Отаџбински рат

[дрвосеча]

Фабрика смрти Бехар

Пише: Ања Вујевић, Магазин Печат, бр. 117.
03. јун 2010.

Документи и докази које су објавили медији у РС и они којима располаже МУП РС недвосмислено потврђују да су муслиманске снаге у рату у БиХ користиле оружје забрањено Женевском конвенцијом!

Више него гротескно било је гледати завршницу 21. сесије Игманске инцијативе у којој су се четворица лидера заклињала у то како ће читав регион заједно повести у Европу, како ће све несугласице експресно решавати дијалогом.

БиХ, која је светлосним годинама далеко од уређене, правне државе, у Европу води Силајџићева дипломатска мрежа којом диригују он и његов министар Свен Алкајал, а коју чине „у рату проверени кадрови“. Тако се у Београду обрео Бориша Арнаут, који је током рата делио држављанства муџахединима како би, у име БиХ, могли да на најсвирепије могуће начине убијају Србе. Његов син Дамир, новоименовани амбасадор у Аустралији, још увек чува и столицу Силајџићевог саветника. У то име, о трошку Силајџићевог кабинета, у последња два месеца не избива из Лондона, где Британцима чита дипломатске лекције јер су по потерници Србије ухапсили Ејупа Ганића. Високо на листи Силајџићевох кадрова котира и лажни Јеврејин Саша Топерић, пијаниста којег је Алкалај на незаконити начин именовао за саветника у Мисији БиХ при УН. За разлику од оца, доктора хемијских наука Берислав Топерића који је Србе у рату „гађао“ бојним отровима, млађи Топерић је у америчком Конгресу излобирао две резолуције о БиХ писане руком Силајџића. Према документима Берислав Топерић био је мозак фабрике смрти „Бехар“ у којој су се производили пројектили пуњени бојним отровима а којима су гађани српски положаји.

ОТРОВ НА РАТИШТУ
Коришћење бојних отрова у рату против Војске РС почело је 1. септембра 1992. када је по наређењу Алије Изетбеговића и команданта бошњачке војске Сефера Халиловића (данас посланика у парламенту БиХ) формирана фабрика „Бехар“ која се налазила у згради Медицинског факултета у Сарајеву. Из МУП РС потврђено је да воде истрагу о овом случају и да имају сазнања да је слична мини-фабрика фирмирана и средином 1993. у згради Грађевинског факултета „Бехар 2“. Према објављеним доказима, у фабрици „Бехар“ произведено је више од 200 ракетних пројектила пуњених опасним хемикалијама којима су гађани српски положаји на Трескавици, Златишту, Жучу, али и у насељима Отес, Добриња и Грбавица. Осим Изетбеговића и Халиловића за постојање „Бехара“ знали и министри полиције и наменске производње Јусуф Пушина и Русмир Махмутћехајић, који су са Изетбеговићем потписали решења о постављању руководилаца фабрике за производњу бојних отрова. Први пројектили пуњени хемијским отровом, уз потпис Халиловића, испоручени су у септембру 1992. браћи Колџо, командантима бошњачких снага на Грбавици. Као и у случају Топерић и Халиловић, и Неџад Колџо је за своје ратне заслуге награђен позицијом начелника општине Ново Сарајево, коју данас врши као кадар СДА. Према објављеној документацији, Колџо је наредио употребу отровних пројектила у нападу на угоститељски објекат „11 плавих“, који се налази у близини стадиона ФК „Жељезничар“, када је убијено 10 припадника ВРС. Из Тужилаштва БиХ тврде да „немају информације о постојању фабрике ‘Бехар’ и употреби бојних отрова на сарајевском ратишту“. Документи и докази које су објавили медији у РС и они којима располаже МУП РС, а који потврђују да су муслиманске снаге у рату користиле оружје забрањено Женевском конвенцијом и допунским протоколима, нема места сумњи, чак и када се нађу пред Тужилаштвом БиХ за ову квази-тужилачку институцију неће бити довољно релевантни за подизање оптужнице. Јер, ни тоне доказног материјала прикупљене у извештају МУП-а против муслиманског генерала Атифа Дудаковића и предате Тужилаштву БиХ још 2006. до данас нису довољан доказ за подизање оптужнице?!