Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Рањене илузије

Пише: Милорад Антонић, novinar.de
21.05.2010.



Пре неки дан испред једне основне школе у Београду гледам враћају се деца са Косова и Метохије кући. Били су у гостима код својих вршњака у Београду. Покоје гласно „ћао“ гуши се у сузама…! За растанке, разумљиво! Али залеђен поглед, грч на лицу…? Чудно расположење после лепог провода, доживљаја, нових пријатељстава.
Међутим, и није чудно!

Шта су ова деца видела и доживела у Београду? Видела су шта све немају! Тек сада им је јасно колико њихово детињство то није. И шта се тиме, осим политичких поена постигло?! Ништа осим подизања домаћина политичара на циљани пијадестал. Новине су писале, телевизије сликале…?! Али о чему медији нису писали, нити ће?! Нису писали о томе, нити ће, (јер то није у интересу организатора ових екскурзија) да је и оно мало илузије о срећи ове деце срушено. Они су доказ да срећа уопште не траје! Она је у овом случају шок!
Јер, и пре него што дођу у своју домове на нишану, често без струје ,воде, однедавно и све чешће без могућности да комуницирају са светом, ето, већ при уласку у атобус, приотишћу их негативна осећања. Слике о лепом животу у Београду производе разочарење, губљење амбиција, мотив за било шта у животу. Дечија је душа веома рањива и њој далеко више треба „животне хране“ да се тргне и преброди младалачка маштања.

Питање је, треба ли њима такав доживљај који и последњу наду претвара у патњу?! И можда би политичари организатори ових јефтиних поена морали бити искренији према овим животима. Јер није тајна да се пре њиховог доласка месецима по Београду „лове“ породице које ће примити у госте ову децу. А пред ТВ камерама причају о љубазности, радом одзиву да их приме децу?! И још испраћајући их плачу. Да, видео сам сузе тих домаћина! Али сам и слушао приче директора школа какве муке имају да децу приме?!
Ризикујем да им и овом реченицом душа још једном буде рањена, али крајњи резултат биће бољи ако рањених буде мање. И коме је уопште, осим политичарима до лажне љубави?!
Лажна је прича о томе да одлазе срећни!!! Обрунуто је. Срећни су они који су им наводно учинили добро дело... За облик и количину њихове патње никад нећемо сазнати. Знаће се само то да сваке године у Београд долазе деца са Косова и Mетохије. И причаће се како су били срећни. Али им патњу за животом који су додирнули у Београду неможе ублажити! Напротив.

Зато би психолози морали имати последњу реч о оваквим екскурзијама. И предлог како заштити ову децу.
Например... Урадимо обрнуто акцију. Одведимо децу из Београда у посету деци Космета. Онима који тој деци желе да посвете пажњу и покажу љубав неће бити тешко. Неколико дана са њима у њиховим неживотним условима, одричући се удобног живота у Београду биће далеко корисније и једнима и другима. Ови са Косова и Метохије знаће да цене одрицање деце из Београда. Јер кад желиш да имаш пријатеља подели са њим тугу, бол, тегобу… Понеси му парче хлеба да види да мислиш на њега, а не да би му показао да у својој кући имаш више хлеба од њега.

Ови из Београда када виде какав живот може да буде знаће да цене оно што имају.