Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Србија на сметлишту историје

Пише: Ања Вујевић, Печат магазин.
15.07.2010.

11. јула 2010. године Србија је у Поточарима клечала, док је Харис Силајџић немилосрдно вербално шамарао Бориса Тадића, без обзира на то што је српски председник пристао да учествује у креирању неодрживог фалсификата који за циљ има нестанак Републике Српске.

Сребреница је већ петнаест година оаза преко које бошњачки политички естаблишмент гради мит који му треба помоћи да реализује своје ратне циљеве, док део међународне заједнице подгрејавањем тог мита покушава да оправда сопствене злочине. За разлику од сарајевских политичара који из Сребренице црпе и финансијску и политичку корист, или земаља чланица НАТО-а које преко Сребренице перу руке од сопствених монструозних злочина, немогуће је наћи рационалан разлог због којег је председник Србије Борис Тадић за себе резервисао ролу у креирању неодрживог фалсификата који за циљ има нестанак РС.

ТАДИЋЕВА ПРЕСУДА МЛАДИЋУ
11. јула 2010. године, Србија је у Поточарима клечала, док је Харис Силајџић немилосрдно вербално шамарао Тадића иза чијих леђа су стајали транспаренти „Србија= агресија=геноцид=Дејтон=Република Српска“, „Србија је одговорна за геноцид“, „Пресуда Интернационалног суда правде је надређена дејтонским геноцидним творевинама“ и „Жртве геноцида захтевају имплементацију пресуде интернационалног Суда правде“.
Тадић је у Меморијални центар Поточари стигао у друштву председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића, турског премијера Тајипа Реџепа Ердогана и председника Црне Горе Филипа Вујановића. Након што се поклонио испред ковчега, Тадић је у свом обраћању новинарима генералу Ратку Младићу пресудио пре Хашког трибунала, прогласивши га кривим за дешавања у Сребреници.
„Ово је трагедија која не може да се заборави, али да би се на неки начин умирили они који су остали иза жртава потребно је пронаћи и осудити све оне који су криви. Ја као председник Србије никада нећу одустати од трагања за преосталим кривцима. Ту пре свега мислим на Ратка Младића. Тада ћу сматрати да сам довршио један део свога посла“, казао је Тадић.


Није само паклена врућина била разлог Тадићевог презнојавања и посезања за таблетама против главобоље. Председник Србије, који је у Меморијални центар Поточари стигао у друштву председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића, турског премијера Тајипа Реџепа Ердогана и председника Црне Горе Филипа Вујановића, био је свестан да је изгубио и последњу мрвицу достојанства.

Није само паклена врућина била разлог Тадићевог презнојавања и посезања за таблетама против главобоље. Харис Силајџић свестан чињенице да одмах поред њега стоји председник Србије, државе која је усвојила Декларацију о Сребреници и тиме ставила омчу око врата Српској,  искористио је то да каже да ни то није довољно. Оптуживши међународну заједницу и СБ УН да „носе велики део одговорности за почињени геноцид у Сребреници“, зато што „нису на време укинули ембарго на увоз наоружања Бошњацима“, Силајџић је рекао да „ембарго није укинут искључиво због тога што се радило о Бошњацима и БиХ!“
„Искључиво због оваквих одлука данас се налазимо на месту где су почињени најтежи злочини после Другог светског рата, али ово није једино место где су српске снаге починиле геноцид. Геноцид је почињен на територији целе БиХ, што ће се доказати у процесу који се у Хагу води против Караџића“, поручио је Силајџић.
„БиХ је данас једина земља на свету која злочине у Сребреници није званично оквалификовала као геноцид, искључиво захваљујући домаћим порицатељима геноцида! Одговорност за ову чињеницу не лежи само на главном порицатељу геноцида, који ће завршити на сметлишту историје исто као и његови идеолози Слободан Милошевић и Радован Караџић, већ и на међународној заједници, која према овим новим порицатељима геноцида заузима исти благонаклон став као што су то својевремено радили и са Милошевићем и Караџићем“, наставио је Силајџић.
„Резултати геноцида“ (читај: РС), завапио је, „користе се као кључно средство блокирања изградње БиХ као демократске државе равноправних грађана и народа“, што у Силајџићевом речнику значи – РС треба нестати.
Немоћан да БиХ наметне мит који је наметнуо у Србији, односно да натера РС да потпише себи самој осуђујућу пресуду, Силајџић је позвао ЕУ да „постави захтев Парламентарној скупштини БиХ да усвоји предложени закон о забрани порицања холокауста и геноцида“.


