Невена Живановић
I-3 ПБШ Димитрије Давидовић, Земун, 2006.
Ћилими и тканице
Извори и оранице
Рас и Захумље
И Св. Сава и Православље
Липе и записи
И коло и монаси
Цркве и манастири
Азбука и олтари...
Како се једноставно пише ЉУБАВ! Читам, пишем и изговарам ову реч на исти начин. У њој само пет слова, а од ње саздана цела васиона!
На сусрету векова, шћућурена у нашим срцима и даље исписује историју нашег трајања. Записана је у колективном сећању пре дванаест векова, она је била и остаће, наше постојање.
Безброј пута је протеривана, забрањивана, пребијана и мрцварена, она је успела да преживи сва понижења. Жене су је преносиле у закопчаним јелецима, тамо где спавају набрекле груди које доје нове нараштаје са млеком и сећањима. Ратници су је у оклопима скривали и преносили, као главу Лазареву. Њоме се крстили и са њоме умирали. Скривена је у Арсенијевој мантији, или у „Олуји“ као бисер у недрима држана – она је преживела и надживела све своје крвнике.
И опет би да је протерају. Полако, неприметно, њено округло нежно постојање, хтели би да обришу оштри врхови туђих сећања. Више је не бичују сурово. Сада је терају као стару служавку, да би је заменила нека сумњива дама. Проглашавају је смешном, старомодном, превазиђеном. А сви ти лажни пророци и месије само скривају своје зле слутње, да су мали и ништавни и да се стиде себе и корена и гробова својих.
Без ње би били изгубљени умагли времена које нас притиска. Није узалуд Вук својом хромом ногом исписао границе нашег постојања. Није џабе Сава оснивао манастире као школе, већ да би се сећали и преносили.
Пет стотина година тумарали смо мрачном Европом, која је ратовала и људе спаљивала на ломачама и носила своју веру и корене у Мирослављевом јеванђељу записане. И када смо је заборављали, ми смо се сећали у најдубљим пределима душе. Препознали смо на липама и гробовима, у молитвама и митовима, повазда поносни и довољно писмени да сачувамо крсну славу и обичаје, успаванке и жалопојке и своје словенско памћење.
Ћирилица је наше сећање, наша нада и наше постојање. Записана је у отиску наше душе, у нашој крви и сузама.
Ћирилица је прва и у свемир отишла још давне 1961. године, када ју је Гагарин поносно показао васиони. Ћирилица је исписала нове странице историје. Можда то није баш наша ћирилица али је ми препознајемо кроз молитве наших надања.
Наше писмо – ћирилица. Округла слова што као наше коло поскакују и вијугају, чврсто држећи за тканице. Поскакују слова у опанцима, са шајкачама, и јелецима, разиграна и опасана лепотом и једноставношћу. Накићена и откана као такница речи. Изрезбарена на олтарима, уткана у ћилиме векова, уплетена у дуге монашке косе. Поносна и пркосна, као звоници разрушених цркава што чекају жуљевиту, сељачку руку да им заклати звоно.
Морамо бити оно што јесмо. Треба да сачувамо оно што је наше. Морамо знати своје корене. Морамо се сећати своје колевке. И сутра, као и јуче, морамо се на ћирилици рађати, и крстити, и умирати. Чувајте је и ви у далеком свету.
„Ћутим своју тугу
Иако знам,
Роде мој славни на југу!
Истакао си крвљу и сузом
Лепоте своје – као ћилиме
И остао си последњи, и први
Целог века клеветан
А ја ћутим... а ја знам“
Анастасија Илић
IV-2 0Ш Веселин Маслеша, Београд, 2008.
На зидовима манастира мог завичаја, који сам туђом вољом напустила, живописне су лозе српских светитеља и владара. Њихова имена су исписана истим словима каквим је и мене мама прво научила.
Њима су писали Змај, Лаза, Десанка... Зар ћемо изродити нове Бранковиће, који ће ићи по манастирима и задужбинама и преправљати натписе туђим писмом? Али, ако се тако нешто и деси, та ће слова брзо избледети, јер им је подлога мржња, неслога, неверје, а испод њих ће поново ВАСКРСНУТИ стара, истинска, проверена ћирилица.
А родитељи ће и даље својим ђацима – првацима даривати БУКВАРЕ.
Нина Павловић
I-4 0Ш Алекса Шантић, Калуђерица, 2008.
Зашто пишемо ћирилицу?
Ћирилица, српско писмо,
Једно слово – један глас,
Врло лако за учење,
Српској деци то је спас.
Хвала Вуку што је створи
Па писање нас не мучи,
Ћирилицу свако може
Очас посла да научи.
Како пише – тако читај
За прваке то је рај,
Зато волим ћирилицу
Своју земљу и свој крај!
I-3 ПБШ Димитрије Давидовић, Земун, 2006.
