Отаџбински рат

[дрвосеча]

Пу­ца­ли на ра­ње­ни­ке
Пише: М. РИ­СТО­ВИЋ, 23.04.2006.

У Сло­ве­ни­ји су 1991. го­ди­не по­вре­ђе­на пра­ви­ла ху­ма­ни­тар­ног пра­ва - не­по­што­ва­ње и из­о­ста­нак ме­ди­цин­ске по­мо­ћи и не­ге по­вре­ђе­ни­ма и обо­ле­ли­ма, са­ни­тет­ског осо­бља и ње­го­во спре­ча­ва­ње у вр­ше­њу њи­хо­вих ду­жно­сти и зна­ка Цр­ве­ног кр­ста. Те­ри­то­ри­јал­ци и по­ли­цај­ци СР Словеније су на­па­да­ли и са­ни­тет­ске је­ди­ни­це и тран­спор­те, а број­ни при­ме­ри су на­ве­де­ни у бро­шу­ри "Исти­на о ору­жа­ном су­ко­бу у Сло­ве­ни­ји", ко­ју је кра­јем те го­ди­не из­да­ла "На­род­на ар­ми­ја".
При­ли­ком ата­ка при­пад­ни­ка ТО Сло­ве­ни­је на ко­ло­ну вој­них во­зи­ла, 28. ју­на ра­њен је вој­ник Бје­ло­гр­лић, по ко­га је од­мах сти­гло са­ни­тет­ско во­зи­ло. Умро је због ве­ли­ког кр­ва­ре­ња, као по­сле­ди­це оне­мо­гу­ћа­ва­ња ње­го­вог бла­го­вре­ме­ног збри­ња­ва­ња у бол­нич­ку уста­но­ву.
Тог ју­на 1991. јед­на ме­ди­цин­ска рад­ни­ца из Ма­ри­бо­ра оба­ве­сти­ла је те­ле­фо­ном офи­ци­ре ЈНА да се у та­мо­шњој бол­ни­ци на­ла­зи ка­пе­тан
пр­ве кла­се Дра­ган Бла­го­је­вић у вр­ло те­шком здрав­стве­ном ста­њу (про­стрел плу­ћа, ви­со­ка тем­пе­ра­ту­ра, ме­так у плућ­ном кри­лу). Она га је лич­но ви­де­ла и из­ја­ви­ла да у бол­ни­ци чак ни ра­не ни­су хте­ли да му пре­ви­ју.
Те­жи­на по­вре­да зах­те­ва­ла је да Бла­го­је­вић бу­де пре­ба­чен у За­греб. Над­ле­жни ор­га­ни Сло­ве­ни­је су два да­на од­би­ја­ли да то до­зво­ле. Ка­да је, на­по­кон, одо­бре­но ње­го­во пре­ме­шта­ње и сти­гао хе­ли­коп­тер ко­јим је тре­ба­ло да се тран­спор­ту­је, ка­пе­та­ну Бла­го­је­ви­ћу је уру­че­но от­пу­сно пи­смо са до­зво­лом да оде. Ме­ђу­тим, на из­ла­ску из бол­ни­це оп­ко­ли­ли су га спе­ци­јал­ци и вра­ти­ли га на­зад.
Ата­ко­ва­ло се и на Вој­но-ре­ха­би­ли­та­ци­о­ни цен­тар у Рим­ским То­пли­ца­ма. Кра­јем ју­на при­пад­ни­ци ору­жа­них сна­га Сло­ве­ни­је по­ста­ви­ли су зах­тев осо­бљу да Цен­тар пре­да­ју или ће би­ти на­пад­нут. Ка­ко су ста­ре­ши­не то од­би­ле, раз­ли­чи­тим при­ти­сци­ма на за­по­сле­не здрав­стве­но и дру­го осо­бље спре­чен је њи­хов до­ла­зак на по­сао 1. ју­ла 1991. Око 150 па­ци­је­на­та, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и те­шких, не­по­крет­них бо­ле­сни­ка оста­вље­но је без хра­не и ле­кар­ске не­ге. Због то­га су сви бо­ле­сни­ци мо­ра­ли да бу­ду от­пу­ште­ни.
Мла­ден Ка­ча­вен­да, по­моћ­ник ди­рек­то­ра Са­ве­зне упра­ве ца­ри­на, све­до­чио је о по­ступ­ку пре­ма ра­ње­ним вој­ни­ци­ма. Два де­вет­на­е­сто­го­ди­шња вој­ни­ка ЈНА су ра­ње­на у тран­спор­те­ру 2. ју­ла 1991. у пет са­ти, на­кон пре­ки­да ва­тре (је­дан вој­ник је из Мо­дри­че, дру­ги из Трав­ни­ка). Деј­ством ку­му­ла­тив­не ми­не вој­ни­ци су има­ли спе­ци­фич­не опе­ко­ти­не по те­лу и ли­цу. По из­ла­ску из тран­спор­те­ра, при­пад­ни­ци ору­жа­них сна­га Сло­ве­ни­је по­но­во су пу­ца­ли на њих из стре­љач­ког на­о­ру­жа­ња. Је­дан је ра­њен у пре­де­лу бе­дра, а дру­ги је до­био у но­гу и ру­ку две кр­хо­ти­не тром­болн­ске гра­на­те.