11. јула у Сребреници и старо и младо носило је фесове, димије, муџахедини и вехабије своје капе и са посебним уживањем махали турским заставама

ХАРПЕР И ТАДИЋ
Унитарна БиХ неостварени је и политички и војни ратни циљ Сарајева. Сребреница је постдејтонско средство, механизам да дођу до тога циља. Сребреничке жртве најмање су им битне. Сребреница је протеклих година била Мека, како за сарајевске политичаре тако и за њихове стране савезнике, преко које су опљачкали, опрали, више милијарди евра. Толико о њиховом жалу за страдалим Бошњацима.
С друге стране, Сребреница је добро осмишљен политички пројекат, чија реализација је у току, утемељен на фалсификату. Хашке пресуде политичком и војном врху РС треба да буду пресуде институцијама Српске на којима ће се утемељити неке нове политичке одлуке.
„Клинтон ми нуди да у Сребреници жртвујемо пет хиљада муслимана и биће НАТО бомбардовање Срба“, речи су Алије Изетбеговића из септембра 1993. године. У светлу тих речи јасно је зашто је у априлу 1993. године демилитаризована зона под заштитом УН снабдевана оружјем, и зашто су немо посматрани стални напади муслиманских снага на српске положаје из „демилитаризоване зоне“ у којима је страдало близу 3.500 српских цивила и војника.
Да се којим случајем одазвао позиву и 12. јула присуствовао парастосу српским страдалницима, председник Србије би, поред њихових гробова у Братунцу, видео и гробове оних који су страдали током НАТО бомбардовања. Видео би и стотине гробова оних који су прерано преминули од последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. Подржавајући мит о Сребреници, САД настоји да прикрије сопствене злочине, Сарајево жели остварити политичке циљеве. Али, шта добија Тадић?
Изложен притисцима и сувише кратковид да извуче поуке из искустава политичара из РС, Тадић је одлучио да иде линијом мањег отпора, занемарујући крајњи исход својих потеза.
Канадски премијер Стефан Харпер недавно је уложио вето на предлог да парламент његове земље 11. јул прогласи за „дан сећања на жртве геноцида у Сребреници.“ Таквим поступком премијер Харпер је показао храброст да се одупре политичким притисцима и да сачува лични интегритет. За разлику од њега, Тадић не само да није у стању да сачува лични интегритет, него је одлучио да се коцка судбином два милиона Срба који живе с леве стране Дрине.
Председник Србије која је гарант Дејтонског мировног споразума, уместо што беспоговорно слуша Силајџићеве тираде о „геноциду на тлу читаве БиХ“, има сасвим легитимно право да постави питање етничког чишћења 150.000 Срба из Сарајева, да инсистира на утврђивању потпуне истине о Сребреници.
Било би национално одговорно да током сесија Сарајево-Истанбул-Београд, званични Београд од Сарајева затражи да поштује Дејтонски мировни споразум и одлуке институција које су произашле из њих. Једна од таквих институција је и Уставни суд БиХ који је пре шест година наложио Влади Федерације БиХ да достави све податке о страдању Срба у Сарајеву. Ова одлука ни до данас није спроведена, нити је саопштено име иједног Србина убијеног у Сарајеву. На жалост, овде грех није само на Тадићу него и на властима РС којима није пало на памет да покрену питање кривичне одговорности оних који се оглушују о одлуку Уставног суда БиХ, иако им закон пружа такву могућност.


Реис-ул-улема ефендија Мустафа Церић замолио је Европу да им отвори своја врата и да спречи хорде непознатих људи (Срба) да се 12. јула са симболима мржње и терора ругају са Војничког гробља у Братунцу