Ћилими и тканице
Извори и оранице
Рас и Захумље
И Св. Сава и Православље
Липе и записи
И коло и монаси
Цркве и манастири
Азбука и олтари...
Како се једноставно пише ЉУБАВ! Читам, пишем и изговарам ову реч на исти начин. У њој само пет слова, а од ње саздана цела васиона!
На сусрету векова, шћућурена у нашим срцима и даље исписује историју нашег трајања. Записана је у колективном сећању пре дванаест векова, она је била и остаће, наше постојање.
Безброј пута је протеривана, забрањивана, пребијана и мрцварена, она је успела да преживи сва понижења. Жене су је преносиле у закопчаним јелецима, тамо где спавају набрекле груди које доје нове нараштаје са млеком и сећањима. Ратници су је у оклопима скривали и преносили, као главу Лазареву. Њоме се крстили и са њоме умирали. Скривена је у Арсенијевој мантији, или у „Олуји“ као бисер у недрима држана – она је преживела и надживела све своје крвнике.
И опет би да је протерају. Полако, неприметно, њено округло нежно постојање, хтели би да обришу оштри врхови туђих сећања. Више је не бичују сурово. Сада је терају као стару служавку, да би је заменила нека сумњива дама. Проглашавају је смешном, старомодном, превазиђеном. А сви ти лажни пророци и месије само скривају своје зле слутње, да су мали и ништавни и да се стиде себе и корена и гробова својих.
Без ње би били изгубљени умагли времена које нас притиска. Није узалуд Вук својом хромом ногом исписао границе нашег постојања. Није џабе Сава оснивао манастире као школе, већ да би се сећали и преносили.
Пет стотина година тумарали смо мрачном Европом, која је ратовала и људе спаљивала на ломачама и носила своју веру и корене у Мирослављевом јеванђељу записане. И када смо је заборављали, ми смо се сећали у најдубљим пределима душе. Препознали смо на липама и гробовима, у молитвама и митовима, повазда поносни и довољно писмени да сачувамо крсну славу и обичаје, успаванке и жалопојке и своје словенско памћење.
Ћирилица је наше сећање, наша нада и наше постојање. Записана је у отиску наше душе, у нашој крви и сузама.
Ћирилица је прва и у свемир отишла још давне 1961. године, када ју је Гагарин поносно показао васиони. Ћирилица је исписала нове странице историје. Можда то није баш наша ћирилица али је ми препознајемо кроз молитве наших надања.
Наше писмо – ћирилица. Округла слова што као наше коло поскакују и вијугају, чврсто држећи за тканице. Поскакују слова у опанцима, са шајкачама, и јелецима, разиграна и опасана лепотом и једноставношћу. Накићена и откана као такница речи. Изрезбарена на олтарима, уткана у ћилиме векова, уплетена у дуге монашке косе. Поносна и пркосна, као звоници разрушених цркава што чекају жуљевиту, сељачку руку да им заклати звоно.
Морамо бити оно што јесмо. Треба да сачувамо оно што је наше. Морамо знати своје корене. Морамо се сећати своје колевке. И сутра, као и јуче, морамо се на ћирилици рађати, и крстити, и умирати. Чувајте је и ви у далеком свету.
„Ћутим своју тугу
Иако знам,
Роде мој славни на југу!
Истакао си крвљу и сузом
Лепоте своје – као ћилиме
И остао си последњи, и први
Целог века клеветан
А ја ћутим... а ја знам“
Анастасија Илић
IV-2 0Ш Веселин Маслеша, Београд, 2008.
На зидовима манастира мог завичаја, који сам туђом вољом напустила, живописне су лозе српских светитеља и владара. Њихова имена су исписана истим словима каквим је и мене мама прво научила.
Њима су писали Змај, Лаза, Десанка... Зар ћемо изродити нове Бранковиће, који ће ићи по манастирима и задужбинама и преправљати натписе туђим писмом? Али, ако се тако нешто и деси, та ће слова брзо избледети, јер им је подлога мржња, неслога, неверје, а испод њих ће поново ВАСКРСНУТИ стара, истинска, проверена ћирилица.
А родитељи ће и даље својим ђацима – првацима даривати БУКВАРЕ.
Нина Павловић
I-4 0Ш Алекса Шантић, Калуђерица, 2008.
Зашто пишемо ћирилицу?
Ћирилица, српско писмо,
Једно слово – један глас,
Врло лако за учење,
Српској деци то је спас.
Хвала Вуку што је створи
Па писање нас не мучи,
Ћирилицу свако може
Очас посла да научи.
Како пише – тако читај
За прваке то је рај,
Зато волим ћирилицу
Своју земљу и свој крај!
[url=http://www.delije-caffe.net/forum/index.php?topic=3990.0]![[Image: stopkrimifudbal.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/stopkrimifudbal.jpg)