербалног спорења оцена да се „у Сребреници десио геноцид“, институције РС не чине ништа да се сазна потпуна истина о Сребреници. Од формирања Института за ратне злочине, које је премијер РС Милорад Додик обећао још 2006. године, а који је прво требало да се позабави Сребреницом, одустало се на захтев тадашњег америчког амбасадора у БиХ Дагласа Меклхејнија.
Додикова недавна изјава да „историју треба избрисати“ управо иде у смеру прекрајања историје како то желе да прикажу бошњачки политичари. „Брисање историје“ је почело на Петровдан ове године, када је Одбор за неговање традиције ослободилачких ратова Владе РС забранио да се у Сребреници обележи годишњица страдања Срба. Целокупна церемонија измештена је у Братунац, и први пут у послератном периоду у Сребреници није служен чак ни парастос српским страдалницима, што је изазвало гнев сребреничких Срба који су самоиницијативно окупљени код спомен-обележја у селу Залазје поручили и Влади РС и владики зворничко-тузланском Василију да ће идуће године сами организовати обележавање годишњице страдања.
Ако избришемо своју историју, остаће само једна, њихова. А њихова историја тврди да су српске војне и политичке вође били сви од реда злочинци, а њихове вође хероји, и да, стога, као што у Поточарима рече Силајџић, „РС као ентитет утемељен на злочину треба да нестане“. Ипак, РС је створио народ, и она је израз његове борбе за голи опстанак. Њена будућност не зависи ни од оних који воде Србију ни од оних који воде њу. Али, будућност вођа свакако зависи од тога колико поштују вољу народа, а сваки њихов покушај прекрајања и брисања историје само их може одвести на сметлиште историје.