Ћирилица

[дрвосеча]

Ивона Вишњић
II-2 ПБШ Димитрије Давидовић, Земун, 2007.

На једном пропланку Европе, у забити Балкана, смештено је једно сеоце. Нађе се нека паметна глава па то сеоце назове државом. И још му надене име које има душу и срце. Име које се само ћирилицом чита,онако да се земља тресе. Нађе се ту неки чудан човек, странци би рекли сељак, и то пространство назове Србијом.
У том сеоцу на крају света народ пише ћирилицом, смеје се са ћирилицом, пева и плаче. Свако слово тог прекрасног писма одише добротом и милосрђем.
И нико са стране неће разумети људе који пишу са ћирилицом. Никада неће схватити дубину нашег бола, горчину наших суза. Јер, ћирилица је нешто што нам даје моћ, што нас издваја од других, чини нас посебним.
Поносна сам што пишем ћирилицом, што је читам, што њоме дишем. Јер, Српкиња сам! Ћирилица је нешто наше... Нешто што нам нико не може одузети.
Ње се једнино сами можемо одрећи, одбацити је. Али свако ко воли себе, ову земљу, браниће је, неће дозволити да она замре.
Зато, буди Србин, пиши ћирилицом, јер она је твоје писмо!


Велимирка Дамјановић
VIII-1 ОШ Браћа Рибар, Доња Борина, 2008.

На зевезданом небу гледам
Плави облак како плови
На крилима небом шетам
И носе ме жеља, снови...

Понекад ме ветрић дигне
Сјај у оку звезду стигне,
Срцем пишем тада речи,
И речима сликам реку,
Оштар гребен,
Брег,
Равницу,
Плаво небо,
Белу птицу,
Са дланова својих сипам
По Србији ћирилицу.

Чувам сваког гласа знак
И не пуштам забораву,
Рода мога свети зрак
И високо дижем главу.

Чувам писмо српско часно
Озареног дечијег лица
И са поносом кличем гласно:
- Нека живи ћирилица!