По­руч­ник Дра­ган Бу­ба­ло ра­њен је 30. ју­на 1991. у вре­ме до­го­во­ре­ног пре­ки­да ва­тре, код Гор­ње Рад­го­не, у пре­по­днев­ним са­ти­ма, за­јед­но са јед­ним вој­ни­ком. При­пад­ни­ци ТО од­би­ли су да до­зво­ле да им се ука­же по­моћ, иако је би­ло ја­сно да мо­гу да ис­кр­ва­ре, уко­ли­ко им по­моћ не бу­де бла­го­вре­ме­но ука­за­на. На хе­ли­коп­тер ко­ји је кре­нуо по ра­ње­ни­ке, вид­но обе­ле­жен зна­ци­ма Цр­ве­ног кр­ста, те­ри­то­ри­јал­ци су отво­ри­ли ва­тру. Пи­лот, ка­пе­тан Ка­хрић, по­твр­дио је да је хе­лик­по­тер ви­ше пу­та по­го­ђен.
Ма­јор Алек­сан­дар Сте­фа­но­вић је 3. ју­ла 1991. са ка­пе­та­ном Бран­ком Тр­ку­љом вој­ним во­зи­лом, пр­о­пи­сно обе­ле­же­ним озна­ком Цр­ве­ног кр­ста, пре­во­зио ра­ње­ног вој­ни­ка у прав­цу се­ла Ра­де­на­ца. Не­по­сред­но на ула­зу у се­ло во­зи­ло су на­па­ли при­пад­ни­ци ТО и по­го­ди­ли га тром­бло­ном, ка­да је ра­њен ка­пе­тан Тр­ку­ља. Због за­др­жа­ва­ња во­зи­ла ра­ње­ном вој­ни­ку ни­је бла­го­вре­ме­но пру­же­на ме­ди­цин­ска по­моћ, због че­га је умро.
На са­ни­тет­ско во­зи­ло, ко­јим је др Го­ран Го­лу­бо­вић кра­јем ју­на 1991. пре­во­зио ра­ње­ног по­руч­ни­ка Дар­ка Бу­ла­то­ви­ћа, ис­па­ље­на је ра­ке­та па су по­но­во ра­ње­ни. Др Ву­ки­ца Бу­ла­то­вић је у то вре­ме по­ку­ша­ла да про­пи­сно обе­ле­же­ним са­ни­тет­ским во­зи­лом до­ђе и ука­же по­моћ ра­ње­ни­ци­ма на гра­нич­ном пре­ла­зу Шен­тиљ. За­у­ста­ви­ли су их те­ри­то­ри­јал­ци Сло­ве­ни­је, ухап­си­ли и од­ве­ли у за­твор у Пе­сни­ци.
Пи­ло­ти ЈНА Ни­ко­ла Ро­дић и Жељ­ко Ми­ле­тић ка­жу да су већ на по­чет­ку до­го­во­ре­ног пре­ки­да ва­тре 28. ју­на 1991. же­сто­ко на­па­да­ни, иако су ле­те­ли хе­ли­коп­те­ром са вид­ним озна­ка­ма Цр­ве­ног кр­ста. Ис­ти­чу да је нај­че­шћи на­пад био у гар­ни­зо­ну Илир­ска Би­стри­ца, ка­да су пу­на два са­та про­ве­ли у хе­ли­коп­те­ру, под ва­тром.
Сле­де­ћи до­га­ђај је и по­сле пет­на­ест го­ди­на остао упам­ћен као ци­нич­на бе­сти­јал­ност сло­ве­нач­ких по­ли­ти­ча­ра. У бли­зи­ни Љу­бља­не је 27. ју­на 1991. обо­рен хе­ли­коп­тер ЈНА са три чла­на по­са­де: ка­пе­та­ном Ми­лен­ком Јор­ги­ћем, по­руч­ни­ком Ел­ди­ном Хра­по­ви­ћем и ста­ри­јим вод­ни­ком Ми­ро­сла­вом Шан­до­ром. Све до 5. ју­ла над­ле­жни ор­га­ни Сло­ве­ни­је су од­би­ја­ли да из­ру­че те­ла по­ги­ну­лих. А по­је­ди­ни ви­со­ки функ­ци­о­не­ри Сло­ве­ни­је, ме­ђу ко­ји­ма и та­да­шњи ми­ни­стар за ин­фор­ми­са­ње Јел­ко Ка­цин, три­јум­фал­но су се сли­ка­ли по­ред те­ла по­ги­ну­лих чла­но­ва по­са­де.

БЛО­КА­ДА
ЗА све вре­ме ору­жа­них су­ко­ба ЈНА са тзв. Ору­жа­ним сна­га­ма Сло­ве­ни­је, сви ула­зи у Вој­ну бол­ни­цу "Мла­ди­ка" у Љу­бља­ни би­ли су бло­ки­ра­ни ци­стер­на­ма пу­ним пли­на.
Био је оне­мо­гу­ћен сва­ки ула­зак и из­ла­зак из бол­ни­це. Хра­на за бо­ле­сни­ке до­ту­ра­на је у тер­мо­си­ма, пре­ко огра­де бол­ни­це.