Отаџбински рат

[дрвосеча]

Упозорење: Следи текст потресне садржине!

Срби, бићете поклани!

Пише: Миша Ристовић, НОВОСТИ.
24.04.2006.

СЛОВЕНЦИ крајем јуна и почетком јула 1991. године нису бирали начин да дођу до противуставног и насилног осамостаљења. За сукобе са припадницима ЈНА користили су и цивиле, које су узимали као таоце, или за блокаде путева и војних објеката.
Таквих примера у брошури ”Истина о оружаном сукобу”, коју је крајем те ратне године издала “Народна армија”, има на претек. Милан Судимац, возач “Југопревоза” из Крушевца, пошао је 26. јуна 1991. камионом пуним робе у Италију. Посведочио је да је полиција у Новом Месту зауставила читаву колону возила и одвела је до места Требње, а затим на један паркинг. У току ноћи пробудили су све возаче и, не дајући им ни да се обуку, наредили да возе у Љубљану.
Колона се зауставила на једном паркингу, а полицајци су им рекли да их воде да их убију - на барикаде. Преплашени шофери су покушали два пута да побегну, али су били заустављени пуцњавом полицајаца, који су викали: „Убиј стоку, убиј бандите, ако неће на барикаде, дај да их побијемо овде на паркингу.” Тада су им минирали приколице.
Истог дана на путу према аустријско-југославенској граници, присилно је заустављено више од 100 тешких возила, страних и југословенских, са очи­гледном намером да се блокира јединица ЈНА. Возачи заустављених возила силом су спречени да се удаље од возила. Колону војних возила, заустављену пред том пре­преком, напали су из свих оружја припадници оружаних снага Словеније. Да би се заштитили, војници су били принуђени да заустављену колону бомбардуји и тако пробију блокаду. Неколико возача је животима платило бескрупулозну повреду правила оружаног сукоба коју су извршили припадници тзв. Словеначких оружаних снага.
А у нападу на јединице ЈНА у Рожној долини, крајем јуна 1991, припадници оружаних састава из Словеније су испред својих борбених састава, пред тенкове ЈНА, истурали недужне цивиле - жене и децу. С правом су рачунали да војска неће отварати ватру на њих, иако је због тога изгубила неколико тенкова. У СР Словенији се атаковало и на породице официра. Тако је, на пример, од 28. јуна 1991. у гарнизону Випава, више од 300 чланова породица припад­ника ЈНА било блокирано неколико дана у зградама у којима станују.
У ноћи између 30. јуна и 1. јула 1991. становници љубљанског насеља Коседе, у којем углавном живе чланови породица припадника ЈНА, истеривани су из својих станова. Затим су их припадници МУП СР Словеније постројавали испред зграде, физички и психички малтретирали и претили им ликвидацијом. Упркос примирју, у Мариборском корпусу у то време сва врата касарни и стамбених зграда у којима станују војна лица била су даноноћно под контролом снајпе­риста оружаних формација СР Словеније.
Била је редовна појава и да жене и децу припадника ЈНА територијалци и полицајци Словеније доводе пред касарне и од њих захтевају да своје мужеве и очеве позивају на предају, уз претње да ће у противном убити чланове породица. Тако је крајем јуна 1991. године супруга једног официра у Марибору на превару доведена у штаб ТО одбране. Децу су јој задржали, а њу су довели пред касарну да позове супруга да напусти јединицу.
Припадници ТО су 30. јуна 1991, око 19 часова, пред касарну у Словенској Бистрици довезли супругу и децу капетана Драгана Стојановског, па их присилили да уђу унутра са захтевом „да доведу Стојановског из касарне да не би био убијен”. Истовремено, Словенци су синове војних лица, које су претходно мобилисали у јединице ТО, избаци­вали у прве борбене редове како би послужили као живи штит против дејстава својих родитеља.
Душанка Лазић, супруга официра ЈНА, са децом, заједно са још две жене официра и њиховом децом, пред злостављањем власти и грађана побегла је из Сежане у Београд 30. јуна 1991. Она је сведочила да је читава стамбена зграда у Сежани у којој станују породице официра ЈНА, минира­на. Тада је Зденко Лутин, дезертирани официр ЈНА, претио пред својим словеначким пријатељима да ће све чланове породица официра поклати.
Читав дан, у недељу 30. јуна 1991, по Сежани се кретао аутомобил са мегафоном из којег је одјеки­вала порука: „Срби, напустите Словенију! Бићете по­клани!” Шеф железничке станице у Сежани Миленко Бабић је ухапшен, само зато што је покушао да затворе­ним припадницима ССУП дотури воду и храну, а Словенцима који су то покушавали припадници оружаних формација Сло­веније претили су смрћу.
Крајем јуна 1991. године Љубица Шаша и Нада Сворцан пошле су на посао приватним аутомобилом. На путу према ка­сарни у Шентвиду, зауставила их је група припадника МУП СР Словеније и захтевала од њих да се врате кућама. Нада и Љубица су инсистирале да их пропусте, јер су морале на посао. „Кад морате, идите”, рекао је полицајац, упућујући их намерно ка постављеној мини, која је након експлозије разнела аутомобил. Нада Сворцан је тешко повређена, а Љубица Шаша је остала без ноге. У Клиничком центру у Љубљани одбили су да им благовремено пруже помоћ.

ОДМАЗДЕ
После договореног прекида ватре 28. јуна 1991. године, дошло је до оружаних напада на касарне у Ајдовшчини, Випави, Постојини и Љубљани, у којима су учествовали и цивили са оружјем. Наоружане дружине су захтевале да им се предају касарне или ће, у супротном, предузети мере одмазде према породицама при­падника ЈНА.

ХАПСИЛИ РЕГРУТЕ
ПРЕМА сведочењу Младена Качавенде из Савезне управе царина, хапшени су и младићи који су пошли на одслужење војног рока на територији СР Словеније. То се догодило и са младићем из Нове Пазове.
Полицајци су га пробу­дили у возу, непосредно пред Љубљаном. Уперили су му пушку у чело, извукли га из воза и одвели у КПД Доб при Мирни.